Велика литургијска свечаност и хиротонија Епископа средњоевропског г. Сергија, сабрала је расејани српски народ са свих страна у престоницу Србије.
Мноштво народа Божјег дошло је у Саборни храм, да својим молитвама саучествује у овом за читаву Цркву Христову великом и значајном догађају. Владика Сергије, очигледно је сејао семе љубави где год га је промисао Божија водила у животу, од Бачке Паланке где је као младић стасавао, до намучене и страдалне Босанске Крајине, где је обучен у ангелски образ, и где је заиста био онај еванђелски „град који на гори стоји“, преко сестринске Грчке, где се усавршавао у науци Господњој и убирао нектар побожности у тамошњим светињама. Овај дан је прави празник Педесетнице, како због саме Службе која се у цркви служи, тако и због чина хиротоније новога Епископа, који се полагањем руку Предстојатеља Цркве и свештеног Сабора Архијереја, узводи у највиши степен служења у Цркви и постаје прејемник апостолске благодати.
Свету Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење Високопреосвећеног Митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија и Преосвећене господе Архијереја: сремског Василија, бачког Иринеја, сафитског Димитрија, осечко-пољског Лукијана, зворничко-тузланског Хризостома, врањског Пахомија, бихаћко-петровачког Атанасија, горњокарловачког Герасима, далматинског Фотија, брегалничког Марка, крушевачког Давида, стобијског Давида, полошко-кумановског Јоакима, умировљеног средњоевропског Константина, и Архимандрита Илариона (Голубовића) – новоизабраног Епископа тимочког, Архимандрита Арсенија (Главчића) – новоизабраног Епископа топличког, Архимандрита Јеронима (Мочевића) новоизабраног Епископа јегарског. Молитвеног учешћа на овој свечаности узели су и Епископи западноамерички Г. Максим и умировљени зворничко-тузлански Василије. Саслуживали су свештенослужитељи из више Епархија наше свете Цркве. На свечаној Литургији присуствовали су и представници државних и градских власти, међу њима г. Милета Радивојевић, директор управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, председник Владе Р. Српске г. Игор Радојчић, министар вера Р. Српске, г. Драган Давидовић, директор секретеријата за Вере Р. Српске, Аташе Немачке Амбасаде из Београда. Папски нунције Његова Преузвишеност Надбискуп Орландо Антонини, и представници римокатоличке цркве из Немачке.
Како је освештаним поретком епископске хиротоније предвиђено, наречени Владика Сергије, исповедио је своју православну веру у Тројичнога Бога, пред Патријархом, Архијерејима и свом Црквом Божијом. У току свете Литургије, а по појању Трисвете песме, Високодостојни Архимандрит Сергије хиротонисан је у чин Епископа. Читав храм јечао је од клицања речи Аксиос и Достојан, којим смо сви једнодушно посведочили о достојности новога Архијереја. На крају божанствене Литургије, новохиротонисаном Епископу Сергију обратио се Свјатјејши Патријарх српски Г. Иринеј, и очински поучио и пожелео многолетно архипастирствовање Црквом Христовом у Епархији за коју је изабран. Да са Божијим благословом буде на корист Цркви и роду нашему, а на спасење и напредак у врлинском животу и служењу. Епископ Сергије, овом приликом, обратио се пуноћи црквеној својом првом архијерејском беседом:
У име Оца, Сина и Светога Духа. У име Оца,Сина и Светога Духа, ми Хришћани у свом животу започињемо све. У име Оца, Сина и Светога Духа смо се крстили, и започели свој живот у Цркви. Тим најсветијим именом ми почињемо сваку молитву, свако дјело, мисао и ријеч. Све дакле почињемо и започињемо, призивајући најсветије име Свете Тројице, да нам као Бог истинити,живи и силни, буде свједок, утјеха, нада и благослов. Тако и ми грјeшни, на овом нашем почетку свештене службе архијерејске, призивамо Име изнад сваког имена: Оца, Сина и Светога Духа, начело над начелима, силу над силама, Господара над Господарима (Пс.136) како бисмо нашли милост и крјепост пред Њим, не би ли нам дао добар и праведан почетак, управо онако како је по свом предвјечном љубавном науму, из савршене љубави своје, даровао почетак свему што постоји. Па је тако створио овај свијет у којем живимо, створио је човјека, ангеле са свим силама небеским, и све свјетове нама знане и незнане. По истом том предвјечном плану, Бог из љубави своје, а како би другачије јер је и сам Љубав (1Јн 4,8) како рече син грома и отац богословља, апостол Јован, устројио је Цркву са њеним службама ,,за живот свијета'' еда ли би овај наш свијет и сви свијетови дакле, у Цркви Божјој нашли не само смисао свог постојања, мир, духовност, хармонију, већ да би коначно у Њој довијека налазили самога Бога: Оца, Сина и Светога Духа, и спознали ко је истински почетак свих почетака.
Свети Максим Исповједник, један од великих отаца наше Цркве, једном је рекао да је Црква икона Божја. Други пут је рекао да је Црква икона свијета, а онда трећи пут је рекао да је Црква икона човјека. Испада по светом Максиму да све што постоји носи слику Цркве у себи, или још боље Црква је по св. Максиму све и све треба да постане Црква. Нама људима данашњег времена, па чак и савременим хришћанима, св. Максим звучи неубједљиво. Има људи, па чак и хришћана који исповиједају вјеру у Свету Тројицу, вјерују у Богочовјека Христа и Његово Васкрсење, поштују Богородицу и неког од светитеља, но немају никакву потребу нити љубави према Цркви, нити увиђају икакву везу између Бога и Цркве. А то је због тога, што је савремени човјек заборавио на свој почетак, сметнуо је с ума ко је почетак свих почетака, опрелестивши се у срцу своме изгубио је потребу и вољу да служи. А Црква као тијело Христово које се у Божанској Литургији огледа, сва је у служби. Ван ње, вјерујемо, нема спасења. Ван службе Богу и ближњем, нема ни обожења ни спасења. Зарад такве службе, Бог нас је и створио.
Један велики архијереј наше Цркве и један од највећих теолога наших дана, не тако давно, на рукоположењу једног младог свештеника је рекао: ,,Сине, ради ове службе коју данас примаш, ти си се родио''. Страшна је ово тајна! Бог живи даје нам шансу да Му служимо, и ту нашу службу нам је намјерио прије стварања свијета и дао нам удијела да нашом службом учествујемо у Његовом предвјечном плану о свијету и његовом спасењу. Даје нам дакле, благослов да служимо Цркви Његовој која је одговорна за спасење овога свијета и свих свијетова. Отуда, моја маленкост дубоко свијесна какве се службе данас примам.
Ваша Светости, Високопреосвештена и Преосвештена господо Архијереји, браћо свештеници, часни оци, ђакони, вјерни народе Цркве Христове, дрхтим пред Богом Живим и Његовом Црквом, знајући о каквој ,,страшној служби'' се ради, па као прво исповиједам своју недостојност и људску немоћ, знајући да епископ као икона Христова, провојерарх у коме се Црква возглављује, треба да је без мане, поштен, кротак, мирољубив, не самовољан, не гневљив, него доброљубив, праведан, побожан и уздржљив, кадар да поучава у здравој науци (1Тим.3, 2-3; Тит 1,7-9), како рече богомудри Павле.
Но, тјешим се али и не оправдавам љубављу Господњом која каже ,,не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах'' (Јн 15,16). Отуда, у вјечност сам Вам благодаран Ваша Светости, Вама и светим архијерејима наше Цркве, што сте се и овај пут осмјелили да учествујете у божанској икономији и благословили моју недостојност на служење Цркви Божијој, како би од почетка до краја свједочио Христа васкрслога у свијету, старајући се изнад свега о Цркви Његовој. То отприлике и значи бити епископ. У књизи Закона, у Старом Завјету по грчком преводу Седамдесеторице, можда се први пут спомиње епископство. Тамо се каже да Бог епископствује, тј. да надгледа и пази на земљу када и нема никог од људи да то посвједочи. Таква је дакле епископска служба наша, ако би се и цијели свијет одрекао Христа и Цркве његове, ми ћемо да свједочимо од почетка до краја живота, Бога живога и старамо се о Цркви Његовој.
Када већ помињемо почетак, осјећам дужност да са овога светог мјеста заблагодарим Божјим угодницима чијим посредништвом сам и направио своје прве духовне кораке, и започео живот у Цркви.
Благодарећи Богу на првом мјесту за своје постојање у љубави његовој и бићу моме које ми је подарио да постојим, желим да благодарим мојим рано преминулим родитељима оцу Петру и мајци Мики, који су својојм љубаљу родили моју маленкост. Благодарим им што су ме дали својој светој Цркви да јој у потпуности послужим. Њима нека је вјечно блаженство у царству небеском, и они се данаса радују горе са анђелима.
Моја савијест ми налаже да се сјетим свих оних који су ме на било који начин упућивали, савјетовали и помагали на путу моје вјере и живота у Цркви. Благодарим својој блажене усомене баки Јованки, која ми је уливала прве зраке молитве и вјере у срце у она не толико слобода времена за вјеру.
Благодарим много, мојим драгим свештеницима, оцу Радославу Живанов и оцу Славку Обрадов, који су ме примили као своје духовно чадо у Цркви нашој у Бачкој Паланци гдје сам се и родио и духовно започео свој живот.
Благодарим највише, моме у Христу оцу и владици бачком г. Иринеју што ме примио у окриље клира Епархије бачке и послао по мојој жељи у Богословију у манстир Крку.
Благодарим, епископима сремском г. Василију и осечко-пољском и барањском г. Лукијану, који су ме очински поучавали и увијек примали у своје манастире учећи ме путу монашком.
Благодарим, својим драги професорима и учитељима, божанске науке, вјери и неизмејрне њихове љубави којом су ме учили током мога школовања у манастиру Крки.
Благодарим, на свакој подршци и благословима, такође за вријеме док сам боравио у манастиру Крки моме драгом владици средњезападно америчком господину Лонгину.
Благодарим много своме у Христу оцу тадашњем бихаћко-петровачком а сада зворничко-тузланског Епископу г. Хризостому, што ме је примио у Бихаћко-петровачку епархију и манастир Рмањ, мјесто мога пострига. Хлава Вам владико, на томе што сте ме замонашили, рукоположили и дали ми могућност духовног изграђивања како у цијелој Епархији бихаћко-петровачкој тако и у Обитељи рмањској.
Благодарим и своме садашњем Епикопу бихаћко-петровачком г. Атанасију на моитвеној подршци и разумјевању.
Благодарим и мојим драгим учитељима и професорима са богословског факултета у Солуну, који су ми улили много уља вјере и љубави у кандило моје вјере.
Благодарим народу Бачке Паланке у којој сам се родио, која ме је дала својим прецима да послужим на славу Божју а на корист рода српскога.
Благодарим народу Крајине, Дрвара, Грахова, Гламоча, Бихаћа и Петровца, којима сам вјрно служио и храбрио их у обнови живота и повратка на своја огњишта.
Благодарим свима својим у Христу духовним чадима, пријатељима и родбини,која ме је увијек подржавана на путу мога подвига и позива у Цркви Христовој.
Благодарим и вама, народе Божији, који сте ме недостојног прогласили достојним чина који сам примио.
Благодарим Вама Ваша Светости, светим Оцима помјесне свете и католичанске Цркве српске, што сте изабрали најмњег међу браћом Христовом, да ме поставите за пастиреначалника Цркве српске у Њемачкој.
У све минуле дане живота свога, свједочим и исповједам милост Божју, промисао и програм односно запис небеског Јерусалима, према коме управљамо своје кораке, од почетка до краја, као сви наши свети преци до сад.
А што се тиче програма наше архијерејске службе, он је исти као и код свих светих епископа наше Цркве, који су поставили јеванђеље за програм своје пастирске службе и ка томе програму досљедно ревновали. Отуда и ми кажемо да осим јеванђеља, другог програма и плана немамо. При том, осјећамо потребу да кажемо да јеванђеље није само једно од књига или некакав поучни текст, који тумачимо овако или онако избјегавајући оптужбе за митологију. Јеванђеље је живот. Живот у стварности, у Христу, у сили Духа Светога. Јеванђеље које ми себи постављамо за пастирски програм значи ,,узети крст свој и ходити за Христом'' (Мт 16, 24-26)
Одавнина, од самог почетка хришћанске ере, за епископа је речено да он икона Христова. Ни мало случајно баш икона Христова, јер Христос као предвјечни Логос, друга личност Свете Тројице, дошао је у овај свијет, испуњавајући вољу Очеву. Унизивши самога себе, како су говорили свети оци Цркве, примио је на себе људску природу, иако без гријеха и мане, претрпио је добровољно у свом људском тијелу понижење, пљување, крсно страдање и смрт. Али и на крају васкрсење! Е баш таква је служба епископска, које се данас благословом Божјим примам. Епископски жезал није палица власти овога свијета, већ је то жезал службе, вјере, крста, љубави и васкрсења. Христос је рекао ,,онај који жели да буде већи међу вама, да вам служи'' (Мк 10, 42-44). Онај дакле, који жели да буде епископ, нека служи. Не дакле да њему служе, него он да свима служи. То значи, да епископ сљедујући пут светих, дужан је да први служи службу Божију, да први кољенопреклоно завапи Господу, да први опрости и да први затражи опроштај од своје браће и сестара, и да први, кад затреба, положи живот свој за Цркву, како би Црква света васкрсавала у свом Православљу и била од почетка до краја васељене довијека мјесто свједочанства васкрсења Христово, те благе и преблаге вијести која је истинско јеванђеље Цркве. То је јеванђеље у које ми вјерујемо и које као епископ Цркве Христове исповједам у име Оца, Сина и Светога Духа, сада и увијек и у све вијекове вјекова. Амин.
Ова торжествена литургијска свечаност, завршена је многољетијем које су ђакони произнели Свјатјејшем Патријарху и новохиротонисаном Епископу Сергију.
Преосвештеном и високодостојном Господину ГосподинуСергију, Божијом милошћу Православном Епископусредњоевропском. Подај Господе дуг и миран живот, здравље испасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године!
На крају свете службе, Владика Сергије делио је антидор и примао честитке од својих доброжелатеља, сведока овога великог догађаја, свештенослужитеља свете цркве Православне, клирика Богом спасаване Епархије средњоевропске, монаха и монахиња, и нашега дивног народа.
Миљан Никитовић
