Питања која се тичу свијета и човјека, њиховог узајамног односа, а посебно смисла човјековога постојања на земљи никада нису губила своју актуалност. Кроз цјелокупну историју људске цивилизације свијет, и човјек у њему, били су предмет широкога истрживања са свих аспеката како научног тако и општељудског интересовања. Шта је то човјек, односно ко сам то ја, од куда ја долазим и који је крајњи циљ мога живота, јесу вјечна питања са којим се прије или касније сусретне свако од нас. Слободно можемо рећи да је скоро па немогуће наћи човјека, који се барем у једном тренутку свога живота не би замислио над самим собом, над сврхом свога постојања, над крајњим циљем свога овоземаљскога пута.
Не улазећи у дубока антрополошка и научна опредељења човјекове личности, можемо прије свега рећи да је човјек заиста једно савршено, надземаљско биће. Као психофизичко биће састављено од разумне душе и складнога тијела, човјек се по својим личносним својствима и карактерним особинама разликује од читаве остале творевине и свега што постоји на земљи. Боље речено човјек је биће које нема себи равнога, односно које далеко превазилази све остало што постоји и битише у свијету. Одарен разумом, слободном вољом, могућношћу говора и различитим способностима сваки човјек је заиста савршено и уникално биће, које као такво просто мора да има неки узвишени циљ који би одговарао смислу и функцији његовога стварања и постојања.
Не упуштајући се у анализу и провјеру истинитости различитих научних, прије свега филизофски и психолошки теорија, које говоре о смислу човјечијега постојања, потребно је рећи да би било потпуно бесмислено и неприродно, да једно такво савршено биће као што је човјек, долази на земљу искључиво ради живљења – то јесте само да на Земљи проведе одређени временски период. Не постоји такође, никаква логика ни разумно оправдање које би могло доказати да се сва сврха човјековог битисања састоји у тражењу и остварењу овоземаљске среће и радости, која је условљена опет искључиво овоземаљским категоријама и схватањима среће. То једноставно није могуће, јер свака овоземаљска радост, неможе бити крајњи циљ човјека, зато што је она ограничена простором и временом, и без обзира колика год она била, неможе заувијек и до краја да задовољи потребе човјека. Управо зато и сваки овоземаљски успјех и радост која нас посјећује, показује своју немоћ и слабост јер неможе заувијек да насити потребу човјека. То је само тренутак који временом лапи, ишчезава и што је интересантније ствара још већу потребу за новим трагањима.
По својој природи и карактеру човјек је ван сваке сумње биће, које тежи и жуди за истином, за сврхом свога постојања, која би га довела до циља, који би га у потпуности задовољио – другим ријечима речено довео до испуњења онога назначења који му по природи и припада. На тај начин постаје потпуно јасно да човјек долази на земљу не само да би живјео, него да би спознао прави смисао свога постојања, а затим и да би живећи на земљи, цјелокупну своју личност и биће усмјерио ка остварењу тога циља.
Природно се намеће питање, а који је то заиста прави циљ мога постојања на земљи? Одговор може бити само један. Човјек је биће које је створено искључиво ради вјечности! Ма колико звучало апстрактно и нестварно, са пуним правом и одговроношћу можемо тврдити да је искључиво вјечни живот једини прави и оригинални циљ који стоји пред сваким човјеком који долази на свијет. На тај начин стицање вјечности као остварење главнога смисла битисања објашњава надземаљску, савршену и достојанствну личност људскога бића. Тек када човјек спозна праву истину о себи и схвати сву уникалност и савршенство самога себе, онда он почиње да одбацује и све овоземаљске циљеве, као нешто што му по природи неодговара, односно као ствари које су далеко испод његовог нивоа – сиромашне, пролазне, пропадљиве, трулежне, ограничене, јефтине итд. Из овога слиједи формула која каже, да спознати смисао свога живота значи прије свега спознати своје савршено достојанство и уникалну вриједност самога себе. Доћи до сазнања да сам управо ЈА, не обично биће створено ради обичнога живота, него надземаљско, савршено биће које је створено да своје савршенство крунише вјечним постојањаем и тако оствари онај једини и прави циљ ради којега сам и дошао на свијет. Сваки други одговор о смислу људскога постојања пада пред истином о вјечности, јер једноставно унижава и низводи човјека и његово достојанство. И не само то. Говори и погрешне теорије о овоземаљским циљевима одводе човјека у заблуде, које је га као крајњи резултата воде у пропаст. Само спознавши истину о вјечности као главном разлогу доласка на земљу, човјек може да правилно организује свој овоземаљски живот – породични, друштвени, пословни и сваки други. Жеља за вјечношћу помаже нам да много квалитетније и оргиналније осмислимо свој живот на земљи и да негубимо вријеме и труд на ствари које нам нису корисне и продуктивне. Вјечност је мјера искључиво правих вриједности, јер она искључује могућност ствари трулжних које су подлежне пропадању. Другим ријечима речено само вјечност може у потпуности да задовољи савршенога човјека!
Међутим спознање истине о вјечности као примарнога циља свога живота јесте тек почетак овземаљскога путовања. Схватити да долазимо на свијет да би освтарили вјечну егзистенцију, не значи да је вјечност већ остварена! Стицање вјечнога живота јесте дуг и напоран пут, који од нас захтјева да се максимално, цјелокупним својим бићем посветимо њему.
Из овога произлазе два основна питања: како спознати самога себе и како достићи вјечност? Једини правилан одговор на ова питања може дати само Црква Христова, као гаранција постојања вјечнога живота и у исто вријеме посредница остварења вјечности. Вјечност се спознаје и стварује искључиво у Цркви, јер само Црква свједочи о надземаљској величини човјековог бића и нуди му спасење у вјечости. У томе се Црква кроз цјелокупну људску историју превозноси над свим осталима, јер никада нико други није говорио тако узвишено о човјековој личности и уздизао га на највећи ниво нудећи му вјечни живот. Парадоксално је и то што данас највеће свјетске организације непрестано говоре о борби за људска права и њихова достојанства, а у исто вријеме имају страх да се сусретну са највећим људским правом – истином вјечности. Због тога је насушно важно да човјек на путу ка вјечноме животу схвати назмјенљиву и кључну улогу Цркве Христове у остварењу тога процеса. Изван Цркве нема вјечности, јер је она само у Цркви и присутна. Та вјечна истина говори нам да бити хришћанином значи бити човјеком пуним достојанства који је правилно орјентисао свој живот и стреми се да достигне прави циљ свога постојања на земљи – Вјечност. Моје мјесто под небом је стална жеља да се кроз Цркву Христову помнем на само небо и тамо вјечно обитавам.
