Пред спомеником у Великој Хочи служен парастос убијеним и киднапованим Србима у периоду од 1998-2011.године
Пред спомеником који је 2009. године подигнут у Великој Хочи, а на којем су исписана имена 84-оро убијених и киднапованих Срба из Ораховачке општине, у суботу, 19. јула је служен парастос свим жртвама шиптарског терора у општини Ораховац од 1998-2011.године. Парастос су служили парох великохочански протојереј ставрофор Миленко Драгићевић и парох ораховачки јереј Срђан Јеринић у присуству родбине жртава и мештана ове општине, спомињући имена свих који су животе дали ,,за веру и отачаство“. Председник Удружења киднапованих и убијених Срба за општину Ораховац, Негован Маврић је заједно са председником Привременог органа за Општину Ораховац Голубом Кујунџићем, положио цвеће на споменик, а сви присутни су се послужили житом за покој душе свих невино пострадалих Срба из ове општине..
Негован Маврић је подсетио окупљене на јул месец 1998. године када су шиптарски екстремисти, за само четири дана, од 17-20. јула киднаповали 40-оро и убили шесторо Срба из Ораховачке општине.
Дан када је све почело,17. јул био је бити или не бити. Ми у Великој Хочи нисмо знали шта се дешава са Ораховцем, Ретимљем, Оптерушом, Зочиштем, а они нису знали шта се дешава са нама. Тек 21. јула када је наступио неки мир, ми смо схватили шта нам се десило и суочили се са великим бројем жртава. Иако смо имали упозорење 12.маја 1998. када је убијен полицајац из Велике Хоче Александар Мицић, и опет када су киднаповали Југослава Костића из Ретимља 10. јула, озбиљност ситуације смо схватили тек од 17. јула. Такав напад и толике жртве, као једна мала, мирна и мултиетничка средина, нисмо очекивали. Ових дана се навршава 16 година од тада, и ми смо се први пут на овакав начин окупили да обележимо те дане страдања, али да се помолимо и за све убијене и киднаповане и у периоду после тога до 2011.године. Ја се у име Удружења киднапованих и убијених захваљујем свештеницима који су служили парастос, и свима који су дошли и подсећам све вас да ове људе не смемо да заборавимо, и да их спомињемо и у добру и у злу и да их се сетимо и на свадби и на сахрани, јер су ови људи невино страдале жртве.
Негован Маврић је рекао да је ово прва година да се овако обележи овај дан пред овим спомеником и да ће се уз предлог Удружења, а уз подршку СО Ораховац, од наредне године 18. јул обележавати као одавање поште свим страдалима у општини Ораховац. А одговориће се и на захтев родбине која живи расељена по разним деловима Србије да дођу и посете овај споменик. Негован је подсетио да је на споменику исписано 84 имена, али да се још увек 30-оро људи воде као нестали.
Председник Привременог органа Општине Ораховац Голуб Кујунџић је рекао да је кривица ових људи, чија су имена исписана на споменику, само та што су Срби.
- Сам начин на који су страдали говори да су то само невини људи без грама кривице, који су на свом радном месту, у својој сопственој кући, на путу до апотеке и било у ком таквом уобичајеном тренутку били киднаповани и на најзверскији начин убијени. Дошли смо да се поклонимо њиховим сенима, да чувамо успомену на њих, да нон стоп инсистирамо и ми као Локална самоуправа и комплетно све организације које се овима баве да се светској заједници презентује и тражи, с обзиром да овде има жртава не само у периоду до 17. јула него имамо и жртава и након преузимања обавезе Међународне заједнице за нашу безбедност. Сви су прозвани на овај начин да се заложе, да истина и правда најзад виде светло дана, да се они који нису нађени нађу, да се обави оно што породице очекују од свих оних који могу да помогну, и да се на достојанствен начин опросте од својих најмилијих, а ми да будемо упорни да се зберемо и да породице што више окупимо, да сви заједно у једном дану и обележимо овај најстрадалнији дан у нашој општини. Надам се да ће ово да прерасте у много масовнији скуп и да ћемо наћи начина да се овим нашим страдалницима на достојанствен начин одужимо, чувајући успомену на њих и поносећи се њиховом жртвом за добробит нашег народа. Захвалио бих се присутнима и апеловао бих да у наредним годинама организација буде боља, потрудићемо се да тако буде и да овај дан буде достојан жртве коју обележавамо - рекао је Голуб Кујунџић.
Родитељи Дејана Вечевића, пострадалог од НАТО бомби на Свете Тројице 1999.године, која се брине о споменику у Великој Хочи, припремила је и послужење за покој душе свога сина.
Драгица Маврић из Велике Хоче, којој су у Ретимљу тих јулских дана 1998. шиптарски екстремисти киднаповали четрнаесторицу браће и стричева из породице Костић, је стајала загледана у имена на споменику.
Много ми је тешко. Имала сам брата јединца Срећка, никоме ништа није учинио, ни мрава није згазио, одвели су га са осталом мојом браћом од стричева и стричевима из својих кућа у селу. Стрица Анђелка су нам на кућном прагу убили. Комшије Албанци из Ретимља и данас говоре ,,нисмо ми,,. Ако нисте ви, што нисте спречили да други дођу, да их одведу? Када смо преузимали посмртне остатке својих најмилијих, видели смо да у ковчезима нема ништа, једва по нека кост, али хтели смо да им се служи опело, да њихове душе нађу мир. Била сам пре неки дан на Орловачи, где је сахрањено 14 Костића, са Николићима из нашег села, али и осталим киднапованим Србима из Оптеруше, Ораховца, Велике Хоче. И тамо на Орловачи, нисам могла да се одвојим од њихових ликова на споменицима, имала сам осећај да ме њихове очи гледају, да су ту око мене живи ... Ми не можемо ништа, злочинци нису кажњени од правде на земљи, али нека од Бога нађу! - завршила је своју кратку исповест, прекстивши се, Драгица.
