Николај Хартвиг – заслужан син Велике Русије / Православие.Ru

Поводом 100. Годишњице упокојења великог српског пријатеља, последњег руског царског посланика на српском двору и добротвора Фонда ученика Богословије Светог Саве у Београду

Николаја Хенриковића Хартвига

У четвртак 10. јула ове године навршава се 100 година од смрти великог српског пријатеља, последњег руског царског посланика на српском двору и добротвора Фонда ученика Богословије Светог Саве, Николаја Хенриковића Хартвига.

Руски царски посланик на српском двору Николај Хартвиг

Николај Хартвиг се упокојио приликом своје службене посете аустро-угарском конзулу барону Гизл, у време када је добијао одговор на питање: шта ће Аустро-угарска учинити са Србијом после Сарајевског атента. Те вечери барон Гизл се вратио из Беча, где је присутвовао изради концепта аустро-угарског ултиматума Србији. Руски конзул Николај Хартвиг инсистирао је да га прими на разговор одмах по доласку, да би од њега сазнао шта Беч има намере да уради.

Његов велики пријатељ, претседник српске владе, Никола Пашић, овако је коментарисао ове догађаје:

Претседник српске владе Никола Пашић

„ - Речи су биле отроване које је Хартвиг чуо од барона Гизла! Морао је примити на знање да је све узалуд! Да, цела је атмосфера отровна. Овде се у Београду налази аустро-угарски агент који је овамо дошао као мађарски новинар. Зове се Самуел Борош. Он нас је оптужио да спремамо Вартоломејску ноћ свима овдашњим Немцима, Аустријанцима и Мађарима. Ниједна реч од тога није истинита! А сада тај исти агент говори о „тајни“ Хартвигове смрти. Ја браним аустро-угарског посланика против оптужби, док агент монархије шири алармантне вести, које могу све да баце у пламен. Тај човек се налази под протекторатом г. Гизла. Но ту се налази још много сличних људи, који настоје да изазову панику на сваки начин. Наша полиција је запленила афише који су растурани и по касарнама. У њима се говори да ће аустро-угарска војска – без претходне објаве рата – напасти Београд и да ће све поубијати. Ти леци нису штампани овде већ у иностранству. Они који су то учинили боље су били обавештени од мене, пошто сам ја тек сада дознао шта се десило 7 јула у Бечу“[1].

И пре овог разговора, у аустро-угарском посланству било је јасно шта хоће Аустро-угарска од Србије, о томе сведоче речи саветника посланства Шторка, коме се на телефон јавио Николај Хартвиг тражећи сусрет са Гизлом чим стигне па макар и у поноћ то било. Шторк је овако коментарисао тражење Хартвигово: „Хартвиг више не може да спречи оно што сада мора да избије! Да! Хартвиг би хтео да добије у времену док се Србија потпуно не опорави од свих губитака у балканском рату и док се поново не обнови балкански савез. Разуме се да ми то не смемо дозволити. Морамо на сваки начин искористити ову аферу да дође до рата. То ће се догодити у сваком случају, запамти то и не верујум другим информацијама. Интервенисаћемо оружаном силом. Разлика може бити само у томе, када ће се то догодити...“[2]

Николај Хартвиг је у Србију дошао 1909. године, али је већ пре тога заволео и Србију и Србе, познајући прилике желео је да Србију постави у центар руске спољне политике. „Његови званични извештаји, пуни топлине за Србију и српски народ и велике хвале за српску војску, скренули су озбиљну пажњу царске Русије на напоре српског народа. Својим дипломатским радом Хартвиг је успео да је тадања службена Русија почела много озбиљније да рачуна са Србијом, него ли дотле; то се у нас осетили још пре почетка балканског рата. За тај преокрет у односима тадање Русије према Србији имао је велике заслуге посланик Хартвиг. Анексиона криза, после које је Хартвиг дошао у Србију, чији је свршетак и на њега тешко утицао, дала му је повода да се с покојним Пашићем и Милованом Миловановићем упусти у пријатељске разговоре о томе, шта би се имало и требало радити за бољу будућност Србије и српског народа. Својим радом Хартвиг је задужио Србију. Колико је он њу волео види се и по томе, што је за живота, много раније пре суђеног часа, изјавио био жељу, да се на случај смрти његови посмртни остатци сахране у Србији“[3]. Колико је била велика његова љубав према Србима сведочи и чињеница да је одложио и лечење, иако му је здравље тих дана јула 1914. године било доста нарушено, како би помогао Србима и спречио рат који је Аустро-угарска спремала.

Сахрана Николаја Хартвига забележена је на филмској траци, филм се чува у Југословенској кинотеци. Неколико фотографија издвојених из филма сведоче нам о љубави нашег народа према овом великом пријатељу и великом човеку.

Исте вечери када се упокојио, вест се невероватном брзином проширила улицама Београда. И велики број људи нашао се испред руског посланства.

Сахрањен је на Новом Гробљу у Београду 14. јула, више од 80. 000 Београђана је присусвовало његовој сахрани. Сва војска београдског гарнизона, све корпорације, највиши представници државне и црквене власти од рускога посланства до Саборне цркве и од Саборне цркве до његовога гроба пратили су га. Пред ковчегом је ишла војска, преко 30 свештеника, Митрополит Димитрије са епископима Сергијем и Доситејем, са стране ковчега претседник Владе Никола Пашић, за ковчегом породица покојникова и чиновници руског посланства, министри Краљевине Србије, дипломатски кор, државни саветници, ђенерали, изасланство округа београдског. Од Саборне Цркве до његовог гроба за ковчегом су ишли и Његово Величанство Краљ Петар, престолонаследник Александар, принц Ђорђе и принц Павле. После опела у Саборној цркви, беседили су Митрополит Димитрије и Претседник Владе Никола Пашић.

Сахрањен је на Новом Гробљу у Београду 14. јула, више од 80. 000 Београђана је присусвовало његовој сахрани. Сахрана Николаја Хартвига забележена је на филмској траци, филм се чува у Југословенској кинотеци. Неколико фотографија издвојених из филма сведоче нам о љубави нашег народа према овом великом пријатељу и великом човеку.

Митрополит је у беседи рекао: „Тужан нас je догађај овде сакупио. Налазимо се испред ковчега у коме лежи велики човек, искрен пријатељ нашег народа и заслужан син Велике Русије. Умро je Николај Хенриковић — Хартвиг; нестало га je у мучним и тешким данима када нам je толико потребна његова помоћ и државничко искуство. Дуг, који му дугује наша нација ми искупљујемо великом жалошћу, која нас je обрвала. Мало има Срба, који нису знали за велико име Николаја Хартвига; многи од нас познао je племенитост његовог срца, пространог као његова отаџбина. Моћни дар Хартвигов спасавао нас je у најтежим данима када су против нас падале силне оптужбе и када се у самој Русији услед недовољне обавештености у њих веровало, Хартвиг, као велики државник и искрен пријатељ нашег народа, видео je да се нашем народу чини неправда и да заслужује бољу судбину. И он je радио.

Колико je Николај Хартвиг успео да српски народ поведе бољим путевима рећи ће историја, a ja говорим као лични пријатељ покојников. Предусретљивост и доброта Николаја Хартвига не заборавља се. Он je чинио много, до последњег часа. Чинио je нашој цркви, чинио je нашој омладини, шиљући je на више образовање у Русију; свуда, на све стране, његов се рад осетио.

Неисцрпну племенитост и милосрђе Хартвигова дома најбоље су осетили наши сиромаси, рањеници и болесници...“[4].

На предњој страни споменика, испод иконе Св. Николе, стоји натпис: Николају Хенриковићу Хартвигу руском царском посланику на Српском Двору у знак захвалности Општина града Београда. Фото: jеромонах Игнатиjе (Шестаков)

Поводом 25. годишњице његовог упокојења освећен је нови споменик на његовом гробу 12. новембра 1929. године. Споменик је подигла Београдска општина. Освећењу споменика и помену присуствовали: Изасланик Њ. В. Краља Пуковник Миодраг Томић, претставник Претседника Београдске општине градски већник Миливоје Јевремовић, бивши председник Београдске општине Влада Илић, Госпођа Хартвиг, претставник Штрандмана Урсати, велики број руских емиграната и Београђана, делегати ратничких и националних руских и домаћих удружења.

„Леп споменик од белог мермера украшен је финим уметничким мозаиком. На врху споменика су три плаве куполе са крстовима на врху, обојеним златном бојом. На предњој страни споменика, испод иконе Св. Николе, стоји натпис: Николају Хенриковићу Хартвигу руском царском посланику на Српском Двору у знак захвалности Општина града Београда. На полеђини споменика пише: Господи, прими, прости, помилуј и спаси душу моју. Николај Хартвиг рођ. 1854 г. умро 27-VI-1914 г. Људмила Хартвиг умрла 1931 год.

Споменик је израђен по нацрту архитекте г. Ковалевског, шефа отсека за генерални план у Београдској општини. Мозаик је израђен у ватиканској радионици, а остале делове градили су браћа Бертото од венчачког мермера. У мермеру се налази икона Св. Николе, патрона породице Хартвиг, израђена у мозаику, и цветови, такође израђени од мозаика, у чијој је изради дошла до пуног и занимљивог изражаја уметничка инспирација г. Ковалевског... ... Сва та орнаментика је једна фантастична композиција руских народних мотива. Линије су благе и импресивне. Кроз њих провејава топлина руске душе и руског уметничког стила. Кандило је имитација круне Владимира Мономаха, израђено од мрамора, украшено шарама у мозаику“[5].

Поред Николаја Хартвига су сахрањене његова ћерка Људмила (1931) и жена Александра (1944).

Аутор пред гробом Николаја Хартвига.

_________________

^{[1] Успомене Г.А. Персијана на јул 1914, Политика
24.8. 1933, 2.}

^{[2] Успомене Г.А. Персијана на јул 1914, Политика
24.8. 1933, 2.}

^{[3] Политика 10.7.1929,4.}

^{[4] Гласник Православне Цркве у Краљевини Србији,
14. Јул 1914, 278.}

^{[5] Београдске Општинске Новине, новембар 1939,
736.}