У овом делу прикупљена су казивања, како оних свештеника који су постали сведоци чуда преподобног Сергија, тако и оних који су поверовали у Бога и примили свештеничко звање захваљујући чудесном утицају Преподобног.
Ватрице на кивоту
Патријарх служи молебан испред кивота с моштима преподобног Сергија
Свештеник који је посетио Лавру и који је рано ујутру дошао на братски молебан, касније је с чуђењем говорио: «Види, нисам ни знао да се код вас у Лаври дешава такво чудо. Прилазим после братског молебана светим моштима Сергија, а цео кивот је покривен сјајним ватрицама, баш као у Јерусалиму на Гробу Господњем.»
По правилу, чуда и знамења која се дешавају, врло су личног карактера, зато не можемо увек да схватимо до краја зашто је чудо човеку дато управо на овај, а не на онај начин. Од светих моштију аве Сергија обилно се излива благодат Божија и то може бити изражено неким знамењем или чудом. Оваква чуда говоре о томе да је преподобни Сергије заиста поред нас, да чује све оне који му се обраћају, помоћ добијају сви, али не увек онако како лично ми желимо. За православног хришћанина нема смисла да специјално тражи знамења и чуда: «Блажени су они који нису видели и који су поверовали» (Јн. 20, 29). Благодат Божија се даје свакоме ко се с вером, покајањем и искреног срца моли преподобном Сергију.
Шта су мошти?
Јеромонах Стефан (у свету Андреј), професор богословије, причао је како кад се уцрквљивао крајем 1980-их година, још увек није имао ваљану представу о духовном животу, чуо је за преподобног Сергија Радоњешког и одлучио је да дође у Лавру.
Нашавши храм Свете Тројице ушао је унутра и за другим ходочасницима је кренуо према кивоту Преподобног. Прилазећи Андреј се замислио: «Ево, прилазим Сергијевим моштима. Али шта су мошти? Па то су кости. Како то?» У Андрејевој души је владала недоумица, али је свеједно желео да приђе.
Кивот с моштима преподобног Сергија Радоњешког.
Целивајући кивот одједном је осетио као да га је ударила струја, а у души му је било лепо. То се десило врло неочекивано и уверило је Андреја у то да мошти светаца нису само кости, већ она благодат коју су свеци стекли за живота.
Управо ова благодат Светог Духа је привукла Андреја више од свега осталог, посебно му се чинило да је главно, истинско, право – у манастиру, одлучио је да се не упише на факултет, почео је да ради у Черњиговском скиту Лавре, после тога се уписао у средњу богословску школију, академију, где је и примио монашки потриг, поставши једно од духовне деце преподобног Сергија, које служи у Николо-Угрешком манастиру.
„Као да га је неко повео за руку“
Протојереј Јулиј Кустанов, који се некада школовао у Лаври и у Московским богословским школама служио је као настојатељ Благовештенског храма у граду Мијасу. 8. октобра 2012. године, на дан сећања на преподобног Сергија служио је Литургију и одлучио је да се као увек о празницима, обрати парохијанима и да одржи проповед. Увек је проповедао, као што је уобичајено, с амвона. Али први пут је у току свег свог служења у звању свештеника неочекивано сишао с амвона и кренуо је да одржи проповед код иконе преподобног Сергија у храму. Кренуо је, као да га је неко повео за руку.
Аутомобил који се урезао у Благовештенски храм. Мијас.
Убрзо, за време његове проповеди десило се нешто скоро невероватно. На улици поред цркве двојица пијаних младића су јурила аутомобилом «лада-самара» огромном брзином и полетевши с брдашцета код храма, урезала су се у дрвени зид цркве на висини 1,5-2 метра. Удар је био близу олтара, масивне дрвене греде су полетеле кроз амвон, управо на оно место где је свештеник требало да проповеда, као обично. Иконостас је сломљен, а носећи стуб код солеје избијен. Да је свештеник ту стајао не би избегао тешке повреде, а можда чак ни смрт. Али, по милости Божијој, нико није настрадао, укључујући и пијане људе у аутомобилу. Парохијани су рекли оцу Јулију: «Оче, само Вас је Господ спасио.»
Молитва пре испита
Студент медицинског факултета, Павел, увек се пре испита ватрено молио преподобном Сергију, и чак је из најтежих – биохемије и хистологије – добијао десетке. На факултету је било професора код којих је било немогуће добити десетку, али се понекад дешавало тако да је у тренутку кад Павел треба да одговара, баш тај професор због нечега морао да изађе, због тога је испитивао асистент, или је Павел извлачио цедуљу с питањима која је најбоље знао. Господ му је пружао очигледну помоћ, призивајући га Себи, и касније је овај студент постао монах и данас служи у Свето-Тројицкој Сергијевој Лаври.
Студент богословије је нашао попадију
У Московској духовној академији је једном обележаван редак догађај – педесетогодишњица матуре, окупили су се школски другови оца Кирила (Павлова) и један протојереј – бивши матурант је рекао како је упознао своју попадију. Кад је студирао богословију у совјетско време није знао где да нађе одговарајућу девојку за жену. Онда се помолио и одлучио је: нека прва девојка коју сретнем у храму Свете Тројице буде моја жена. Ушао је у храм, заиста је срео девојку, упознао се с њом и убрзо су се венчали проживевши после тога срећно преко педесет година.
Радник министарства: «Кад бих постао један од монаха»
Радник министарства образовања је једном приликом, кад му се тешко разболела супруга, а сам се све више уцрквљавао, дошао у обитељ и стојећи на молебану код моштију Преподобног, помислио је: «Кад бих постао један од монаха који живе са светим Сергијем.» Није могао ни да замисли да ће проћи мало времена и да ће по благослову оца Кирила (Павлова) примити монаштво, те да ће његов живот бити тесно везан с Сергијевом обитељи.
Како је пастор постао православни свештеник
Данас у Холандији служи православни свештеник Сергије. Некад је био пастор, али је примио Православље уз помоћ преподобног Сергија Радоњешког. То се десило овако. Пастор је допутовао у Русију и због неких питања је посетио Московску духовну академију. Овде се спријатељио са свештеником Јаковом из Пољске Православне Цркве (сад је он већ епископ). Много су спорили о Православљу и протестантизму. Али отац Јаков је одлучио да прекине ове спорове и позвао је пастора да оде заједно с њим до моштију Преподобног. Протестант, који је примио Православље, односно отац Сергије, причао је да је с оцем Јаковом кренуо само да би му правио друштво, али је из пристојности понављао све што је овај чинио: «Он се крсти, и ја се крстим, он се клања, и ја се клањам, он целива, и ја сам целивао. И одједном сам осетио необјашњиву радост што ме је чак збунило и узнемирило. Пошто сам био протестант сматрао сам да тако не треба да буде, и зато сам се озбиљно замислио над тим где је истинска благодат Божија.»
Бивши пастор је дошао поново за две недеље, сад је био сам, прекрстио се, поклонио се, целивао је и опет је осетио радост, али већ мању. После тога је почео да проучава православну веру и пет година касније је свесно примио Православље. Сад отац Сергије као свештеник врши православну мисију у Холандији. Кад долазе руски морнари, они траже пиво и жене. А отац Сергије их прима, разговара с њима и прича им о Богу, што је многима донело огромну душевну корист.
Желим још да додам да кад би била донета одлука да се допуни богословски курс апологетике, обавезно би требало уврстити у њега случајеве обраћања људи у Православље захваљујући додиру с преподобним Сергијем и назвати то «Аргумент Преподобног».
«Ускоро ће умрети»
Настојатељ храма у част Ахтирске иконе Мајке Божије у близини града Хоткова, свештеник Борис Можајев, призван је вери и свештеничком звању кроз чудесно исецељење по молитви преподобном Сергију. То се десило на следећи начин.
Пре него што је примио свештенство Борис је био лекар. Једном се тешко разболео и лежао је у болничкој соби без свести. Жена, такође лекар по струци, чула је од шефа одељења пресуду: «Ускоро ће умрети.» Пошто је била верујућа, једина утеха јој је била молитва и одмах је одлучила да оде у Лавру код преподобног Сергија како би пред њим излила своју тугу. Није јој толико тешко било због тога што ће она, млада, али с већ озбиљно нарушеним здрављем, остати с двоје деце, сасвим непотребна, осуђена на усамљеност и оскудицу, колико туга због тога што ће најближи човек, с којим је већ петнаест година делила радост и невоље, због свог неверја отићи у вечне муке, без наде у опроштај и спасење. У Лаври се ватрено молила Преподобном за спасење супруга. Уставши после молитве код кивота преподобног, осетила је као да јој је пао камен са срца. И истог дана муж се одједном освестио, а кад је пала ноћ стање му се видно поправило. После тога је почео да се опоравља и оздравио је. Кад је сазнао од жене да је исцељење добио захваљујући чудесној помоћи преподобног Сергија, поверовао је у Бога, почео је усрдно да одлази у храм, да учествује у тајнама, а после извесног времена је примио свештенство.
(Наставиће
се.)
Сведочанства је сакупио ђакон Валерије Духањин
