Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил , који је стигао у тродневну посету, у Свечаној сали Ректората, у петак 14. септембра проглашен је почасним доктором Београдског универзитета. Докторат му је додељен на предлог Православног богословског факултета.
Диплому о почасном докторату уручио му је ректор Београдског универзитета проф. др Владимир Бумбаширевић. Овом чину претходила је свечаност на којој се присутнима обратио ректор Бумбаширевић, а затим је о животу и делу Патријарха Кирила говорио декан Богословског факултета проф. др Предраг Пузовић. Разлоге због којих се Православни богословски факултет одлучио да упути предлог да се Патријарху Кирилу додели почасни докторат саопштио је Његово преосвештенство Епископ бачки проф. др Иринеј Буловић. Он је, између осталог, рекао да је докторат додељен због укупног научног дела Патријарха Кирила и за његов допринос унапређења богословске науке, посебно за залагање за успостављање тесних веза између теологије као науке и мисије Цркве у друштву.
Пошто му је уручена диплома почасног доктора Београдског универзитета присутнима обратио Његова Светост Патријарх Кирил који је је у својој беседи подсетио на вековне везе два блиска православна народа, српског и руског. Поменуо је и то шта су током историје ова два народа дали један другоме. Подсети је како су бомбардовни Београд и Србија 1999. године што је гледао својим очима јер је тада био у Србији. Говорио је и о мисији Цркве и о савременој Европи која се одриче своје хришћанске традиције. Затим је Београдском универзитету поклонио икону Христа Спаситеља, луксузну монографију о руским патријарсима и више својих књига.
Патријарх Кирил стигао је у Свечану салу Ректората заједно са својим домаћином Патријархом Иринејем, и већим бројем архијереја Руске и Српске Цркве. У свечаној сали био је велики број епископа и свештеника Српске православне Цркве, представници Римокатоличке цркве, већи број академика, сенатора Београдског универзитета, професора и студената.
Ову свечаност отворио је проф. др Владимир Бумбашировић, ректор Београдског универзитета, који је и водио овај скуп.
СЕНАТУ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ
ИНИЦИЈАТИВА ЗА ДОДЕЛУ ПОЧАСНОГ ДОКТОРАТА
БЕОГРАДСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА ПАТРИЈАРХУ МОСКОВСКОМ И СВЕ РУСИЈЕ Г. КИРИЛУ
На основу Правилника о додели признањâ Универзитета у Београду, Наставно-научно веће Православног богословског факултета Универзитета у Београду на седници одржаној 28. априла 2014. године донело је одлуку о подношењу иницијативе Сенату Универзитета у Београду за доделу почасног доктората теолошких наука Његовој Светости Патријарху московском и све Русије г. Кирилу за његов изузетан допринос развоју високог теолошког образовања, унапређивању научне мисли у домену систематске теологије, патрологије и примењених теолошких дисциплина, афирмисању хришћанске културе и хришћанског погледа на свет, промовисању вредносног система заснованог на поштовању слободе и достојанства личности, као и културног, верског и националног идентитета народâ у савременом свету, и, не на последњем месту, за његово осведочено пријатељство према српском народу.
О б р а з л о ж е њ е
Биографски подаци. Његова Светост
Патријарх московски и све Русије Кирил (световно име
Владимир Михајлович Гундјајев) рођен је 20. новембра 1946.
године у Лењинграду (данашњи Санкт-
-Петербург или Петроград). Његов отац, свештеник Михаил
Васиљевич Гундјајев, преминуо је 1974. године, а мајка,
Раиса Владимировна Гундјајева, професор немачког језика,
упокојила се 1984. године. Клиру је припадао и његов деда,
свештеник Василије Степанович Гундјајев, који је због
своје делатности у Цркви током двадесетих, тридесетих и
четрдесетих година 20. века више пута затваран и прогањан
(између осталог, био је и заточеник злогласног логора на
Соловецким острвима).
По завршетку осмог разреда, млади Василије запослио се у лењинградској Геолошкој управи за северозападне области, у ресору за комплексне геолошке експедиције, где је од 1962. до 1965. радио као картограф-техничар, упоредо настављајући средњошколско образовање. По завршетку средње школе, године 1965. уписао се у Лењинградску духовну семинарију, а затим и у Духовну академију у истом граду, где је студије завршио са одличним успехом (1970). Дана 3. априла 1969. године митрополит лењиннградски и новгородски Никодим (Ротов) замонашио га је са именом Кирил, 7. априла га рукоположио у чин јерођакона, а 1. јуна исте године у чин јеромонаха. Затим је, 12. септембра 1971. године, унапређен у чин архимандрита.
У то време отпочела је и његова самопрегорна делатност у црквеној просвети: током 1970. и 1971. године предавао је догматику и налазио се на дужности помоћника инспектора Лењинградске духовне академије и семинарије. Десет година, од 26. децембра 1974. до 26. децембра 1984. године, налазио се на дужности ректора Лењинградске духовне академије и семинарије.
Дана 14. марта 1976. године хиротонисан је за епископа виборшког, викара Лењинградске епархије. Потом је, 2. септембра 1977. године, унапређен у чин архиепископа. Дана 26. децембра 1984. године постављен је за архиепископа смоленског и вјаземског. Од 1986. био је администратор парохијâ у Калињинградској области, да би 1988. године био устоличен за архиепископа смоленског и калињинградског. Од 13. новембра 1989. налазио се на челу Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије (од 2000. године – Одељење за спољне црквене везе) и био стални члан Светог Архијерејског Синода Руске Православне Цркве. Дана 25. фебруара 1991. удостојен је чина митрополита, а 27. јануара 2009. године Помесни Сабор Руске Православне Цркве изабрао је митрополита смоленског и калињинградског Кирила за Патријарха московског и све Русије. Интронизација је извршена 1. фебруара 2009. године.
Патријарх
Кирил је вршио многе одговорне дужности, пре свега у
домену спољних послова. Од 1971. до 1974. године био је
представник Московске Патријаршије у Светском Савету
Цркава у Женеви. Од 1975. до 1998. био је члан Централног
комитета и Извршног одбора Светског Савета Цркава; од
1976. до 1978. – заменик Егзарха Патријарха
московског и све Русије за Западну Европу; од 1976. до
1984. – члан Комисије Светог Синода за питања
хришћанског јединства; од 1978. до 1984. администрирао је
парохијама у Финској које се налазе под непосредном
јурисдикцијом Патријарха; од 1978. до 1984. био је заменик
председника филијале Одељења за спољне црквене односе у
Лењинграду; од 1989. до 1996. управљао је Мађарским
православним архијерејским намесништвом; од 1990. до 1991.
привремено је управљао Хашко-
-холандском епархијом; од 1990. до 1993. и од 1994. до
1996. био је члан Савета за спољну политику при
Министарству спољних послова Русије. Био је први
представник Руске Православне Цркве у
„Синдезмосу“, међународном братству
православних омладинских организација. Од 1971. до 1977.
године био је члан Извршног одбора
„Синдезмоса“; учествовао је у раду Осме
(Бостон 1971), Девете (Женева 1977), Десете (Финска 1980)
и Четрнаесте (Москва 1992) генералне скупштине ове
организације; учесник је Првог свеправославног саветовања
(Шамбези код Женеве 1976) и радних састанака
Међуправославне комисије за припрему Светог и Великог
Сабора Источне Православне Цркве (Шамбези 1993, 1999);
поднео је главни реферат на православном консултативном
скупу „Заједничко разумевање и виђење Светског
Савета Цркава“ (Шамбези 1995); учесник је
Свеправославног консултативног скупа о екуменизму (Солун
1998) и Сабора поглаварâ помесних Православних
Цркава за превазилажење бугарског црквеног раскола (Софија
1998); учесник је свеправославног празновања
двехиљадугодишњице хришћанства у Витлејему 7. јануара
2000. године; узео је активно учешће у преговорима између
Московске и Константинопољске Патријаршије
(Цариград/Истамбул 1977; Женева 1978; Цариград 1990;
Москва 1991; Цариград 1993) и у редовним консултацијама
двеју Цркава у вези са текућим проблемима; водио је
преговоре са Константинопољском Православном Црквом у вези
са проблемима Православља у Естонији и са Румунском
Православном Црквом у вези са проблемима Бесарабијске
митрополије у Молдавији (два пута у Женеви 1997. и у
Кишињову 1999).
У саставу званичних делегација посетио је све помесне Православне Цркве. Између осталог, био је пратилац патријарха Пимена и патријарха Алексија II на њиховим путовањима у иностранство.
Годинама је учествовао у раду међухришћанских организација. Био је делегат на Четвртој (Упсала, Шведска, 1968), Петој (Најроби, Кенија, 1975), Шестој (Ванкувер, Канада, 1983) и Седмој (Камбера, Аустралија, 1991) генералној скупштини Светског Савета Цркава; учествовао је на међународној мисионарској конференцији „Спасење данас“ (Бангкок 1973). Председавао је на међународној конференцији „Вера, наука и будућност“ (Бостон 1979) и на међународном саветовању „Мир, правичност и интегритет творевине“ (Сеул 1990). Такође је учествовао на заседањима комисије „Вера и поредак“ при Светском Савету Цркава у Акри (Гана 1974), у Лими (Перу 1982) и Будимпешти (Мађарска 1989).
Испуњавајући задатке које му је поверила јерархија Руске Православне Цркве, узимао је учешће у контактима са Црквама Сједињених Америчких Држава, Јапана, Немачке Демократске Републике, Савезне Републике Немачке, Финске, Италије, Швајцарске, Велике Британије, Белгије, Холандије, Француске, Шпаније, Норвешке, Исланда, Пољске, Чешке, Словачке, Етиопије, Аустралије, Новог Зеланда, Индије, Тајланда, Шри Ланке, Лаоса, Јамајке, Канаде, Конга, Заира, Аргентине, Чилеа, Кипра, Кине, Јужноафричке Републике и Грчке, као и са нашом, Српском Православном Црквом.
Активно је учествовао у нормализовању црквеног стања у Естонији. Тим поводом посетио је Антиохијску и Јерусалимску Патријаршију (путовања у Либан, Сирију, Јордан и Израел 1996). Био је такође учесник преговорâ са представницима Константинопољске Патријаршије у Цириху (Швајцарска) током марта и априла 1996, у Солуну, Талину и Атини (1996), Одеси (1997), Женеви (1998), у Москви, Женеви и Цириху (2000), у Бечу, Берлину и Цириху (2001), Москви и Цариграду (2003). У вези са овом проблематиком више пута је боравио у посети Естонији, где је водио преговоре са представницима владе, народним посланицима и пословним круговима те земље.
Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил ангажовао се и у мировним акцијама везаним за сукобе на тлу бивше Југославије. За време војних дејстава неколико пута је боравио у посети Београду, водио преговоре са руководством наше земље, а иницирао је и оснивање неформалне међународне хришћанске мировне групе за Југославију (Беч, мај 1999), као и сазивање међухришћанске конференције на тему „Европа после косовске кризе: даље деловање Цркава“, одржане у Ослу (Норвешка) новембра 1999. године.
У домену унутрашње организације и мисије Цркве, од високих дужности које је обављао поменућемо следеће: од 1990. до 1993. био је председник Комисије за обнову верско-моралног васпитања и добротворних активности при Светом Синоду Руске Православне Цркве; од 1990. до 2000. налазио се на челу Синодске комисије за ревизију Устава Руске Православне Цркве, чији резултат је било прихватање новог Устава на јубиларном Архијерејском Сабору 2000. године; од 2006. до 2008. руководио је радном групом за израду „Основâ учења Руске Православне Цркве о достојанству, слободи и људским правима“; од 2008. био је члан Експертског савета за економију и етику при Одељењу за спољне црквене везе Московске Патријаршије (данас је то Експертски савет „Економија и етика“ при кабинету Патријарха московског и све Русије).
У време непосредно пре избора на патријарашки престо, митрополит Кирил је био носилац већег броја значајних црквених и друштвених функција: стални члан Светог Архијерејског Синода (од 1989), председник Одељења за спољне црквене везе (од 1989); администратор парохијâ у Финској које се налазе под непосредном јурисдикцијом Патријарха (од 1990); члан Богословске комисије при Светом Архијерејском Синоду (од 26. фебруара 1994); члан Библијске комисије при кабинету Патријарха московског и све Русије и Светом Архијерејском Синоду (од 1990); копредседавајући (од 1993) и заменик председавајућег (од 1995) Сверуског народног сабора, почасни председавајући Међународне конференције „Религија и мир“ (од 1994); члан Савета за сарадњу са верским заједницама при кабинету Председника Руске Федерације (од 1995); члан Комисије за државне награде у области књижевности и уметности при кабинету Председника Руске Федерације (од 1995); копредседавајући Хришћанског интерконфесионалног консултативног одбора (од 1996); члан Председништва Међурелигијског већа Русије (од 1998); главни уредник научног теолошког часописа „Црква и време“ („Церковь и время“) (од 1991), као и гласила „Смоленски епархијски гласник“ („Смоленские епархиальные ведомости“) (од 1993) и „Православни поклоник“ („Православный паломник“) (од 2001); члан црквено-научног издавачког одбора „Православне енциклопедије“ (од 1999); копредседавајући Савета европских верских лидера (од 2002); копредседавајући Радне групе за сарадњу Руске Православне Цркве са Министарством спољних послова Русије (од 2003); председник Извршног одбора Међурелигијског већа Савеза Независних Држава (од 2004); члан Председништва Међурелигијског већа Савеза Независних Држава (од 2004); председавајући радне групе за састављање концептуалног документа у коме се излажу ставови Руске Православне Цркве везани за сферу међурелигијских односа (од 2005); председавајући радне групе за припрему документа у коме се излажу ставови Руске Православне Цркве везани за проблеме глобализације (од 2005); члан Заједничке комисије за националну политику и узајамне односе између државе и верских заједница (од 2006), копредседавајући Међународне конференције „Религије за мир“ (од 2006); мјестобљуститељ Патријарашког трона (од 6. децембра 2008. године).
Био је члан јубиларног Помесног Сабора Руске Православне Цркве (јун 1988, Загорск), председник Редакционе комисије и аутор пројекта Устава Руске Православне Цркве, усвојеног на овом Сабору. Учествовао је, такође, у раду Архијерејског Сабора посвећеног четиристогодишњици васпостављања Патријаршије (октобар 1989), ванредног Архијерејског Сабора одржаног 30. и 31. јануара 1990, затим Помесног Сабора одржаног од 6. до 10. јуна 1990, архијерејских сабора одржаних 25. и 26. октобра 1991, 31. марта – 4. априла 1992, 11. јуна 1992, 29. новембра – 2. децембра 1994, 18 – 23. фебруара 1997, 13-16. августа 2000, 2 - 6. октобра 2004, 24 - 29. јуна 2008. године.
Представљао је Руску Православну Цркву у комисијама за израду Закона о слободи вероисповести Руске Федерације, усвојеног 25. октобра 1990. године, и Федералног закона Русије о слободи савести и верским заједницама, усвојеног 26. септембра 1997. године. Узимао је активно учешће у артикулисању црквеног става и акцијама на плану националног помирења за време догађајâ који су потресали Русију у августу 1991. и октобру 1993. године.
Један је од иницијаторâ оснивања Сверуског народног сабора (1993).
Као председник Комисије за обнову верско-моралног васпитања и добротворних активности при Светом Архијерејском Синоду, иницирао је оснивање синодских одељења за верско образовање, за социјално служење и добротворне активности, за сарадњу са оружаним снагама и институцијама које се баве заштитом правног поретка. Аутор је Концепције обнове добротворних активности и верског образовања, коју је Свети Синод усвојио 30. јануара 1991. године. Године 1994. израдио је и образложио Светом Синоду документ „Концепција сарадње Руске Православне Цркве са оружаним снагама“, уз препоруку за његово усвајање.
Од 1996. до 2000. руководио је израдом „Основâ социјалне концепције Руске Православне Цркве“ и тај драгоцени текст представио јубиларном архијерејском сабору 2000. године.
Свајтјејши Патријарх Кирил носилац је високих одликовања Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Грузијске, Српске, Бугарске, Јеладске, Пољске, Чешке и Словачке, Америчке, Финске и Кипарске Православне Цркве, Јерменске Апостолске Цркве, и добитник признањâ других, неправославних Цркава и верских заједница. Такође, награђен је орденима Руске Православне Цркве: светог равноапостолног великог кнеза Владимира (другог реда), светитеља Алексија, митрополита московског (другог реда), светог благоверног кнеза Данила московског (првог реда), преподобног Сергија Радоњешког (првог и другог реда), светитеља Инокентија, митрополита московског (другог реда). Од државних одликовања Руске Федерације која су му додељена поменућемо Орден пријатељства међу народима (1988), Орден пријатељства (1996), Орден заслугâ за отаџбину трећег реда (2000), Орден заслуга за отаџбину другог реда (2006).
Академска каријера, библиографски подаци, признања за допринос развоју теологије. Његова Светост патријарх Кирил стекао је звање кандидата богословља Лењинградске духовне академије (1970). Од 1974. до 1984. био је доцент на Катедри за патрологију Лењинградске духовне академије и ректор ове угледне високошколске установе. Теолошка академија у Будимпешти доделила му је звање доктора богословских наука honoris causa (1987). Од 1986. је почасни члан Петроградске духовне академије; од 1992. – члан Академије стваралаца; од 1994. – почасни члан Међународне академије Евроазије; од 1996. – почасни професор Војне академије (сада Универзитет) Противваздушне одбране и Копнене војске; од 1997. – редовни члан Академије руске књижевности; од 2002. – редовни члан Академије друштвених и хуманистичких наука (од 2003. ова институција мења назив и постаје Друштвена руска академија социјалних и хуманистичких наука). Године 2002. додељена му је титула почасног доктора политикологије Државног универзитета у Перуђи (Италија); године 2004. изабран је за почасног доктора теологије на Варшавској хришћанској академији (Пољска); од 2004. је почасни професор Смоленског универзитета за хуманистичке науке; од 2005. – почасни професор Универзитета у Астрахану; године 2005. додељена му је титула доктора honoris causa од Руског државног универзитета за друштвене науке; од 2006. је почасни професор Балтичког војно-морнаричког универзитета „Адмирал Фјодор Ушаков“; од 2007. био је почасни председник Академије руске књижевности; исте године додељена му је титула доктора honoris causa Државног политехничког универзитета у Петрограду. Године 2009. почасну титулу доктора наука доделиле су му Кијевска духовна академија, Петроградска духовна академија и Универзитет у Минску (Белорусија), 2010. – Универзитет у Јеревану, Национална правна академија у Одеси, Универзитет у Дњепропетровску, 2011. – Московски државни универзитет „М. В. Ломоносов“ и Универзитет у Вороњежу, 2012. – Софијски универзитет културног наслеђа.
Аутор је више запажених монографија из области систематске теологије: „Настанак и развој црквене јерархије и учење Православне Цркве о њеном благодатном карактеру“ (Лењинград 1971); „Изазови савремене цивилизације. Одговори Православне Цркве“ (Москва 2002); „Реч пастира. Бог и човек. Историја спасења“ (Москва 2004); „L’ Evangelie et la liberté. Les valeurs de la Tradition dans lа société laique“ (Paris 2006); „Слобода и одговорност: у потрази за хармонијом“ (Москва 2008: ова књига издата је и на српском језику 2010. – издавач је Православни богословски факултет Универзитета у Београду) и једанаест књига у којима популаризује достигнућа теолошке мисли, као и – према подацима закључно са мартом 2013. – више од 2300 објављених чланака, укључујући студије, расправе и чланке у руској и страној периодици.
Држао је предавања по позиву у Риму (1972), на Универзитету у Хелсинкију, на Академији „Абу“ у Турку, у Православној семинарији у Куопију (Финска 1975), на Екуменском институту у Бозеу (Швајцарска 1972. и 1973), на Универзитету у Минстеру (Савезна Република Немачка 1988), на Универзитету у Удинама (Италија 1988), на Државном универзитету у Перуђи (Италија 2002), на Хришћанској академији у Варшави (Пољска 2004).
Оцена доприноса развоју теолошке мисли. Патријарх Кирил је оставио неизбрисив траг у развоју систематске теологије (у првом реду антропологије и еклисиологије), библистике и примењених теолошких дисциплина. У систематској теологији и библистици патријарх Кирил је показао изванредну упућеност у изворе на архаичним и класичним језицима и узоран методолошки приступ њиховом проучавању.
Једно од примарних подручја научног рада патријарха Кирила јесте библистика (ерминевтика, егзегеза и теологија превасходно Новога Завета, са посебним освртом на библијску антропологију). У фундаменталној монографији „Реч пастира. Бог и човек. Историја спасења“ аутор се бави егзегезом Светог Писма из пасторално-литургијске перспективе, стављајући у средиште свога проучавања фрагменте који конституишу хришћанску (у ширем смислу и јудео-хришћанску) антропологију. У приступу библијском тексту патријарх Кирил расветљава sensus proprius и sensus improprius, при чему у методолошком поступку, држећи се теорије вишеструког смисла, примењује модерне методе библијске ерминевтике – критичку (текстуална, литерарна, историјска критика), структуралистичку, и посебно егзистенцијалистичку методу, утемељену, с једне стране, на антропологији Мартина Хајдегера, и с друге, на схватању текстова полазећи од човека, од његових истинских проблема. У своме приступу аутор показује одлично познавање методологије најминентнијих представника егзистенцијалистичке ерминевтике у протестантској традицији (Р. Бултман, Г. Ебелинг, Е. Фухс), али новина његовог приступа огеда се у томе што егзегезу примарно одређује као задатак Цркве коју, опет, разуме као Тело Цркве у Духу Светоме („plenissime in eam contulerint omnia que sunt veritatis“, по св. Василију Неокесаријском). „Егзегеза“, по речима патријарха Кирила, „зато не може, и не треба, да се посматра као задатак изолованог појединца: свако индивидуално тумачење своју вредност задобија тек у складу са црквеном самосвешћу“. Еклисиолошко тумачење Светога Писма у овом делу, као и у низу Патријархових студија и расправа из библистике и библијске антропологије, заснива се на три ослонца – историјском, еклисиолошком (у смислу евхаристије и егзистенцијалног искуства тумача) и патролошком (којим се наглашава стваралачко интерпретирање патристичке мисли и у данашње време). Овај потоњи аспект, као креативан наставак патристичке мисли, нарочито је наглашен у делу написаном и објављеном на француском језику „L’ Evangelie et la liberte. Les valeurs de la Tradition dans le societe laique“ (Paris, 2006), где аутор убедљиво показује да је Нови Завет књига Цркве која га кроз евхаристију трансформише у животно искуство. Интерпретацију Јеванђеља аутор усмерава како на време теста (егзегеза самог текста), тако, још више, на на наше доба, на савременог човека са његовим преокупацијама и егзистенцијалним дилемама, на актуелне вредносне оријентације и социјализацијске обрасце присутне у постмодерном друштву – а актуелност овога приступа потврдила је изванредна рецепција овога дела најпре на франкофоном подручју а затим и шире на Западу.
На подручју еклисиологије, којом се интензивно бавио још од дисертације „Настанак и развој црквене јерархије и учење Православне Цркве о њеном благодатном карактеру“ (објављена 1971), а затим у низу студија и расправа, патријарх Кирил идентитет Цркве сагладава у њеном есхатолошком карактеру, чиме се супротстваља и социолошким, и искуственим (доживљајним) виђењима бића Цркве, присутним и на Истоку и на Западу у прошлости и данас. Расветљавање овога питања од посебне је важности данас, када Црква пролази кроз својеврсну кризу идентитета. Посебну пажњу он посвећује устројству Цркве, изводећи га из њеног идентитета. Прво еклисиолошко начело које аутор детаљно разрађује јесте то да Црква представља возглављење тајне Божанске икономије, односно представља циљ целокупног домостроја спасења. Благодат Исуса Христа, Сина Божијег, онај апсолутни и слободни дар који је предат Цркви, као и заједница Светога Духа, односно чињеница да Свети Дух, својим присуством у тајни Икономије, омогућава заједницу створеног и нествореног, као и међусобну заједницу појединачних бића, јесте оно што покреће тајну Цркве. Устројство Цркве, како показује патријарх Кирил, одговара њеној есхатолошкој ипостаси. Историјско биће Цркве одређена је иконичном онтологијом. Црква по својој природи, а то је веома важно за њено устројство, никада не може да нађе свој израз кроз световну стварност. Простор у коме се изражава иконичност Цркве јесу свете Тајне, а пре свега света Евхаристија као превасходна икона есхатона. Устројство Цркве отуда и извире из устројства Евхаристије. Основне службе у Цркви, које ни на који начин не могу изостати, јер би се тиме изменила есхатолошка ипостас Цркве, јесу народ на сабрању са епископом у средишту, свештеници око епископа и ђакони као спона између клира и народа. Анализу настанка и развоја јерархије Цркве патријарх Кирил темељи на релевантним историјским документима и на репрезентативном канонскоправном и патристичком корпусу, посебно компарирајући стање у Православној Цркви са стањем у римокатолицизму и протестантизму, које је одраз разлика између источне и западне еклисиологије по питањима дијалектичког односа појмова „један“ и „многи“, приоритета христологије или пневматологије, односа између историје и есхатологије. Еклисиолошке поставке патриарха Кирила, у којима он полази од фундаменталних радова Николаја Афанасјева, Кипријана Керна и других аутора из руске емиграције, представљале су снажан подстрек за развој еклисиологије у руској и другим православним срединама и уједно основу за разраду појединих кључних тачака у екуменском богословљу.
Доминантно место у новијем стваралаштву патријарха Кирила заузимају радови социолошке и политиколошке усмерености, у којима се, у дијалогу са другим друштвено-хуманистичким наукама, као и са теологијама других конфесија, са позиција православне теологије расветљавају питања верског идентитета, дијалога са Другим (које укључује и кретање ка Другом, виђење Другог, познање Другог, бивање са Другим), унутарцрквеног и интеррелигијског дијалога, слободе и одговорности, слободе и ауторитета, секуларизоване религиозности, односа Цркве и нације, Цркве и државе, разноликости човечанства и светске интеграције, односа између људских права и верско-културних традиција. У књизи „Слобода и одговорност: у потрази за хармонијом“ (Москва 2008, српско издање Београд 2010), која представља збирку реферата на теолошким скуповима и чланака објављиваних у теолошкој периодици и тематским зборницима, аутор успешно полемише са поборницима неолибералистичког приступа који настоји да искључи традиционалне вредности из контекста живота савременог друштва. Он убедљиво показује неодрживост и бесперспективност покушаја да се представницима различитих култура и традиција наметне јединствени стандард понашања утемељен на неограниченој слободи индивидуе. Излаз из, рекло би се, неразрешивих противречности које изазива „сукоб цивилизација“ патријарх Кирил види у отвореном дијалогу у којем морају бити хармонизовани различито усмерени вектори развоја друштва. Дубока укорењеност у православној традицији и напоредо са тим суптилност у поимању савремености омогућавају патријарху Кирилу да пружи адекватне и насушно потребне одговоре на изазове са којима се суочава савремени свет.
Патријарх Кирил је једини православни првојерарх на размеђу 20. и 21. века који је у својим социолошки интонираним студијама истакао фундаментални проблем везан за однос традиционалних и либералних вредности. По мишљењу патријарха Кирила, фундаментални изазов нове епохе састоји се у „неопходности да човечанство изгради такав цивилизацијски модел свога постојања у 21. веку који би претпостављао потпуну хармонизацију драматично супротстављених императива неолиберализма и традиционализма. Пред Западом и Истоком налази се изузетно тежак, али никако не и безнадежан задатак заједничког тражења баланса између прогреса у сфери очувања права личности и мањина, са једне стране, и очувања националног, културног и верског идентитета појединих народа, са друге“.
Оцена доприноса високом теолошком образовању. У својој делатности патријарх Кирил је велики значај придавао и придаје проблематици високог теолошког образовања. Та га је тема интересовала још од доба када се налазио на челу Духовне академије и семинарије у Петрограду, тадашњем Лењинграду (1974-1984).
По Патријарховим речима, духовна школа је „у првом реду расадник богословских знања који људе припрема за пастирско служење у Цркви“. Истовремено, „духовна школа је призвана да развија и усавршава богословску мисао“. Ова два задатка су узајамно повезана и међусобно условљена. Истинско васпитање будућих пастира Цркве може бити ефикасно и животно тек уколико се заснива на живом и делатном богословљу.
Своје погледе на проблеме и перспективе духовног образовања патријарх Кирил је подробно изложио у реферату под називом „Превазићи јаз између богословља и живота“, поднетом 1999. године у Одељењу за спољне црквене везе. Овде се Патријарх осврће на историјат настанка руских духовних школа и говори о утицају схоластике на систем духовног образовања у Руској Цркви. Главни недостатак система образовања у Руској Православној Цркви, наслеђен још од Кијевске академије, патријарх Кирил види у јазу између теологије и реалног црквеног живота – јазу који до дана данашњег није превазиђен. Говорећи о садашњем стању ствари у руској богословској науци, Патријарх констатује да је „можда најтеже васпоставити оно изгубљено прејемство које се неизоставно мора установити између данашње теолошке мисли и духовних школа и истакнутих претходника наших постојећих богословских институција – духовних академија предреволуционарне Русије“.
Патријарх Кирил указује на неопходност да се студентима усађују умећа самосталног рада. Неопходно је креативно усвајање материјала, његово преламање кроз призму властитог научног стваралаштва студента, а не аутоматско меморисање. То се односи на сваку високошколску институцију. „Школа је место где људи стичу образовање и где се одвија интелектуални рад. Наравно, реч је о високој школи – не о средњим школама. У високој школи најважније је да се сваки студент обучи методу, односно навикама самосталног рада. Људска меморија је тако организована да је немогуће запамтити све историјске датуме, имена која се срећу у књигама и која се презентирају на предавањима - то није ни потребно памтити... Висока школа треба да учи методу научног рада, а Духовна академија - методу теолошког истраживања... Неопходно је... да свако ко завршава високу духовну школу буде потенцијални истраживач“. Да би се то постигло, неопходно је, по речима Патријарха, испунити неколико услова. Први од њих је солидно усвајање оних језика који су неопходни за самостални рад са изворима. „Истраживач у области богословља нема право да не познаје архаичне и класичне језике. Сви богословски текстови написани су на одређеним језицима. Немогуће је озбиљно проучавати Григорија Богослова по руском тексту... Истраживачи Старог Завета морају знати старојеврејски, истраживачи Новог Завета и патристичких текстова морају владати грчким, латинским и сиријским језиком. То је conditio sine qua non! Без тога није могуће развијати аутентичну богословску науку“. Други услов јесте коришћење историјско-критичког приступа текстовима у научном раду: „Богословље је наука (премда није само наука). Према томе, проучавање богословских текстова – без обзира на то да ли се ради о светоотачким текстовима или о текстовима из Светог Писма – мора укључивати веома озбиљан историјско-критички елемент. Теолог мора бити одговоран за научну заснованост својих закључака, поседовати јасну представу о предмету о коме расуђује. Без тога, без укључивања научне библистике, историје превођења, практичних вежбања из превођења текстова и других помоћних дисциплина у програм наших високошколских духовних установа није могуће радикално унапредити ниво богословског образовања“. У вези са изложеним Патријарх сматра да је веома важно подржавати оне теологе који у својој научној делатности остварују ове захтеве, односно раде са примарним изворима на језику оригинала и користе научно-критички метод у својим истраживањима. „Треба на све могуће начине стимулисати стваралаштво младих теолога – и оних који раде у духовним академијама, и оних који су запослени у световним просветним институцијама, и оних који служе на парохијама – јер без обнављања теолошке мисли нећемо постићи циљеве које данас намеће целокупни ток црквеног живота“.
По Патријарховим речима, данас постоји реална потреба за постојањем озбиљне, динамичке везе између теологије као науке и мисије Цркве у друштву. За постизање успеха мисионарског деловања Цркве неопходна је она фундаментална научна теолошка база која се мора стварати напорима целокупног система теолошког образовања. „Није могуће креирати образовне програме верске наставе на високом нивоу ако немамо озбиљну богословску основу... Изван богатог и садржајног црквено-научног контекста није могуће изградити исправан систем теолошких погледа“. Подносећи експозе у Петроградској духовној академији 2. јануара 2009. године, патријарх Кирил, тада мјестобљуститељ патријарашког трона, сумирао је циљеве и задатке који се налазе пред савременим духовним школама Руске Православне Цркве у следећој програмској изјави:
„Данас постоји све што је потребно за развој богословске мисли, за то да наша омладина добија не само добро теолошко него и духовно образовање. Полазећи од властитог искуства рећи ћу: неопходно је, наравно, владати методом богословског истраживања, неопходно је умети писати теолошке текстове, али најважније је научити повезивати теологију са животом. Ако се то чини, смисао теологије постаје очигледан и тада теологија постаје духовно и интелектуално оружје... Наша Црква зна оно што нико други не зна, јер нико није био у ситуацији да прође кроз таква страдања кроз каква су прошли наш народ и наша Црква. Дужни смо да се духовно и интелектуално припремимо за то да резултат историјског развоја Русије постане једна нова синтеза.“
Оцена доприноса сарадњи са Универзитетом у Београду.Патријарх Кирил лично се ангажовао на питањима унапређивања сарадње између руских академских теолошких установа и Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Приликом посете Србији марта 2007. године, у својству председника Одељења за спољне црквене везе, упознао се са достигнућима у српској академској теологији и реформи образовног система. Уследиле су размене делегација Одељења за верско образовање и катихезацију Московске Патријаршије, као и најрелевантнијих руских високошколских образовних установа, тако да је после серије програма дошло до потписивања споразума о сарадњи са Петроградском и Кијевском духовном академијом, као и са Православним универзитетом друштвено-хуманистичких наука „Свети Тихон“ из Москве (на нивоу ректората двају универзитета). Споразуми о сарадњи, који се реализују на обострано задовољство, обухватају сарадњу уговорних страна у сфери научне размене везане за теолошку и религиолошко-философску проблематику; организовање размене предавача и студената мастер и докторских студија, учествовање у научним скуповима везаним за теолошку и религиолошко-философску проблематику које организује једна од страна, као и размену научних информација везаних за теолошку и религиолошко-философску проблематику између уговорних страна. По основу ових споразума реализују се коменторства на мастер и докторским студијама, остваривање дела студијског програма на другој високошколској установи, размена студената (посебно на мастер и докторским студијама). Сфера научне размене коју је иницирао патријарх Кирил није искључиво теологија и религиологија, него и филологија (Катедра за српски језик, Центар за српски као страни језик и Међународни славистички центар на Филолошком факултету остварују интензивну сарадњу са Православним универзитетом друштвено-хуманистичких наука „Свети Тихон“ из Москве, где постоје интегрисане мастер студије србистике, а у сарадњу су се укључили и представници Катедре зе историју Филозофског факултета). Својим ангажовањем патријарх Кирил дао је снажан импулс развоју академске сарадње имеђу руских високошколских установа и Београдског Универзитета, која представља дугорочан интерес обеју страна и која ће се, верујемо, продубљивати и ширити на све већи број подручја.
Закључак. На основу изложеног, Наставно-научно веће Православног богословског факултета Универзитета у Београду сматра да су се стекли сви услови из Правилника о додели признањâ Универзитета у Београду (Гласник Универзитета у Београду бр. 139 од 22. новембра 2007), Правилника о изменама и допунама Правилника о додели признањâ Универзитета у Београду (Гласник Универзитета у Београду бр. 163 од 8. децембра 2011) и Правилника о допуни Правилника о додели признањâ Универзитета у Београду (Гласник Универзитета у Београду бр. 163 од 8. децембра 2011) да се Патријарху московском и све Русије г. Кирилу додели почасни докторат Београдског универзитета за област теологије, па се стога с поверењем и особитим поштовањем обраћа Комисији за универзитетска признања са предлогом да прихвати иницијативу Наставно-научног већа Православног богословског факултета и упути одговарајући предлог Сенату Универзитета у Београду.
ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ ВЕЋА – ДЕКАН
Протојереј ставрофор др Предраг Пузовић, ред. проф.
