На празник Светог краља Владислава, 7. октобра 2014. године у манастиру Милешеви je свечано прослављена ктиторска слава.
Диван и праведни краљ српски Владислав посведочио је своју светост и овом светињом милешевском коју је подигао да нас духовно греје и окупља осам векова. Акатист Светом Сави, празнично бденије и молебан косовским мученицима служен је уочи славе 6. октобра. У манастиру Милешева се три стотине шездесет пет дана чита акатист оцу српском, Светитељу Сави. Поводом ктиторске славе манастира Милешеве и славе Епархије милешевске Његово Преосвештенство Епископ милешевски Филарет служио је свету архијерејску Литургију.
На радост свих светитеља српских, посебно на радост ктитора манастира Милешева Светог краља Владислава, народ се причестио, у вери укрепио, саборовао читавог дана, и свом дому благодат и радост понео. Беседио је архимандрит Нектарије (Јанковић):
„У благодатној радости Духа Светога данас смо сабрани у најлепшој традицији нашега народа, у духу прославе осам векова Милешеве, у ктиторској слави светог краља Владислава. Данас је слава Милешевске епархије. Велики је овај дан за манастир Милешеву, за Милешевску епархију, за нашу Цркву. Овакав дан и свечаност многи би пожелели да имају, али није свима дато. Али овде у Милешеви, у овој Милешевској епархији оваквих дана има неколико. Што је више оваквих дана у Милешеви, то је доказ да смо на путу Божјем, на путу Светога Саве.
Славећи осам векова Милешеве и Светог краља Владислава, ми гледамо у будућност, носећи вредност и искуство прошлости. Овде у Милешеви почивају ћивот и рука светог оца нашега Саве, Архиепископа и Просветитеља српског, овде почива и ћивот са моштима светог краља нашега Владислава. Славимо данас и Симона Монаха (Стефана Првовенчаног). Славимо и преподобног Давида, жупана Димитрија, који је постао монах и подигао Давидовицу.
Како се рађају светитељи? Владислав се роди од Стефана Првовенчаног, Стефан Првовенчани се роди од Стефана Немање, преподобни Давид роди се од Вукана. Рођени су као светлост од светлости, светитељ од светитеља. Како се рађају дивни мужеви? Од дивних мужева! Како се умножава племенитост? Племенитим и благочестивим радом, васпитањем, благочешћем и христољубљем.
И радујмо се што имамо светитеље, не само архиепископе, не само монахе и монахиње, не само свештенике. Имамо свеце и владаре као ретко који народ. Они нас повезују кроз векове. Ништа вредније и светије у једном народу нема од светих Божјих људи. То је мера и достојанство једног народа.Када се вратимо на хиљаде година уназад, па погледамо земаљске народе, шта је остало по чему их препознајемо? Неки се препознају по велелепним грађевинама, културама које данас не постоје. Историчари проучавају остатке тих култура какве су биле. Православни народи имају своје светитеље, они нас подсећају којем народу припадамо. Ми градимо свој идентитет славећи њих. Зашто су свети краљ Владислав, Симон Монах и Монах Давид? Да ли зато што су припадали српском народу или другом народу?
Сви земаљски народи су призвани да буду Божји. Али ти људи: краљ Владислав, Симон Монах и преподобни Давид осветили су себе и прославили кроз свете тајне и свете врлине. Нису тако рођени. Они су рођени као и ми од оца и мајке, били су деца, учени су, васпитавани. Они су препознали оно што је свето у прецима својим, они су се угледали на њих, и на свете пре њих. И они су крштени као ми, долазили су на свете службе, причешћивали се, постили су, исповедали се. Али они нису никога собом оптеретили, нису својим животом стали на сенку брата свога, нису чинили неправду једни другима. Нису људе клеветали. Трпели су увреде и боле које су им други наносили. Свети краљ Владислав, Симон Монах и преподобни Давид послушали су реч Христову: „Ко хоће за Мном да иде, нека узме крст свој и пође за Мном.“
За краља Владислава његов животописац бележи: „Млад заволе да служи Богу светошћу и правдом.“ Владар служећи влада. Служећи Богу најбоље се служи народу. Најближи је Богу онај који је најближи човеку. Свети краљ Владислав није се задовољио тиме што је постао владар, као што се данашњи владари задовољавају и мисле да је то једини смисао њиховог владања. Владислав је владао кратко време, свега девет година. Али Божја се не мери по времену.
Мера владања није кад је ко крунисан, него како је ко
владавину завршио.
Свети краљ је носио мир Божји у себи; пленио је својим
ликом, својим смирењем, својом добротом. Диван и праведни
краљ српски посведочио је своју светост и овом светињом
милешевском коју је подигао да нас духовно греје и окупља
осам векова. И ми смо призвани на светост, на светињу.
Свети краљ Владислав је слика какав треба да буде
хришћанин, но ми често копирамо све што не ваља.
Оптерећују нас наше мане, наши греси, наше поделе,
неразумевања, мржња и пакост. Немојте гајити илузију да ће
нам бити боље. Биће нам боље када сви будемо бољи. Христос
нека буде окосница нашега живота!
Славећи краља Владислава, Стефана Првовенчаног и преподобног Давида, поучимо децу своју ономе чему су они учили поданике своје, а то је лепота вере православне и сагласје Цркве и државе. Без духовног живота нема културе и господствености. Без обзира на то каква је животна ситуација, има спасења јер има Спаситеља. Наш живот у времену и вечности зависи од нашег односа према Цркви. Бог вас благословио на много година! Живели и у Милешеву долазили! Амин!
Изложба скулптура Велимира Каравелића
Поводом ктиторске славе, у знаку обележавања осам векова манастира, у манастирској порти је отворена изложба скулптура под називом Тишинааутора Велимира Каравелића, магистра примењеног вајарства. О изложби и раду др Каравелића говорио је историчар уметности Душан Миловановић.
Изложбу је званично отворио Славољуб Пушица, директор Музеја у Пријепољу, на тему просијавшег злата манастира Милешеве кроз векове:
"Први уметници фрескописци ушли су у Милешеву далеке 1219. године, када су осликали фреску Светога Саве и портрете лозе Немањића, Пресвете Богородице милешевске и најлепше фреске на свету Белог Анђела милешевског – фреску која је постала симбол сликарске уметности и чијом се првом сателитском сликом на овом свету подичила Европа. Уметници фрескописци су поново походили Милешеву у 16. веку када је маузолеј Светога Саве, манастир Милешева, после обнове поново фрескописан. На срећу, испод фресака из 16. века остале су сачуване и највредније фреске с почетка 13. века. Од тада су прохујали векови.
Милешева је седам пута рушена и паљена да би коначно у другој половини деветнаестог века била темељно обновљена и када су на њеним куполама засијали крстови који и данас духовношћу зраче.“
Од данас у амбијенту Свете Милешеве у простору омеђеном Галеријом за средњевековно фрескосликарство, величанственом милешевском Ризницом, непроцењиво вредном манастирском Библиотеком, биће скулпторска дела песника и монаха, аутора др Велимира Каравелића, свим путницима намерницима на радост.
Свечаност отварања је својим појањем увеличао црквени хор.
Манастир Милешева је на сунцу блистала, благочестив народ дочекивала и објавила и данас сву лепоту Православља, објавила да је наша вера једини наш Пут, Истина и Живот.
Учинило нам се да је Господ за трен зауставио Сунце и један зрак над Милешевом поставио, а онда га из часа учас премештао да би лице Милешеве са свих страна обасјао.
Зорица Зец
