Да би исконструисао тврђење из цитираног наслова, зрењанински бискуп се присећа разговора између Патријарха српског Иринеја и Надбискупа Доминика Мамбертија, одржаног пре месец и по дана у Патријаршији у Београду, уз учешће чланова Светог Синода Српске Православне Цркве и других српских епископа, међу њима и потписника ових редака, као и чланова пратње монсињора Мамбертија, међу њима и бискупа Немета.
Пре него што кажем неколико речи о том разговору, подсетићемо укратко на посету надбискупа Мамбертија Србији.
Дакле, надбискуп Доминик Мамберти, секретар државе Ватикан за односе са другим државама, учинио је, од 27. јуна до 1. јула 2014. године, званичну посету Републици Србији.
Већ првог дана посете сусрео се са својим домаћином, првим потпредседником Владе и министром спољних послова Републике Србије, Ивицом Дачићем. Том приликом је, уз размену мишљењâ о питањима од заједничког интереса, обострано оцењено да су односи између две државе добри и, у складу са циљем посете, потписан је споразум о сарадњи у области високог образовања, што је важан корак у билатералним односима, који ствара оквире за даљу сарадњу.
Уследили су, потом, сусрети са председником Републике Томиславом Николићем и председницом Скупштине Србије, Мајом Гојковић.
Јасно је да је надбискуп Мамберти, као званичник своје државе, био у званичној посети искључиво Републици Србији и њеним највишим представницима. С обзиром на то да је посета званичника државе која има веома малу територију, али има специфично велики утицај у глобалном оквиру, уследила после једанаест година, и да је потписан споразум од далекосежног утицаја, свакако је њен значај велики.
Као знак уважавања већинске Цркве и њеног поглавара, у програму посете надбискупа Мамбертија је био и куртоазни сусрет са Патријархом српским Иринејем и Светим Синодом, који се догодио 30. јуна у Патријаршији у Београду. У срдачном неформалном разговору обе стране су истакле потребу даљег унапређивања односâ и сарадње између двеју Цркава, Православне и Римокатоличке. Било је речи и о потреби и корисности билатералних сусрета на високом и највишем нивоу, али секретар Свете Столице за односе са државама није уручио никакав „историјски позив“ папе Фрање Патријарху и члановима Светог Синода да посете Ватикан. Пошто није било позива, није могло бити ни одзива, тако да само зрењанински бискуп зна како су се патријарх Иринеј и чланови Светог Синода сагласили да „до те посете свакако треба доћи” и какви су то „дипломатски преговори око начина организовања ове посете” о којима у Српској Православној Цркви нико ни појма нема.
Зна се, уосталом, како се уручују такви позиви. Зна се и то да званични папски позив бива уручен тек када је све унапред договорено и када је потврдан одговор извесност. Ту нема вересије ни „игре на срећу”, осим, можда, у машти господина бискупа, који, гле чуда, упорно, из ината или из неких других побуда, показује да има опсесивну потребу да се бави Српском Православном Црквом и да јој дели лекције. Његове даље опсервације о црквено-политичком и екуменском значају такве посете потпуно су беспредметне. Вероватно је прави циљ његовог рашомонског екскурса да нанесе још једну увреду Српској Православној Цркви, њеном поглавару и целом српском народу, поредећи нас са децом из забавишта, која све раде „из ината”. Ако су инат, ирационалност и неодговорност у речи и на делу типичне за „нас у Србији”, како неукусно, а не духовито, инсинуира бискуп Немет, онда га ваља подсетити на речи његовога и нашега Спаситеља: „Лекару, излечи самога себе!”
Овде не бих улазио у унутрашња питања Римокатоличке Цркве у Србији о којима такође има речи у интервјуу др Немета мада остаје нејасно како евентуалним успостављањем засебних – и то „националних”! – бискупских конференција Србије, Црне Горе, Македоније и Косова(!) не би био прејудициран статус Косова и Метохије, српске покрајине коју Ватикан не признаје као државу.
Није згорег поставити питање: у чије име бискуп Немет наступа у јавности? Ко га је овластио да медијима пласира своја виђења и тумачења, притом неутемељена? Српска Православна Црква сигурно не! Она има своје службе и лица одговорна за општење са јавношћу, те јој овакве услуге надобудно и наметљиво услужног господина бискупа нису потребне. Истовремено, ни Српској Православној Цркви ни јавности у Србији није знано да он врши дужност гласноговорника овдашње бискупске конференције, а још мање нунцијатуре у Београду. Да није можда „слободни стрелац”, каквих и ми имамо? (Ту не мислим само на вајне „аналитичаре” него, нажалост, и на појединце из наше Цркве.) Или је, не дај Боже, „извођач радова” за рачун нама непознатих, а ипак наслутивих чинилаца? Бог једини зна!
У сваком случају, дијалог и сарадња међу Црквама неће бити доведени у питање због сензационалистичких јавних иступања бискупа др Немета, контрапродуктивних управо за оно за што се он вербално и формално залаже. Притом очигледно није свестан опасности да самога себе може – задуго, ако не и трајно – искључити из дијалога који траје упркос многим искушењима и препрекама.
Епископ бачки др Иринеј,
Портпарол Српске Православне Цркве
