Милисав Секулић: Свештеници у историји српске војске (1803-1920), Ваљево 2014, стр. 328.
Издавач: Хришћанска мисао: Хиландарски фонд (Фоча), Универзитетски образовани православни богослови (Ваљево), Задужбина „Николај Велимировић и Јустин Поповић“ (Ваљево)
Књига Свештеници у историји српске војске, написана на основу историјске грађе сачуване у архивама и у великом броју разноврсних извора, представљена је у манастиру Раковици благовољењем игуманије мати Евгеније.
Након заједничке молитве Господу, уводно слово казивао је др ВеселинЂуретић, рецензент књиге. Професор је изнео најважније детаље везане за књигу: писана је десетак година, припремљена је у три поглавља и указује на актуелност одговора на питања шта војник и старешина треба да знају о Цркви и свештеницима, а шта Црква и свештеници не смеју да занемаре када је у питању војска. Текстови из ове књиге могу значајно допринети приближавању војске и Цркве, истакао је угледни рецензент.
Прво поглавље књиге је „Бог ти на помоћ, војниче“, у којем су изложене основне одреднице вере, свештеничке струке, православља и верског живота у српској војсци од 1804. до 1919. године. Поред пажње посвећене раду православних свештеника, направљен посебан осврт на римокатоличку веру, као и на исламске и мојсијевске вернике у војсци и њихове верске личности.
Друго поглавље књиге обухвата војничке славе, четничке молитве и заклетве. У трећем поглављу је „Незаборавник“ са поименичним подацима од 298 свештеника; ови подаци су прикупљени из архива Српске војске, а за сваког свештеника наведени су извори.
Саставни део ове књиге су 42 прилога који чине изабрани документи о руковођењу свештеницима, односима команданата са свештеничким лицима, односу Министарства просвете и црквених послова са министром војним, похвале и одликовања свештеника.
Пуковник др Борислав Гроздић је истакао да је вредност дела у томе што аутор г. Секулић не допушта да 580 свештеника у Првом и 629 у Другом светском рату, који су животе положили на олтар отаџбине, по други пут умру услед нашег заборава. На једном месту су сабрана вредна искуствва верског живота у војсци од 1800. до 1920. г., што је значајно за недавно успостављену верску службу у Војсци Србије.
„У којој мери се занимамо за прошлост, говори о томе колико се одговорно односимо према будућности, јер да бисмо знали прави пут унапред, неопходан је поглед у прошлост... У овој књизи има много података о војним свештеницима, организацији свештеничке службе у војсци, правима и дужнстима војних свештеника, њиховим принадлежностима, а посебно много потресних примера о учешћу и држању свештеника у ратовима. Зато ће амерички новинар Џон Рид написати: ‘Ови су српски свештеници изванредни људи’, казивао је пуковник Гроздић и, одговарајући на питања из публике, истакао да хришћанин мора увек деловати против зла, указавши како и на који начин решавати појаву зла потискујући га прво у себи, а онда у другима. Најтеже код војничке службе, чиме се она потпуно издваја од сваке друге службе, јесте то што војник полаже живот за другога, али убиством у рату ризикује да изгуби живот вечни.
У књизи су изложене и Свете тајне које су обављане, сазнајемо како су се подизали необични храмови, од сандука од муниције, буради, грања... материјала којим се располаглао у тадањим, посебно ратним условима.
„Да генерал у пензији г. Милисав Секулић у животу није ништа друго урадио, већ само ову књигу објавио, било би довољно да се достојно одужи и српској војсци и српском народу,“ истакао је пуковник др Борислав Гроздић.
Др Милорад Средојевић, јереј наше Цркве и уредник ове књиге, важне у часу када није важна ни вера ни Отечество, ни породица, ни нација ... поставио је питање шта се то десило да се та етичка и духовна вертикала угасила, какви смо ми људи данас у односу на некадашње војнике и свештенике који су физички личили на сенке, али имали чврсту вољу, морал, елан, увек се молили Богу и борили за своју земљу доносећи јој слободу. Ти људи су били утемељени и духовно уобличени. Србија тога времена је имала једну срећу: свака кућа је била мала црква... Књига пред нама је и поука и образац како се односити према вери и Отечеству, напоменуо је протојереј Средојевић.
Сам аутор књиге, генерал у пензији др Милисав Секулић, казивао је о свом унутарњем дубоком осећају да треба вратити дуг свима војницима и војним свештеницима, искрено признајући да је током дуге службе у војсци много учио и научио, али никада није било ни помена војних свештеника; овом књигом одужио је тај дуг.
Свечана сала Светога Саве у манастиру Раковици била је испуњена благочестивим народом и младим кадетима, војницима са Војне академије, док је у уметничком делу појао дует Благовести.
Зорица Зец
* * *
Милисав Секулић је рођен 11. новембра 1935. године у Трбушници, у општини Лозница. Завршио је Војну академију КоВ ЈНА 1954–1957, једногодишњу Политичку школу ЈНА, Вишу војну академију, Школу народне одбране, Философски факултет (одсек Философија) и постдипломске студије - магистрирао је војну вештину. Ужа специјалност: оперативно-штабни послови. Дакле, дипломирани философ, магистар војних наука, пуковник ЈНА и генерал-мајор војске Републике Српске Крајине. После завшетка Војне академије потпоручник Секулић је био распоређен у Титову гарду.
Као одличан командант и практичар, пуковник Секулић је био премештен у Управу ГШ ЈНА, да би са својим искуством допринео научном уобличавању теоријских и доктринарних докумената. Уједно је успешно завршио постдипломске студије и постао магистар војне вештине, са темом Методологија рада команде армије. Пензионисан је 1993. год. После протеривања српског народа из Хрватске, након „Олује", настањује се у Београду.
