Живимо у времену угрожене вере. Међусобно поверење нам се истањило. Слаби смо и недовољно стамени ми сами па не можемо да верујемо другима да су они много другачији од нас. Искуство нас учи бројним издајама које искусимо на нашој кожи, а позитивни примери, ма колико нам значили, статистички су неупоредиво малобројнији. Како да верујемо било коме? Богу можемо да верујемо, али Бог нам се ретко директно обраћа. Најчешће нам говори кроз друге. И наша слаба вера налази оправдање своје слабости.
А заправо ми не можемо без вере. И кад мислимо да не верујемо - свакодневно се руководимо вером више него разумом. У време набујале технологије и владавине науке, ми смо заправо више осуђени на поверење, веру, него људи прошлих генерација. Само што ми мање верујемо личностима а више верујемо апстрактним системима. Кад бисмо имали осећај да се предајемо у руке пилоту, хирургу, возачу аутобуса, спикеру на ТВ, анонимном саветодавцу на интернету много наше активности би запале у праву парализу. Али пошто се предајемо у руке, савременој технологији, науци, медицини, разним експертским системима - ми ипак крећемо на пут или на операцију или макар кувамо јело по непознатом рецепту. Ако верујемо неким конкретним личностима верујемо им због њихове позиције у експертском систему из ког нам се обраћају.
Јеванђеље које се данас чита на Литургији наводи нам два велика примера вере. Жена која је патила од дугогодишњег крварења пробила се кроз гомилу која се тискала око Христа и с пуном вером додирнула Христову хаљину. Испунила се исцељујућом енергијом и болест се повукла. Вера Јаира, старешине синагоге била је на још већој провери. Иако му од куће јављају да је ћерка за коју је молио Господа умрла, Христос га упућује да остане у вери. Одлази код Јаира у кућу и без обзира што се окупљени подсмевају немогућем - васкрсава Јаирову умрлу кћи.
То је остало записано из времена док је Син Божији ходио по земљи која ће зато постати Света. А шта је с нама данас? Где ми да пронађемо такву чисту и једноставну веру?
И пре Христовог рођења било је људи са вером као планина. Праотац Аврам веровао је Богу толико да је био спреман да испуни његову заповест да жртвује сина јединца кога је под старост радосно дочекао. Пошто је сина Исака чудом од Бога добио, вера му је говорила да Бога беспоговорно мора послушати чак и ако му Он каже да треба да врати под старост измољено дете. И наравно Бог, Отац сваког добра, није жртву прихватио већ је претворио у символично жртвовање овна. Аврам је због своје вере постао отац изабраног народа. Од Христовог првог доласка наша вера не тражи тако сурове провере. Христос је проповедао али и чинио чуда. Исцељивао, васкрсавао. И учинио и највеће чудо које је поставио у корен наше вере - сам је прошао кроз смрт и васкрсао да би смо знали да ће и нас који ћемо тек доћи, који га нисмо срели и додирнули пре две хиљаде година, моћи да васкрсне, да нас уведе у живот вечне Божанске Љубави. И оставио нам је Цркву у којој га можемо лако пронаћи. Богочовечански организам који не ограничавају ни зидови ни чинови, али без кога ћемо залутати у све сложенијем свету.
Ми сада веру лако поклањамо онима који се обраћају нашем разуму. Без обзира што разум не може или нема времена да провери предлоге, заповести, путоказе које нам се упућују. Ирационално верујемо свима који се обраћају нашем рацију. То је дух времена. Онима који се обраћају нашем срцу верујемо много теже, површније и без обавезе да предлоге, заповести и путоказе који нам долазе са њихове стране усвојимо и применимо. Наравно, међу њима, као и међу онима који манипулишу нашим разумом има превараната и шарлатана, незналица које прикривају своје незнање. Али кад нас неки недовољно уверљиви Христов сведок упућује на Христа и на путоказе вере старе хиљадама година, која је кроз толике светитеље и људске величине доказала супериорност над смрћу, ми се из неког разлога не препуштамо Истини над истинама већ се задржавамо на мањкавостима сведока истине. Његове мане служе нам као доказ да не треба да се препустимо самој Истини која и њега и нас толико надилази. Као да не постоје лоши лекари, економски саветници, пилоти задржавамо се на лошим свештеницима као оправдању наше мале вере. И верујемо у све осим у најважније.
Немају сви исти дар вере. Неки позив чују јасније. Неки се
замонаше. Неки постану свештеници. Неки, без обзира на
своје обавезе током радне недеље, не пропуштају недељне
литургије. Неки се моле пред иконама и напајају Светим
Писмом и сведочењима Отаца и светитеља. Неки само желе да
верују. А опет, неки, привидно немарни у вери, па чак и
лошег понашања у тешким ситуацијама, покажу да су спремни
да за своју веру мученички пострадају или да живот дају за
ближњега.
Због тога и не можемо знати чија је вера јача. И због тога
нам је Бог оставио Цркву у којој можемо да Га сретнемо и
са другима се у Њега уграђујемо. Да се учимо да поднесемо
ризик веровања једних другима. И због тога нам је оставио
мученички народ. И због тога о нам је оставио широки круг
Православља и због тога нам је оставио цело човечанство
као неизбежни задатак наше љубави.
И због тога нам је оставио обавезу да поштујемо веру оних који је сведоче као и свест онима који је сведоче да можда њихова вера није најјача.
