За ситуацију у Славјанској и Горловској епархији се тренутно може рећи да је једна од најтрагичнијих у источној Украјини. Цео свет је могао да види кадрове крвавих сукоба у градовима Славјанску, Краматорску и у региону око њих. Дуго времена је од артиљеријске пуцњаве и авионских удара овде пре свега страдало мирно становништво. Заједно с војницима гинули су невини деца, старци и жене – мирни грађани. На десетине хиљада људи је већ напустило овај крај, те су постали избеглице, а број погинулих се засад не може тачно израчунати.
Од артиљеријске ватре украјинске војске више пута су страдали и православни храмови – пре свега у Славјанску. Град се буквално претворио у рушевине. После дуге одбране града Славјанск и Краматорск су напустили добровољци ДНР и запосела их је украјинска војска. Истовремено се други епархијски град – Горловка – налази у рукама добровољаца. Линија фронта је буквално пресекла некад миран живот епархије. Без обзира нас све, Црква све ово време и даље обавља своју дужност.
Архиепископ Горловски и Славјански Митрофан се 14. јула у Артјомовску срео са свештенослужитељима и новим председником администрације после чега је одговорио на питања локалних новинара.
— Црква је у сва времена позивала на мир, - истакао је владика. – У сва времена је Црква молила људе да разговарају међусобно, а не да пуцају једни у друге. Данас, кад су они прешли ову границу, све је теже и теже говорити о миру. Али ми ћемо наставити то да чинимо. То је наша обавеза. Кад се одвијају грађански сукоби Црква не може постати једна од страна у сукобу. Јер, ако постанемо једна од сукобљених страна, ми губимо способност да пастирски руководимо сваком страном и уносимо конфликт у Цркву. Кад улази у цркву човек не треба да мисли: ту су његови опоненти или овде се налазе његови истомишљеници.
Зато, заузимајући неутралан став, ми ипак сматрамо да је дужност Цркве, да је обавеза Цркве – да сведочи о истини, да говори истину и једној и другој страни. Јер миротворац није онај ко сакривши се иза леђа с белом заставом чека да се рат заврши како би се приклонио победничкој страни. То је онај ко се налази између зараћених страна и труди се да ове стране помири, ко се труди да и једнима и другима укаже на њихове грешке како би се прекинуло крвопролиће, братоубиство, и како би наступио мир.
Али једна је ствар оно што говоримо и с чим се обраћамо, а друга је ствар да ли нас људи чују или не. Зато што смо много пута говорили, много пута смо се обраћали, али видимо да нам преостаје само да се молимо. Јер, речи не допиру увек до људског срца.
Главно је то да се живот не завршава данас. Сваки човек треба да живи с оним што је урадио. Каин је некад мислио да ће решити проблем ако убије брата. Али био је истеран и лутао је по земљи. Човек који узима у руке оружје како би убио сличног себи или како би се наругао слабом, како би некога опљачкао, с тим ће легати, устајати, гајити децу, тога ће се сећати и с тим ће дочекати старост, и пред Бога ће стати с тим. Зато се обраћамо људима да престану да убијају једни друге и да иду на починак чисте савести.
— Хвала. Данас се људи веома брину за децу и за своје ближње. Како да победе ову бригу?
— Онај ко има могућности да из зоне борбених дејстава одведе децу и ближње сигурно треба да искористи ту могућност. Децу треба склонити с места на којима се пуца. Из места у којима се ратује треба склонити своју родбину и ближње. Друга је ствар што немају сви ту могућност, па чак и ако је имају, не могу сви да је искористе због различитих разлога.
Овде, наравно, увек говоримо људима да је све у Божијим рукама. Ако си верујући човек имаш наду у то да ти без воље Божије ниједна длака неће пасти с главе. А кад се пуца, верујући постају и неверујући, почињу да се моле Богу. Лично сам то видео. Зато се уздамо у Бога и кажемо: «Господе, сачувај наш живот ако је он још потребан овде, на овој земљи, и сачувај животе оних који ни за шта нису криви.»
Увек сам говорио: најодвратнија страна рата јесте то што увек прво настрадају најслабији, они који не могу да се заштите. Војници умеју да ратују, они знају како да се крију од метака, од пројектила, од мина. А како цивил то може да зна? Он не поседује ни таква знања, ни вештине. Први од метака страдају старци и деца. Зато их, уколико је могуће, из зоне борбених дејстава треба одвести код родбине, од пријатеља, на неко друго место, да то не гледају и да у томе не учествују.
По материјалима сајта епархије
http://gorlovka-eparhia.com.ua/
