Беседа Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила на свечаној Литургији коју је служио са Патријархом српским г. Иринејем 16. новембра 2014. године у Храму Светог Саве у Београду
Ваше Преосвештенство, пречасна сабраћо архипастири, свештени оци, драга браћо и сестре!
Захваљујем Вашој Светости на топлим речима и срдачном гостопримству, а нарочито на могућности да се заједнички помолимо и разговарамо. Наше Цркве су увек јединствене у молитвама и у Божанственој Евхаристији, али за мене чини посебну радост то што данас заједно са Вама служим Божанствену Литургију, причешћујући се из исте чаше.
Данашње Јеванђеље дало нам је примере непоколебљиве вере у Христа и она чуда која су могућа у тој вери: исцељење крвотичиве жене и васкрсење девице. Та јевенђељска сведочанства испуњавају наша срца надом у милост Господа нашега, жељом да будемо с Њим на свим путевима нашега живота, као и спознајом величине вере коју је преподобни Јустин Ћелијски изразио дивним речима: Вера је живот, безверје је смрт. ... Прави живот човеков почиње вером његовом у Господа Христа (Преп. Јустин Ћелијски, Шта је то светост). Како се не сетити и данас тих речи о вери, међу зидовима овог величанственог саборног храма, посвећеног оснивачу Српске Цркве? Јер и сам светитељ Сава и његов отац преподобни Симеон Мироточиви ни о чему другом се нису тако бринули у свом земаљском животу као о утврђивању свога народа у светој Православној вери. Управо од приступања Православној вери, према речима преподобног Јустина, почео је прави живот српскога народа, и управо се на Православној вери заснива његова славна вишевековна историја.
Вером је подизан и сам овај храм. Основан је на месту где су освајачи друге вере некада спалили мошти светитеља Саве, мислећи да ће тиме сасећи веру народа којега су поробили. Али вера не само да није угасла, већ је још више ојачала, и управо на том месту где су спаљене мошти светога Саве, данас се уздиже храм у његову част – један од највеличанственијих православних храмова у свету. Колико је жестоких олуја прохујало преко многострадалне српске земље само током минулог столећа! Она је претрпела два светска рата, ужасан и суров геноцид православног српског становништва, као и тешка времена сузбијања вере. И у скорије време њој је било суђено да претрпи ужасе нових ратова: бомбардовања, скрнављења и рушења светиња, бол и губитак живота на хиљаде њених синова који су постали избеглице. Непријатељи Цркве, користећи се привременом земаљском влашћу која се нашла у њиховим рукама, на све могуће начине су спречавали подизање храма светитеља Саве. Али, православни Срби, грејући срца својом вером, стрпљењем и храброшћу, непрестано су отпочињали градњу.
Са сваким новим искушењем пред којим би се нашли православни верници и са сваком новом капи крви коју је пролио српски мученички народ, утврђивала се његова вера. И од једне безвремености до друге постајао је све величанственији храм посвећен оснивачу Пресвете Српске Цркве.
Пре петнаест година, за време трагичних дана бомбардовања Београда, мој претходник на Московском Патријаршијском Престолу дошао је у главни град Југославије да би својим присуством и саборном молитвом подржао страдални српски народ. Имао сам прилику да на том путовању пратим Његову Светост, и сећам се како је он под сводовима тада још неизграђеног храма, заједно са својим Сабратом, незаборавним Патријархом српским Павлом, отпочео Божанствену Литургију, која је затим настављена на тргу, испред храма, испуњеном верницима који су се молили.
Народи под духовним вођством Руске и Српске Православне Цркве, увек су једним уснама и једним срцем исповедали заједничку веру, делили радости и помагали један другом у невољи. Историја наших односа сеже много векова у прошлост. Руски монаси увек су били радо виђени гости у кући великог жупана Стефана Немање, а њихово присуство одиграло је важну улогу у монашењу његовог сина Растка. Растко је примио постриг у руском манастиру на Светој Гори Атонској. Све то се дешавало у далеком XII веку, али и до данашњег дана овај велики светитељ обједињује наше народе.
У свако доба љуби пријатељ, и брат постаје у невољи (Прич. 17, 17). Током сурових година османског ропства Руска Православна Црква је с љубављу непрестано помагала браћи у поробљеној Србији. Она је дала подстицај Русији у борби за ослобођење Балкана од угњетача друге вере. У борбама на фронтовима у Првом светском рату руски војници су проливали крв и давали животе за независност и духовну слободу православног српског народа. Касније је велики број избеглица из Совјетске Русије на југословенској земљи стекао своју другу домовину и сећање на то, пуно захвалности, никада неће избледети из срцâ верних чеда Руске Православне Цркве. И у наше дане српски говор не замире међу зидовима руских и украјинских духовних школа, кроз које је прошло много свештеника и архијереја Српске Православне Цркве.
Братско међусобно помагање народâ који се налазе под духовним вођством наших Цркава сеже до веома давних времена, да нам се чини како у нашој заједничкој историји нема таквог периода у коме ми нисмо били заједно. Када се заједно молимо и деламо, непрестано себи с радошћу откривамо како смо слични и како разумемо једни друге. Најбоље црте српског и руског карактера: жеђ за светошћу, храброст и патриотизам, верност Господу Исусу Христу и Његовој Светој Цркви обликовала је наша заједничка вера. У њој крај потока (Пс. 1.3) свети оци су усадили снажно дрво наше писмености, културе и целокупан духовни живот наших народа који по сили живота вечнога(Јевр. 7. 16), наставља обилато да доноси плодове.
Чеда Руске Цркве веома поштују српске светитеље, преподобне мученике и исповеднике. Вера и храброст којима одишу ликови тих светитеља живе и у нашим савременицима који носе велики подвиг сведочанства о светој православној вери на тлу Косова и Метохије. Ми смо увек били и бићемо заједно с нашом браћом, од чијег трпљења и свакодневног неуморног подвига гори свећа Српског Православља у крају који представља колевку српске црквене традиције.
Молим се за то да из наших уста заувек збори заједничко хвала Господу, да наша срца буду увек отворена једна према другима, онако како је то било увек од времена великог светитеља Саве који нас је данас сабрао на Божанствену литургију у свом величанственом храму. Благослов Божји нека увек прима Поглавар, богомудри архипастири и пастиари Српске Православне Цркве, као и сва њена богољубива чеда. Амин!
