Ево речи које сам ја једном чуо и сетио их се недавно. „Ко се моли само онда кад се моли, тај се никад и не моли“. То није зен, нити „флоскула“ које се приказују као мудрост. То је жива истина, иако источни мудраци воле сличан начин изражавања мисли и формална сличност постоји. „Срамота је знати само оно што је познато“ – рекао је, на пример, један од њих. Корисност сличних дубоких и парадоксалних изјава је у томе што се у први мах стресеш када их чујеш, а након тога можеш да размислиш о ономе што си чуо. Ум ће бити заузет и свет ће са досад непознате стране почети ако не сасвим, онда барем мало да се отвара. Дакле, срамота је знати само оно што је познато; и ако се ми молимо само онда кад се молимо, онда се уопште и не молимо.
Да илуструјемо. Ево ја се молим. Рецимо, палим кандило, отварам молитвеник и стајем пред икону. Изговарам свете речи. Затим завршавам и одлазим за својим обавезама којих код сваког, чак и код лењиваца, има много. Усред посла неко ме зове и саопштава ми вест која ме уопште не радује. И редовно се у таквим случајевима губим, говорим непотребне речи у слушалицу, штошта још бескорисног кажем сам за себе кад прекинем везу, и тако у недоглед. Ситуација је свима позната. А у духу горенаведеног, било би лепо када бих са стрпљењем и призивањем Божијег имена, тј. молитвено примио вест или непријатну информацију. То је тешко, али то и јесте хришћанство. А помолити се пред иконом да би убрзо затим дали слободу незнабожачком инстинкту, то је сувише обично и сувише далеко и од истине. То управо и значи: молио си се док си се молио, а чим си престао да се молиш понашаш се немолитвено.
Још један пример: молитва у храму. Где другде приближити се Богу, ако не у Дому Оца, који је истовремено и Дом молитве. Хор пева, горе свеће, људи (сваки у мери личне вере и духовног искуства) прате службу или упражњавају личну тајну молитву. То је умни Рај. Исто то, само много пута јаче и ослобођено свега смртног и непреображеног, чека нас и у Царству Бога Оца. Рај Божији и Царство будуће је Царство молитве и умног стајања пред Богом. Тамо ће то бити вечно, а само време неће више постојати. Али овде – у месту изгнања – догађаји смењују једни друге. Долази и крај молитве. Човек се удаљио од храмовне молитве, и са собом однео (надамо се) нешто у тајним трезорима душе. Али, ето, рецимо, срео је на улици не непријатеља, већ тако... неког не баш пријатног човека. Сусрет је потпуно природан, чак и за светог човека. Само је свети човек зато и свет, што ће погледати другог човека у очи и духом молитве уздржати срце у оквирима Божијих заповести, а обичан човек (намерно не правим антитезу „свет – грешан“ него „свет – обичан“) шта ће учинити? Обичан човек ће сусрет доживети без радости, и неће још ни стићи да се сети молитве а већ ће у срце пустити нешто сувишно. Он – обичан човек – такође се молио док је стајао у храму, а чим је изашао напоље примио је спољне утиске на световни начин а не по Духу. То такође значи: молио се само док се молио.
И тако је у свему. Док се један и за време обичних послова сећа Бога, други се Бога сети тек кад види крст на цркви, а трећи једва да Га се сети и на Васкрс. Ту је и четврти, и пети, али прича о таквима изискује посебну беседу. И испоставља се да молитвених људи у глобалу и нема баш много. Тек оних који се труде да дух молитве учине водећим принципом у животу и оних који желе да саму молитву учине неодвојивом од живота, њих је врло мало. Али и то врло мало није ништа. „Капљица море освештава“, при чему су и прецизније, свеобухватније процене у таквим питањима немогуће.
Због тога ми треба срцем да схватимо да је једно молитва, а друго – молитвословље по књизи и у познато време. Једно је обраћати се Богу с времена на време, а друго увежбавати ум да се стално сећа свога Творца, да ходи пред Њим, као што је било речено Аврааму. У том духу разликовања доброг и најбољег, већег и мањег, неко и јесте рекао да „ко се моли само када се моли, тај се никад и не моли“. Реч „никад“ овде оштро звучи и може понеког да уплаши. Али то је корисно застрашивање. Из њега се не може породити очајање, а поука – може. И ако ми те смирујуће и поучне речи учинимо лако (јер су кратке) делом свог сећања, можемо којекаква питања нашег унутрашњег живота помаћи с мртве тачке. Помози, Господе.
Са руског Наташа Jефтић
