Фото Д. Јевремовић
Наша историја нису само славне битке и свети ратници. Наша историја све више постаје и стално правдање и доказивање сопствене невиности – историја која нам се понавља и овог Видовдана када доказујемо очигледно, да нисмо терористи и крвници Великог рата.
Значај јубилеја, стогодишњице од почетка Првог светског рата, променио је последњих година уобичајену видовданску руту српског патријарха. Уместо на Косову и Метохији, у манастиру Грачаници и на Газиместану, патријарх српски Иринеј видовданску литургију служио је у Андрићграду.
– Историчари треба да имају смелости и храбрости да кажу оно што је чињеница: да Србија није желела нити изазвала Први светски рат чији се почетак везује за атентат у Сарајеву. Ми смо имали и великих победа и великих пораза. Један од тих пораза ушао је и у календар Цркве као што је то случај с Видовданом. Оно што уђе у календар то има печат вечности и непролазности и као такав Видовдан остаје наш велики национални празник. Сећамо се спремности тадашњег српског народа на челу са својим кнезом Лазаром да брани оно што је светиња једног народа. И оно што се разликује у односу на остале битке јесте то што су сви били, бар онако како наш еп о Косову говори, спремни да се жртвују за своју отаџбину, за своје светиње, за вредности једнога народа – каже у интервјуу за „Политику” његова светост патријарх српски господин Иринеј.
Како гледате на сталне покушаје ревизије историје, овог пута када су у питању догађаји из Првог светског рата?
Многи историјски догађаји имају данас своју ревизију, не само они из Првог, него и из Другог светског рата. Позната је истина да победници и силници пишу историју, према томе и данас кад се жели да се напише нова историја, то се чини да се скине одговорност са правих узрочника и да се пребаци на оне који су силом прилика постали учесници тог рата. Познат је став да Србија тај рат није желела нити је била спремна за њега. Уосталом, мислим да је пронађен докуменат у којем Никола Пашић, доста времена пре него што се десио атентат у Сарајеву, тајним путем извештава Беч да имају информације да постоји нека група која се спрема за оно што се десило у Сарајеву. Према томе, отпада свака претпоставка да је Србија спремала тај атентат. И Немачка и Аустроугарска су планирале тај рат. Вероватно и да није било атентата дошло би до рата јер је он њима био оправдан, а Босна и Србија биле су само разлог.
Шта ви лично мислите о Гаврилу Принципу?
Гаврило Принцип је био присталица слободарских идеја, и не само он него и цела „Млада Босна” и младобосанци. То су били младићи који су били одушевљени слободом. Начин на који је Аустроугарска била присутна тада у Босни био је против интереса не само српског народа него и свих житеља тадашње Босне. И отуд су ти млади људи желели да тај оклоп скину са себе. То показује храброст, јуначко дело које изражава жељу за слободом.
Много пута сте, баш на Видовдан, изјављивали да је Косово српска светиња, најсветији део Србије, да никада не може бити ван ње. Каква је данас реалност СПЦ на Косову и колико јој је тешко да ту светињу брани?
Положај наше Цркве на Косову већ дуго је тежак. Колико је тежак и какво је то право стање најбоље говоре зидови Пећке патријаршије и зидови око Високих Дечана. Они показују да је једино сигуран живот тамо где су заклоњени зидом. Живот међу зидовима се не може назвати животом него једним стањем које човек не може да пожели никоме. Живот наше Цркве је раван животу нашег народа на Косову и Метохији. Тај народ живи лишен онога најосновнијега, а то је слобода, немају могућност слободног кретања, слободног рада. Лишени су могућности да имају своју школу, лишени слободе рада на својим имањима, што су многи платили животом. Стање је веома тешко, ма колико данас давали изјаве да се живот нормализовао. То је далеко од нормалног живота.
Недавно се завршио Свети Архијерејски сабор СПЦ на којем су именована четворица нових архијереја. Да ли је у СПЦ дошло до „смене генерација”?
Јесте се сменила генерација тиме што су неки умрли, а неке епархије остале празне. То је нормалан ток живота Цркве, да именовањем нових архијереја попуни своје епархије. Митрополија загребачка је упражњена смрћу митрополита Јована, Епархија жичка смрћу владике Хризостома, Немачка епархија стицајем прилика које су се тамо десиле, јер је епископ разрешен управљања. Нормално је да се празне епархије и попуне, као што је то и учињено.
Поглавар канонски непризнате Македонске православне цркве, архиепископ Стефан, изјавио је да је три пута слао писма у српску Патријаршију желећи да отпочне дијалог, али да је на савести српских архијереја изјава да таква писма нису примљена. Да ли је писмо заиста стигло у Патријаршију? Има ли с обе стране добре воље да се успостави дијалог с непризнатом МПЦ како би она решила свој статус и шта би били предуслови да до разговора дође?
Ми смо такође чули о томе да је некакво писмо наводно упућено Синоду. Ја одговорно тврдим да ниједно писмо нисмо добили. Можда је оно послато, али нама није стигло, а зашто, ја то не знам. Што се тиче дијалога с такозваном Македонском црквом, наша црква је отворена према том питању. Ми желимо да се тај проблем реши на најбољи, најцелисходнији начин како за нас, Српску цркву, тако и за македонску. Сви договори и разговори који су били су се сводили на то да се тај проблем реши не пучем, као што се то десило у Скопљу, него на канонски, црквени начин. Они су добили у своје доба аутономију, али нису били тиме задовољни, па су се сами прогласили аутокефалном црквом. То никада није признала не само наша, него ниједна друга православна црква. Наша је жарка жеља, а тако је било и у случају мог претходника, патријарха Павла, да се то питање реши. На последњем договору у Нишу, ми смо све проблеме решили и договорили се о томе какви ће бити односи наших цркава. Њихови епископи су све то прихватили, али зашто то није прихватила и црква у Македонији не знамо. Патријарх Павле је позвао све епископе у Македонији да се врате у јединство с нашом Црквом на основу аутономског односа, али они то нису учинили. Нажалост, касније је све кренуло да се одвија на начин који нас не мало изненађује. Ухапшен је архиепископ Јован и окривљен за неке пропусте који немају никаквог основа са стварношћу. Ми смо расположени и јасно смо им казали да желимо дијалог с тзв. Македонском црквом, али под једним условом: да буде пуштен из затвора архиепископ Јован.
Сусрет папе Фрање и патријарха Вартоломеја почетком јуна и заједничка молитва за мир послали су снажну поруку о јачању међухришћанског дијалога. Како ви гледате на тај сусрет и може ли се говорити и о путу ка уједињавању Православне и Католичке цркве?
Ми поздрављамо и подржавамо тај дијалог као што је наша Црква поздравила сусрет патријарха Атинагоре цариградског с папом Павлом Шестим. То је био знак жеље и једне и друге стране да се нађе пут и начин да се превазиђу историјске поделе. Ако и овај садашњи дијалог то обећава и пружа наде за тако нешто, ми то поздрављамо. Наравно, много времена је прошло од наше деобе. То жељено јединство и заједница не мора да дође тако брзо, тим пре што то условљава искрене намере, искрене жеље за јединством без неких интереса. Чине се значајни кораци у том правцу. Постоје и разни међухришћански одбори, сусрети, дијалози, тако да та идеја није нова, али она је жељена и поздрављена.
Колико је познато, СПЦ није званично реаговала на најаве из Ватикана да ће до краја године бити канонизован кардинал Алојзије Степинац. Због чега?
И до нас је дошла та вест да је Ватикан спреман за канонизацију Степинца, о коме ми имамо посебно мишљење. И не само ми. Постоји много чињеница и догађаја који су се десили у том времену и који су довели до тога да се формира такво мишљење о њему. Ми смо били не мало изненађени када је он проглашаван блаженим, а за ово смо посебно изненађени јер да неко буде светитељ, то мора бити заиста светла и света личност. Њега треба као таквог да прихвате не само народ и црква којој припада, него и други хришћани. У вези с најављеном канонизацијом Степинца, ми смо припремили одговор који ће бити упућен папи. Планирамо да га преко делегата Синода уручимо лично папи или сада када будемо имали сусрет с представницима Ватикана који су у посети нашој земљи. Имамо неке информације да му је васељенски патријарх Вартоломеј скренуо пажњу на наш став и да се о томе размишља и у Ватикану.
Ближи се Свеправославни сабор 2016. године. Колики је значај овог догађаја за православни свет и да ли се већ зна шта ће бити теме Сабора?
Прошло је много времена од последњег васељенског сабора, то је било у осмом веку. Истина било је у међувремену неколико важних сабора, али не на том нивоу. Наш је предлог да овај сабор 2016. године буде проглашен за васељенски. Одржали смо у Цариграду један предсабор, усагласили смо се и прихватили да то буде 2016. године у Цариграду, у храму Свете Ирине, који је нешто старији од храма Свете Софије. За тај сабор се припремамо одавно. Било је неколико предсаборских конференција, оне су редовно одржаване, теме су припремљене, али се припремају и неке нове. Углавном се тичу ствари које представљају суштину црквеног живота и треба да добију саборско решење. Уколико не дође до неких прилика у свету које би то спречиле, надамо се да ће сабор бити одржан како је планирано.
Упозоравали сте да би рашчињени епископ Артемије због неканонског деловања могао бити и екскомунициран, избачен из окриља Цркве. Да ли сте се, можда, састали с њим и како ће бити решен његов статус у СПЦ?
Да, ја сам прошле године имао један приватни састанак с њим. Жао ми је што се све то десило и то убрзо после мог избора за патријарха. Ја и рашчињени владика Артемије се дуго знамо, били смо и остали смо пријатељи. Нажалост, оно што се десило за време његовог управљања у Рашко-призренској епархији, Црква није могла преко тога да пређе и зато је учињено оно што је најбезболније, а то је да је он разрешен обавеза према тој епархији. Он се с тим није слагао, али је на крају такву одлуку прихватио. Изабран је манастир на Фрушкој гори по његовој жељи и вољи. Надали смо се да ће ту наћи своје место, да ће имати услове да ради, да има контакт са свима нама. Међутим, кратко је то трајало, вероватно да су му неки његови пријатељи изнели неко друго мишљење, неки други став који је он, нажалост, прихватио. Свега се одрекао и створио заједницу коју Црква не признаје и која де факто представља раскол у Цркви, раскол какав ми никада нисмо имали. Један приличан број монаха, свештеника мање, и мањи број народа, прихватио га је и подржава га у том антицрквеном деловању. Ми смо му се више пута обраћали с наговештајем шта може да му се деси. Он је тврдоглав човек и, нажалост, истрајава у томе. Докле ће тако бити не знамо, али и Црква има границе свог стрпљења. Не бих желео да се деси оно што неминовно следи уколико буде истрајао у том путу. Ни нама ни њему то не би било пријатно.
