У Велици у Плаву јуче је, поводом 70 година од фашистичког геноцида над недужним и незаштићеним величким народом, одржан округли сто. У овом геноциду је, како се поуздано зна, за само два сата више од 500 дјеце, жена и стараца. из Велике и околине убијено, заклано или су живи у ватру бачени. За овај злочин до сада нико није одговарао.
Проф. др Гојко Гојковић, који је један од ријетких који је преживио велички покољ, подсјетио је на то страшно збивање и навео примјере који су се тада дешавали. Убијани су, клани, драни и у ватру бацани старци, жене и дјеца.
Тог кобног дана као што знате зајечала је Велика јеком мученика, загосподарило је безнађе и немоћ обесхрабрених. По испољеној мржњи, по окрутности и начину како је извршен овај злочин величка трагедија представља једно од три најстравичнија губилишта у Другом свјетском рату. Народ овог краја ни данас, послије толико година, не може да схвати безумну суровост зликоваца, њихову необуздану мржњу и прејако изражену жељу да се убије, уништи овај храбри и напаћени народ који се стотинама година борио и изборио за већи опстанак у својој часној и поносној земљи, истакао је Гојковић.
Многи су злочини почињени због плана стварања „Велике Албаније”. И наравно, то не треба да испустимо из вида, прије свега због самог злочина о којем је ријеч, али и због тога што се од тог плана и даље није одустало, и даље се цртају и објављују пред лицем цијелог свијета мапе „Велике Албаније” које захватају оно подручје, или још нешто шире, које је било одређено као простор „Велике Албаније” у оквиру фашизма. Величке жртве доживљавамо као дио јасеновачких жртава. Дошло је вријеме да се о њима јавно говори, али наравно нећу заборавити и остале жртве које су страдале тог и осталих дана у околини, а ни ону дјецу која су страдала у италијанском затвору, али под управом која је била повјерена муслиманској милицији, дакле људима са овог подручја -казао је, између осталог, Јоаникије.
Академик Миомир Дашић је нагласио да се сваки злочин или убиство не може квалификовати као геноцид, али све оно што се дешавало у Велици и на том простору има све одлике геноцида, јер је ту била намјера и план да се уништи тај народ, јер су у највећем дијелу убијане жене и дјеца, а уништавана је и имовина.
Проф. др Марко Кнежевић се осврнуо на окупацију од стране италијанских фашиста 1941. када је плавско-гусињски крај проглашен „ослобођеним” и прикључен тзв. „великој Албанији”. Под окупацијом је остао све до 1945. године.
У Плаву су почетком јула 1941. овдашњи квислинзи и слуге окупатора -вулентари и балисти, на челу са вођама Шемсом, Ризом и Шабом Феровићем, основали злогласни плавски логор, или како су га логораши звали Плавски затвор. Налазио се у вишеспратној кући Вукоте Џудовића у центру Плава. Како кућа није могла да прими све затворенике, за затворски смјештај заробљених коришћене су и друге просторије у српским кућама у Плаву. О томе колико је било логораша у кући Џудовића, нијесу пронађени званични подаци. Према процјени, број се креће око 140 (по зборнику „Ватре са Комова”), па до око 700 (по изјавама логораша). Реална процјена је да је кроз логор, за све вријеме његовог постојања (око 4 до 5 мјесеци), прошло преко 500 заточеника, како оних који су остали до краја, тако и оних који би успјели да побјегну -навео је Кнежевић. Н.В.
Крвави јубилеј
У организацији Одбора за обиљежавање крвавог јубилеја одржан је округли сто, који је водио проф. др Ранко Симоновић. Учешће у раду узели су епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, др Кирил Феферман (Русија), викарни епископ липљански Јован Ћулибрк, академици Миомир Дашић и Зоран Лакић, проф. др Гојко Гојковић, Вељко Ђурић и Марко Кнежевић, генерал Милош Гојковић, те Љуба Живаљевић, Бранка Пауновић и Гојко Кнежевић.
Небојша Вукановић
Извор: Дан
Деценије ћутања о масакру
Фашистички злочин, који је над недужним становништвом у Велици 28. јула извр{ила немачка дивизија „Принц Еуген“ уз помоћ балиста са Косова и Метохије и такозване муслиманске милиције из Ругове, Плава, Гусиња и Бихора, наша историјска наука није ни издалека изучила. Колико нам је познатно, ово је први, надам се иницијални, скуп научника који се сабрао да јавно каже своју реч о поменутом злочину и то после пуних 70 година од кад је Велика поклана. Прикривање злочина, било којег и било када, подразумева се као нови злочин, па ма ко то чинио.
Ово је јуче у Велици, подно Чакора, казао епископ будимљанско-никшићки, господин Јоаникије, отварајући округли сто „70 година од фашистичког геноцида у Велици 28. јула 1944“, наглашавајући да су, нажалост, величке жртве дуго и плански потискиване у заборав и од стране људи исте вере, језика и народности, исте државе, одраслих на истом подручју графија, приклањајући се увек више интересима своје партије и партијских вођа неголи захтевима науке, држала се завере ћутања о злочину и ниподаштавања величких жртава у спрези са органима власти које су застрашивале, понижавале и премлаћивале родбину пострадалих због ремећења лажног братства и јединства, уколико би се усуђивале да пријаве убице њихових најмилијих. Организовано прикривање и прећуткивање злочина од стране нове власти, застрашивање и кажњавање сведока из пострадалих породица, показује се као нови злочин над величким жртвама и њиховим преживелим сродницима рекао је епископ Јоаникије. Посебна и најболнија тема стравичног злочина над православним Величанима и Полимљанима је зверско мучење и убијање деце. На исти начин се треба односити према убијању трудних жена и још нерођене деце. Величани сведоче да је тог дана побијено преко 100 деце, на десетине трудних жена! Забележено је да су злочинци живог одрали малишана Томислава Тома Вучетића, а четворогодишњем Мату Симоновићу опсинули ноге до колена, па га наглавачке обесили на шљиву да се мучи до смрти. Обојицу су мучили пред њиховим мајкама.
О злочину, у коме је пострадало више од 500 људи, говорио је научни ауторитет за питања геноцида др Кирил Феферман, из московског Холокауст центра и један од челника Музеја холокауста Јад Вашем у Израелу, наглашавајући да су Немци током Другог светског рата нашли савезнике међу присталицама ислама, служећи се разним методама, а походи злогласне „Скендербег дивизије“, у којој су се борили добровољци, остали су упамћени по злу…
О ћутању над злочином у Великој, о коме се мало зна чак и у самој Црној Гори, где и ових дана државни медији упорно ћуте, говорио је и еписком славонски Јован Ћулибрк, иначе председник УО Меморијалног центра Јасеновац, који је истакао да се овај злочин нигде не помиње, и да га као ни злочина у Долима, у Пиви, нема на „топографским картама злочина и терора“.
- Нехумано је не сећати се жртава Велике. Међутим, њих се не сећамо да би се светили, јер се тада не можемо посветити, већ да би се поносили својим жртвама и да целом свету можемо објавити шта се овде десило казао је епископ Јован.^
Дан сећања
Измасакрирали су нас за само два-три сата. Зверски. Јечала је Велика. Гледали смо уплашено ка мајкама, које су клали. Велика је за трен постала једно од три највећа губилишта у Европи у Другом светском рату, када се имају у виду број становника и територија речи су преживелог очевица покоља др Гојка Гојковића (84), који данас живи у Београду. Сећање не сме да мине. Злочин мора да се памти. Да опомиње. Дужни смо жртвама споменик, али не онај без икаквог смисла, који треба да подсећа на злочин. Власти у Црној Гори би требало да уведу и дан сећања на величке жртве
Геноцид
- Велички покољ је довољно језив назив за овај свирепи злочин који има све елементе геноцида. Зар није била геноцидна намера есесоваца, вулнетара и балиста према Величанима, када су живој деци лице драли, ноге до колена кидали, када су новорођену децу у колевкама масакрирали. Сасвим мали број деце, жена и стараца страдао је од метка. Уморени су на најстравичније начине с једином намером да Величане истребе и семе нам затру тврди новинар и публициста Гојко Кнежевић.
Милутин Секуловић
Извор: Новости
Седамдесет година од злочина у Велици
Округли сто који је одржан поводом обиљежавања 70 година од геноцида који је извршен над Великом и Величанима 28 јула 1944. године је прва јавна ријеч научника који се баве питањем злочина и геноцида у Другом свјетском рату и послије седамдесет година проговорили смо јавно о величким жртвама. Овај скуп дао је један шири оквир с обзиром да се бави феноменом фашизма као једног великог плана насилног обједињавања Европе. И као један ужи оквир имамо и пројекат велике Албаније, који је на овом подручју дјеловао и починио огромне злочине. У Велици је страдало преко 100 дјеце, десетине трудних жена, стараца и нејачи, углавном ненаоружано, незаштићено и злочинцима препуштено становништво. Ужасан злочин који је био потискиван дуго година и деценија, што се може третирати као нови злочин и нова неправда према жртвама. Бог је онај који памти и људи обнављају памћење кроз овакве скупове, а највише је то учинила Црква Св. Кирила и Јулите подигнута у овом селу казао је епископ будимљанско-никшићки господин Јоаникије на округлом столу „Геноцид у Велици 28. јула 1944. године“.
Звјерства
Житељи Велике под Чакором ове године обиљежавају 70 година од фашистичког геноцида када су за само два сата звјерски убијени, заклани или живи у ватру бачени, колико се поуздано зна, више од 500 дјеце, Проф. др Гојко Гојковић жена и стараца овог села и најближе околине. Сразмјерно простору и броју становника, тај злочин се, уз погром Пивљана 1943. од истих фашистичких јединица, сматра једним од најтежих у Другом свјетском рату, не само у Црној Гори и Југославији, него и шире.
Архивска документа свједоче да су разуларени остаци 7. СС добровољачке дивизије Принц Еуген и 21. СС дивизије Скендербег, попуњене њиховим балистичко-вулнетарским слугама из Космета, Санџака, Плава и Гусиња, извршиле над недужним становништвом одмазду због пораза од партизанских јединица, које су наставиле операције ка Србији, а овдје оставиле незаштићену нејач. Али, историјска је чињеница да је Велика тај крвави данак платила и због непокорности кроз вјекове су Величани бранили ове границе Црне Горе, од које су све до балканских ратова били одвојени територијом под турском окупацијом. Потомке и родбину жртава боли то што је до скоријих времена прећуткиван велички покољ, који је, сразмјерно броју становника, један од најсвирепијих у Другом свјетском рату.
Губитак фамилије
Проф. др Гојко Гојковић, један од учесника округлог стола, и један од преживјелих присјећа се тог стравичног злочина у којем је изгубио мајку, два брата и двије сестре.
- Свакодневно размишљам о том дану. То је тежак злочин не само за народ у Велици него уопште, јер је с обзиром на територију и број становника то трећи злочин у Европи, а догодио се крајем Другог свјетског рата. Народ је заваран да ће војска проћи а да никога ко остане у својим кућама неће дирати, међутим то је била само варка, први ешалон који је наишао побио је и уништио све. Тог дана сам носио поруку људима који су били у шуми и самим чудом избјегао смрт, испред куће мојих родитеља окупила се 21 особа тражећи сигурност. Нажалост, сви су побијени, изгубио сам мајку, два брата, двије сестре, најтеже је то што смо их могли сахранити тек девети дан присјећа се Гојковић.
- На топографији терора знају се врло добро најстрашнија и најважнија мјеста страдања. Велика и Дола у Пиви нијесу нашла своја мјеста у тој топографији злочина и ја се надам да ће их наћи. Управо овај скуп у Велици је први прави корак ка томе да се та два мјеста ставе на ту топографију. Ми се сјећамо жртава Велике зато што је нехумано не сјећати их се и зато што су то наше мајке, сестре, рођаци и зато што су то људска бића којима је живот одузет на најсуровији начин. Не сјећамо их се, како што је говорио владика Николај, освете ради, јер ко се освети тај се не посвети. Било које сјећање које позива на освету боље да нестане јер позива опет на људску крв казао је епископ славонски Јован Ћулибрк.
Ћутање
- О злочину у Велици се скоро 20 година није јавно говорило. Тишина је била најбоља за све, а ћутање је било консензус, свјесни да злочин неће моћи вјечито да прећуткују о злочину су први проговорили истакнути људи тадашње власти који су настојали да прикажу да је покољ извршила разуларена банда. Истраживања су показала да је ово била добро организована и до детаља планирана војна акција одмазде над цивилним становништвом од стране њемачких трупа казао је Миодраг Брковић.
Новинар Гојко Кнежевић указао је на разлику између овог округлог стола и прошлогодишњег скупа у Плаву, јер је то био скуп поводом сукоба између војске двије државе Црне Горе и Турске у балканском рату, а скуп у Велици је посвећен покољу недужног становништва. Није спорно да се сви догађаји расвијетле и сви злочини осуде, управо на томе инсистирамо на овом скупу. Објективни историчари би морали имати у виду да злочине не чине народи него појединци и шовинизмом затроване групе. Вријеме је да то сви на овим просторима схватимо и окренемо се заједничкој будућности која нам је рођењем предодређена.
Данас ће у помен жртвама у Цркви Св. Кирила и Јулите у Велици његова светост патријах Иринеј служити свету архијерејску литургију.
На округлом столу учествовали су епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, др Кирил Феферман, епископ славонски Јован Ћулибрк, академик Миомир Дашић, академик Зоран Лакић, проф. др Гојко Гојковић, Љубо Живаљевић, проф. др Мирко Брковић, др Марко Кнежевић, генерал Милош Гојковић и Гојко Кнежевић.
Народ је био заваран
Свакодневно размишљам о том дану. То је тежак злочин не само за народ у Велици него уопште, јер је с обзиром на територију и број становника то трећи злочин у Европи, а догодио се крајем Другог свјетског рата. Народ је заваран
да ће војска проћи а да никога ко остане у својим кућама неће дирати, међутим то је била само варка, први ешалон који је наишао побио је и уништио све. Тог дана сам носио поруку људима који су били у шуми и самим чудом избјегао смрт,
испред куће мојих родитеља окупила се 21 особа тражећи сигурност. Нажалост, сви су побијени, изгубио сам мајку, два брата, двије сестре, најтеже је то што смо их могли сахранити тек девети дан присјећа се Гојко Гојковић.
Виолета Јашовић
Извор: Побједа
