О узроцима распрострањености радикалних исламистичких идеологија и о начинима решења проблема, о повезаности војних сукоба на Блиском истоку са ескалацијом у Украјини, о судбини отетих сиријских митрополита говорио је у интервјуу за РИА „Новости“ Високопреосвећени Митрополит волоколамски Иларион, директор Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије.
Пораст екстремизма под религијских слоганима озбиљан је изазов за међународну заједницу. Дестабилизација на Блиском истоку резултат је не само грађанског сукоба, већ и чињенице што водеће светске силе имају своје сопствене политичке и економске циљеве. Неке земље подгревају међуконфесионалну заваду на том терену, што води тешким последицама. Када наоружавају убице, киднапере и екстремисте, немогуће је оправдати то далекосежним политичким циљевима. Подржана споља, дестабилизација целокупног Блиског истока довела је до тога да се хришћани у неколико земаља суочавају са опасношћу потпуног истребљења.
Посебно смо забринути због чињенице што као резултат овог сукоба хришћани напуштају Блиски исток масовно, и обим овог егзодуса расте сваким месецом. Без обзира на то што су хришћани аутохтони у овој области, они морају напуштати своје домове услед страха од смрти. Па чак и у камповима за избеглице они се не осећају безбедним, јер се и ту сусрећу са дискриминацијом, претњама и киднаповањима.
Стање хришћана у Египту се побољшало када су на власт дошли они који су се строго и одлучно супроставили радикалним снагама те земље. У недавном интервјуу који је Патријарх александријски Теодор II дао Вашој информативној агенцији, казао је као поглавар Александријске Цркве да је стање хришћана у Египту стабилизовано захваљујући политици новог председника Абдела Фатаха ас-Сисија.
Да ли видите везу између пораста напетости, провокација и ескалације оружаних сукоба на Блиском истоку и, на пример, догађања у Украјини?
Стварање напетости на Блиском истоку и у Украјини спада у исти стратегијски план. Један од циљева ове стратегије је и овај: на границама наше земље створити огњиште хроничне конфронтације.
Уверен сам да политика двоструких стандарда и теорија „контролисаног хаоса“ неће донети дугорочни успех својим креаторима. Страшно је што се жртве које данас подносе народи услед неморалних политичких радњи, на неки начин представљају као прихватљива цена.
Које податке поседује Руска Православна Црква о прогонима хришћана на Блиском истоку? Да ли су ослобођене монахиње из Малуле и која је судбина других лица отетих због своје вере? Шта се зна о сиријским митрополитима који су отети пре више од годину дана?
Свештени Синод Руске Православне Цркве је 25. и 26. децембра 2013. изразио „озбиљну забринутост због сталног прогона и дискриминације хришћанског становништва у многим земљама Блиског истока и у Северној Африци“ и истакао да је „неопходно активно наставити са радњама у циљу привлачења светског јавног мнења на трагично стање хришћана на Блиском истоку и у Северној Африци, и настојати на миротворачком разрешењу сукоба међурелигијским и међународним дијалогом“. За Руску Православну Цркву је подршка прогоњењеним хришћанима од посебне бриге и један од кључних подручја њеног спољноцрквеног рада.
Од момента киднаповања двојице митрополита у Сирији, нажалост, није било поузданих података о томе да су живи. Не постоје фотографије или видео и аудио записи њихових гласова. Повремено смо из разних извора добијали обавештења о њиховом месту боравишта које је не једном промењено. Али не постоји начин да се уради провера тих података. Ми се прибојавамо за њихове животе, али се молимо за њихово ослобођење.
Руска Црква, као и руска држава, стално позивају на мир и очување хришћанског присуства на Блиском истоку. Зашто је то данас значајно и из ког разлога – историјског, политичког или светског?
Блиски исток је колевка хришћанства. Управо тамо је у I веку настала једна од првих хришћанских општина и тамо је први пут употребљен епитет „хришћани“. Антиохијска Православна Црква је наша сестринска Црква, и ми болна срца примамо њена искушења.
Познато нам је да екстремисти руше цркве и хришћанске установе и истребљују светиње које су од значаја за сав хришћански свет. Страдања сиријских хришћана примамо као своја сопствена. Нашем народу је добро познато шта значе рат и прогон хришћанске вере.
Наша Црква је историјски вековима указивала и пружала материјалну и моралну помоћ напаћеним блискоисточним хришћанима. Питање стања хришћана на Блиском истоку ми редовно стављамо на дневни ред међународних конференција и догађања, у присуству верских и политичких великодостојника. Стално се обраћамо међународној заједници, међународним организацијама, политичким и верским лидерима истичући опасне последице масовног егзодуса хришћана из њихових вековних завичаја и позивамо их да преузму мере како би се заштитило и очувало хришћанско присуство у том региону.
У овом правцу много се потрудило Императорско православно палестинско друштво, које ових дана припрема једанаесту авио-пошиљку хуманитарне помоћи пострадалим хришћанима у Сирији. Овог пута та помоћ ће се разделити житељима у Долини хришћана.
Јула 28, на иницијативу Фонда Андреја Првозваног, у Москву је допутовала група сиријске сироте деце ради опоравка у једном од московских рекреативних центара. Укупно их има стотину деце разне старосне доби. Међу њима су и васпитаници дамаске школе – интерната за децу палих бораца, као и за децу из сиротишта које води манастир Свете Текле у Малули. Међу њима су и деца која имају повреде од оружја. Подворје Руске Православне Цркве при Антиохијском Патријарху узело је учешће у организовању овог подухвата.
Како гледате на ситуацију у ирачком граду Мосулу и у целом Ираку уопште?
Сасвим монструозно је оно што се десило хришћанима у Мосулу и Ниниви у јулу ове године. Подсећам Вас да је у време Садама Хусеина у Ираку живело милион и по хришћана. Уз помоћ спољних војних снага његов режим је био свргнут, наводно, у име демократије. Као плод ове „демократизације“ настао је прогон хришћана. Ускоро затим остало их је 100.000 у области Ниниве са центром у Мосулу. Последњих 10 година они се суочавају са терористичким акцијама и претњама, па је половина тих хришћана из тог региона отишла у избеглиштво.
У јуну 2014. десетине хиљада хришћана морало је да напусти своје домове услед страха од агресије и да пребегне у ирачки Курдистан, с обзиром на то да су пристизали терористи Исламске државе Ирака и Леванта. За сада, како сазнајемо, око 100.000 хришћана скрива се у Курдистану. Убијена је већина хришћана који су били остали у Мосулу или су их, пак, пресрели милитанти у покушају да избегну из града. Јула 18, екстремисти су захтевали да сви преостали хришћани прихвате ислам или да сместа напусте своје домове без ичег ишта са собом. Тобож, предлагали су да свака породица плати 450 долара данка, пошто се знало да тог новца хришћани немају. На хришћанским кућама освануо је натпис: „Ово је имовина Исламске Државе“.
Треба приметити да је реаговање светске заједнице било активније када су били у питању сиријски хришћани. Француска је, штавише, изјавила да ће прихватити хришћане из Ирака. Међутим, Запад није предузео кораке да ослободи оне територије које је заузео ИСИЛ...
Да ли сматрате да су ирачке и сиријске власти и верски поглавари учинили све што од њих зависи како би прекратили изгон и масовно убијање хришћана у тим двема земљама?
Хришћански лидери Ирака чине све што је у њиховој моћи еда би привукли пажњу светске заједнице на страдање своје пастве. Халдејски вавилонски Патријарх Рафаило Луис Сако дао је неколико значајних изјава у вези овога. Патријарх Сиријске католичке Цркве Игњатије Јефрем II активно сарађује са властима ирачког Курдистана, где је већина избеглица нашла свој азил координишући практичне кораке око пружања неопходне помоћи избеглицама.
Верски великодостојници су предложили да се оснује заједнички одбор у који би ушли представници избеглица и курдских власти по питању пружања помоћи присилно протераним лицима из Мосула.
Неки утицајни лидери традиционалног ислама у Ираку одбацују идеологију ИСИЛ-а. Шеик Халид Ал-Мула, лидер сунита у Ираку и директор Удружења муслиманских школа на југу земље, осудио је прогон хришћана из Мосула. Судбина земље зависи у значајној мери од тога колико ће се упорно представници традиционалног ислама борити против идеологије ИСИЛ-а... Обични муслимани су за време акција у Багдаду изразили своју подршку хришћанима који живе у Ираку скоро 2000 година.
Шта треба да чине хришћани избеглице? Где могу наћи уточиште?
Већина хришћана, протераних из Мосула и Ниниве, везани су за Свету Столицу, па је отуда Ватикан предузео мере помоћи. Већ сам споменуо да се Француска сложила да прихвати неке хришћане избеглице. Нажалост, друге земље Европе и даље пренебрегавају ову трагедију.
Генерални секретар УН Бан Ки Мун је означио „чистку“ хришћана у другом по величини ирачком граду као преступ против човечности, али ни власт Велике Британије и Европска унија о овоме се још нису изразили. И у Русији има сиријских избеглица где им помажу друштвене организације. Нажалост, неопходно је примити и у кратком временском року разместити стотине хиљада избеглица из Украјине услед веома ограничених могућности наше земље у том подручју.
Разговор водила Олга Липич
Извор: Московска Патријаршија
Превео протођакон Радомир Ракић
