Када ја размишљам о упокојенима... Шта је то више – вапај, јаук, или кукање? Сетите се како се лоше осећате када сте заиста пали или када сте учинили нешто што нисте смели. Шта се у том тренутку дешава? У том тренутку ви знате каквог је укуса смрт, због тога што вам је у устима управо смртна горчина. И у вашим ноздрвама је мирис смрти, а ви сте на граници. И чиме ћеш онда доказати да ниси у аду? Можда тиме што ходаш, поздрављаш се и покушаваш да се насмејеш. Истина, између тебе и покојника је велика разлика. Ипак си ти још жив, а и псу живом боље је него мртвом лаву (Проп. 9, 4). Али само замисли да је мука у души једнака, а да је могућност покајања одузета заувек. Замисли да ти је укинута свака утеха: и утеха разговором, и утеха храном, и уопште свака могућа утеха. И замисли још да си постао прозорљив са закашњењем. Постао си прозорљив на своју несрећу. Тачније, сада јасно схваташ шта у животу ниси учинио како треба, односно шта си учинио а није требало да чиниш. А колико потребног и корисног уопште није урађено! И сав живот ти је као на длану. И све је јасно као дан. Само што од тог сазнања нема никакве користи. Постоји једино горчина због протраћеног живота, као да то и није твој живот. Шта ће тада чинити човек? Он ће кукати и јаукати. Он ће горко жалити и плакати. Не чује ли се тај вапај чим се замислимо о преминулима?
Тај плач не носи утеху. (О, Небо! Јер проливајући сузе на земљи, ми се истински тешимо, и изливамо душу, и налазимо тишину. Али тај плач је неутешан плач. Каква ужасна реч!) И то није само једна особа, нити две, то је мноштво људи које се не да избројати. И када размишљаш о преминулима као да чујеш тај вапај или јаук. Чујеш звуке закаснелог кајања и жаљења због протраћеног и улудо проживљеног живота.
Ни издалека то не бива тако увек. Иначе ни живот не би био живот, него непрекидно ослушкивање страшних звукова. Али ако је тако с времена на време, онда неподношљиво тешко бива и онима који прелазе границу видљивог света. И као да тада роса пада на душу и чује се заупокојена хришћанска служба. Сва та опела, све те суботње задушнице, све заупокојене јектеније на Литургијама и сва та приношења на софрама, девет дана, четрдесет дана... Све то леже на душу као изгубљени део слагалице, без којег не може да се сложи цела слика. И ти схваташ да је Црква љубав. Не сентиментална, него једноставна и права љубав. Љубав која није слепа. То је љубав углавном према беспомоћнима, укључујући ту и преминуле, који оданде – из недокучивог далека молећиво протежу своје руке.
Нехотично помислиш и на себе, јер ћеш једном и сам отићи одавде и пресећи црту. Ко ће се за тебе помолити? И да ли ће бити довољне нечије молитве да на твоју душу падне свежина као на земљу роса? И још једно: постаје јасно због чега су свети за живота тако горко себе оплакивали. Пред њима су се делимично откривале тајне будућег века и они су се осећали као да су већ на Суду, због тога су горко плакали за собом као за непокајаним покојницима. Они су сада у тишини и радости. Али плачу они који су као ветропирасти вилин коњиц цело лето провели певајући и веселећи се. Без обзира на то колико су сами криви због своје незавидне судбине, такође ти их буде жао. И Црква која је раније таквима говорила: „Покајте се“, сада говори Богу: „Помилуј их по великој милости Својој“.
Треба размишљати о упокојенима, итекако треба. И треба да обамреш ослушкујући да ли ћеш чути јаук, кукање или плач. Јер много је њих „који су упали у ту отворену провалију у даљини“. А када сагрешиш и почнеш смртно да тугујеш (јер грех рађа смрт), захвали Богу што још ниси мртав и што за тебе и даље постоји покајање. А ако чујеш подругљиви шапат оних који не разумеју ништа од онога што је изречено, онда ти њих остави са њиховом замрлом душом и оглувелим срцем. Као што је Данте говорио: „Погледај и заобиђи!“ Ми имамо тако много посла, да нам је жао да трошимо време на бескорисне расправе. Треба размишљати о упокојенима, наравно да треба. Узгред, ускоро су Митровске задушнице.
Са руског Наташа Јефтић
