О поплавама и збеговима, реституцији, епископу Варнави који је први на овим просторима возио „пежо” и Моши Пијаде као заштитнику СПЦ у Срему, разговарамо са владиком сремским Василијем
Владика Василије (Фото: З. Анастасијевић)
Имам обичај да моју епархију поредим са Месопотамијом, онако смештену између река Саве и Дунава са Фрушком гором, необичном планином, јединственом у свету, јер је најгушће насељена светињама. Држећи пред собом управо објављену „Споменицу владичанства сремског” на 1.200 страна, владика сремски Василије кроз опис географског положаја Епархије сремске уводи нас у дуги ход историје која датира од првих векова хришћанства, древних сирмијумских епископа, преко славних карловачких митрополита и патријараха до сремских владика и данашњих дана. У разговору за „Политику”, владика Василије напомиње да издавачки подухват није имао циљ само историјски преглед живота Српске цркве на овим просторима, већ и сећање на обнову, физичку и духовну, која и данас траје.
– Када сам дошао у епархију 1986. године затекао сам 35 монаха и монахиња у свим фрушкогорским манастирима и рушевине које се могу видети и на страницама ове књиге. Умолио сам његову светост патријарха блаженопочившег Германа са неколицином архијереја да први пут после Другог светског рата дође на Фрушку гору и да као поглавар Српске цркве прогласи обнову фрушкогорских манастира. То је и учињено у разрушеном Шишатовцу. Обнова и данас траје, иако за ових више од тридесет година нема ниједног фрушкогорског манастира у којем бар нешто није урађено. Жеља ми је била да оставимо и неки писани траг о свим тим збитијима и свему ономе што смо сви заједно, не само владика, него и житељи ових простора, па и шире, урадили. Епархија данас има 186 парохија, 120 црквених општина, 142 активна свештеника, 20 манастира и 154 монашких лица. У свим нашим манастирима, окупљена чељад даноноћно се моли Богу – напомиње владика Василије.
„Месопотамски” положај епархије условио је да и она тешко пострада у мајским поплавама. Тих најцрњих дана са патријархом и неколицином архијереја и владика Василије је свакодневно био на терену. Са кризним штабовима и поплављеним, али куражним народом, остајало се и до дубоко у ноћ, прича сремски епископ. И није то био први пут да се владика Василије среће са људском несрећом и онима који су у трену остали без ичега. Епархија сремска била је деведесетих година прошлог века прва станица таласа избеглица из Хрватске, Славоније, БиХ. Више од 35 свештеника са породицама примио је владика Василије, дајући им парохије. Са народом су тада у Епархију сремску склањане и иконе и светиње из српских храмова у Далмацији и Славонији. Оне се данас чувају у ризници у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима, где се налази и седиште владике сремског. Хрватска страна затражила је у априлу пред Европским парламентом у Стразбуру да повратак „опљачканог хрватског културног блага” буде део преговарачког пакета за улазак Србије у Европску унију. Добар део „хрватског културног блага” чине управо светиње из цркава и манастира Српске православне цркве од којих су неке сравњене са земљом.
– Ми знамо чије је то благо, а и они то јако добро знају. Ја сам члан комисије Светог архијерејског сабора која се бави управо том проблематиком. Наш је услов да се неке сачуване драгоцености врате у обновљене и адекватно обезбеђене богомоље, око којих је сабран и наш народ. Дакле, праведно је да вредна уметничка остварења поново украсе православне светиње на територији Хрватске, након што се наш српски народ врати на просторе својих дедова и прадедова – каже владика Василије.
Епархија сремска, иначе, наследила је бројна раскошна здања која су градили карловачки митрополити и патријарси. У свом поседу Карловачка митрополија, богата и моћна, некада је имала 25.000 хектара земље и шума. Данас сремски епископ покушава да кроз процес реституције поврати оно што им је одузето после Другог светског рата: 6.000 хектара шуме, углавном на Фрушкој гори, и отприлике исто толико зиратне земље.
– Враћено нам је до сада мало више од половине онога што потражујемо. Не знам због чега се одуговлачи. Када су одузимали био је довољан један потез пера. Сада када треба да врате, стотину папира нам траже да докажемо да је то било наше – каже владика Василије.
Тај период после Другог светског рата био је доба великих искушења за Сремску епархију и њене предстојатеље. У рату разрушени фрушкогорски манастири трпели су даља разарања, а владике су своју архијерејску дужност обављале под будним оком полиције.
– Овде је пострадао и свети владика Варнава Настић, иначе рођен у Герију, у Индијани, али Сарајлија пореклом. У својим проповедима говорио је против комунизма и против неправде, па су га одмахзатворили у Зеници, а потом и у Сремској Митровици. Касније је стављен у кућни притвор у манастир Беочин, где је боравио заједно са секретаром патријарха Гаврила Дожића, његовим синовцем Душком Дожићем. Полиција га је пратила и даноноћно чувала, не би ли спречила неправедно утамниченог архијереја да сведочи о својим патњама, обраћа заблуделе и стиче следбенике. Владика Варнава је био амерички грађанин, између осталог, први је на овим просторима имао „пежо” који је добио из САД, док су га његови чувари пратили „фићом”, па су га молили да не вози пребрзо, јер га не могу стићи–прича владика Василије.
Варнава Настић умро је насилном смрћу, напомиње наш домаћин у карловачком Патријаршијском двору: после интервенције зубара, који му је ставио отров у зуб, Варнава је исте вечери умро. Тешка искушења за цркву наставила су се и касније, али је тадашњи сремски епископ Макарије срећном околношћу имао моћног заштитника.
– Он је био духовник у митровичком затвору пре Другог светског рата. У то време у затвору је био Моша Пијаде и они су се ту спријатељили. И кад год би локални комунисти вршили притисак на владику запиткујући га шта ћемо са манастирима, хајде да то претворимо у кафане, он би одмах звао Мошу, па би им он мало загрмео. Тако је владика Макарије, као на каквој клацкалици, читавог живота покушавао да очува наше светиње. Па и кад сам ја дошао у епархију, питали су ме шта ћемо с манастирима. Морао сам да им објашњавам да су освећени да буду богомоље, место сабрања, подвига и молитве и да то мора да буде тако. Хвала богу да су ме пустили на миру, а после су ме чак и помагали ти исти – каже владика Василије.
