Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, после молебана одслуженог 17. августа у Саборној цркви Светог Архангела Михајла у Београду ,,стопама наших предака“ пут Грчке и оства Крфа кренуло је нас педесеторо. Екипа Светосавског Звонца, награђени ученици на конкурсу „Мој завичај“, ђаци генерације из основних школа општине Палилула, победници на такмичењима из веронауке из Републике Српске и Црне Горе, деца из поплављених подручја, и награђени ученици Руске школе при Амбасади Руске Федерације у Београду су улазили у аутобус, поздрављајући се са Радмилом Мишев, уредником Светосавског звонца, која нас годинама сабира око различитих пројеката.
Деветнаест сати до Крфа је било довољно да се сви међусобно упознамо и спријатељимо, а онда по доласку у камп у Касиопи, већ при првим активностима, кренемо да функционишемо као једна породица. Иако већ другу годину, за редом долазим на Крф, узбуђење није било изостало. Јер Крф није обично острво као свако друго, то је Света Земља, острво спаса, место где је српска војска после мучног преласка преко Албаније предахнула, опоравила се, ојачала и спремила за нове победе.
У Српској кући коју посећујемо први дан по доласку, сазнајемо циљ нашег доласка на ово острво. У њој по посебним просторијама поређане фотографије, записи, писма, документа, предмети... говоре више него хиљаду речи. Свака просторија прича своју причу, а нама сузе навиру при сазнању шта су све ти људи преживели. Сетих се приче о мом прадеди Сталету Радићу који је тим путем ишао, приче о тешком животу храброг Солунца, који се после седам година вратио кући, у Ораховац, изморен, мршав да га је и мајка једва препознала. Помислих, како ја данас не бих била ту, не бих била рођена, да он није издржао албанску голготу. Ето, већ други пут доносим његову Споменицу, добијену од краља Александра, на ово Свето место. Она је доказ његове жртве и љубави према свом народу, на коју сам ја данас поносна. Поносна сам на свог прадеду, иако га нисам упознала и знам да сви требамо ићи његовим стопама и стопама његових сабораца бранећи свој народ и своју веру.
На острву Видо, опет исти осећај среће и туге. Срећа, јер ми је омогућено да својом ногом крочим на тло по којем су газили српски јунаци, али туга, због сазнања да је десет хиљада људи свој последњи дах испустило овде, далеко од родног места, а њихова измучена тела сахрањена на дно Јонског мора у Плавој гробници. Гледали смо у мирно море и пажљиво слушали предавање професора историје Драгише Стаменковића из Александровца, о тадашњим догађајима и мукама Срба док су боравили на Крфу у периоду од 1916. до 1918. Његову причу допуни звук хармонике, а стихови песме „Тамо далеко“, отпевани на српском и грчком језику пронесоше острвом, још једном осећање туге за даљином. Кад хармоника утихну, своје мисли преточене у стихове песме „У славу живота, радуј се“, казиваше нам и песник Мошо Одаловић, наш сапутник на путу предака.
И некако чудно, осетих струјање кроз читаво тело, као језу. Крај мене је седела Милица Бајић из Бјељине и повери ми своја осећања у том тренутку:
-Нас чини радозналост, жеља за упознавањем своје историје, своје прошлости и свега онога што нас је створило, испунило наша сјећања, нашу прошлост. Јер знамо да нема ни садашњости нити будућности без прошлости. А наши преци, борци, сви они који су дали своје постојање односно своје животе зарад своје земље, свога народа, своје вјере и једнога Бога, представљају нам мјерило за праве човјекове вриједности.
Боравак на Крфу нам је био испуњен обиласком значајних места, али и часовима фолклора, уз хармонику Ивана Радовића и кораке сиртакија научених од Крфљанке Николете Панди. Смењивале су се и радионице: лепог писања и калиграфије, шаха, поезије, грчког и руског језика, веронауке... уз обавезно дружење и међусобно помагање. И на тај начин смо се присећали да смо заиста потомци оних људи који су пре сто година, мада муком натерани, време проводили на истим местима на сличан начин да бар на тренутке забораве злу судбину. На Крфу су многи од њих оставили своје кости, а они који су преживели подигли споменике који ће сведочити о њиховој слави. Ми, као њихови потомци, смо осетили потребу да те споменике, годинама запуштене, обновимо, уредимо и очистимо њихова окружења, како би и они који буду долазили после нас знали да су све то Света места.
Сви као једно, сложно смо уредили споменик Дринској дивизији у Агиос Матеосу, очистили споменик у луци Гувија, и поставили Спомен плочу у граду Керкири, на месту где се некад налазио хотел „Бела Венеција“ у којем је од 1916. до 1918. године било седиште Владе, државне управе и седиште Српског краља.
Пошто је за време нашег боравка на Крфу био Госпојински пост, ми смо се припремали за Свету тајну причешћа и присуствовали Светој литургији у цркви Свете Варваре у Порта Сињесу, где смо се причестили. Пет километара пешачења до цркве на брдашцу, за нас је било превише. Осећали смо умор, жеђ... Али помисао на наше претке , мученике, Солунце, који су пешачили сто пута више, гладни, жедни, голи, боси, по киши, снегу и мећави, нама је заједно за Светим причешћем, вратило снагу, и умор као да је одједном нестао. Ми смо њихови потомци, изусти неко од нас.
Посета Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Крфском Г. Нектарију је за нас била такође важан догађај. Донели смо му дар од Његове светости Патријарха српског Г. Иринеја икону Преподобног Јустина Ћелијског у знак захвалности што нас сваке године прима. Митрополит се захвалио на дару, благословио нас, рекавши да ће и у будуће подржавати ову нашу акцију. У граду Керкири смо посетили и цркву Светог Спиридона, заштитника острва Крфа и поклонили се његовим Светим моштима. А у Палеокастрици смо обишли манастир Успења Пресвете Богородице.
И десет дана је прошло. Сузе због растанка су се помешале са смехом док смо препричавали анегдоте из претходних дана, делили утиске. Јована Старовлах из Азање нам је својом предивном песмом дала на знање да је десет дана можда и довољно да се стекну пријатељи за цео живот, што нам је Ана Цакић из Београда потврдила речима:
-Било је ово једно веома лепо путовање. Упознали смо нове пријатеље из разних крајева и сви смо се лепо слагали и дружили. Научили смо да функционишемо као заједница, једна велика породица. Срећни смо што смо били на местима где су некада били наши преци и боље разумели и доживели историју. Обновили смо и старе споменике,како би нас стално подсећали на претке на које треба да будемо поносни. Ово путовање никада нећемо заборавити, а колико је било лепо видимо на растанку који свима тешко пада.
Пред сам долазак у Београд, Димитрије Стикић вођа пројекта: ”Стопама наших предака ”, нам се обратио речима:
- Заиста мислим да има много вредности које ове путовање са собом носи и које ће вам значити у животу много више него само као неко пуко летовање од 10 дана у Грчкој. Ви ћете даље својим животима да идете и причајте својим пријатељима како је ићи стопама својих предака. Јер ви сте ти који марширате за њима, изабрани сте, изабрали сте се, како год то вама звучало, како год ви то сматрали и схватали, тако јесте. Ви сте заиста будућа елита, потенцијал које овом друштву може много да користи, јер ако ми не будемо радили ништа за убудуће, за поколења која долазе, не будемо радили на себи, онда бадава све ово што чинимо, и што родитељи улажу у вас као у своју децу и што држава улаже у вас као у своју децу и што црква улаже у вас као у своју децу. И заиста ако живимо у овом свету, а не размишљамо о будућности и о онима који долазе после нас, ми узалуд све чинимо. Ја вам желим сваку срећу, напредак, свако добро од Господа, живели, на многаја љета!
