Под Башајковцем поносно стоји ливањска црква Успења Пресвете Богородице. Одолева пуних 155 година на месту на коме је подигоше ливањски Срби. Покрај цркве је школа, међу првим православним у Босни, 140 година спрема генерације младих за живот одраслих. Чини се да је то необично далеко, али географски простор који нас раздваја није ништа, јер смо у једноме духу, један народ окупљен увек и где год да смо расути.
Поводом ова два јубилеја парохија лијевањска и Удружење Огњена Марија Ливањска организовали су низ трибина. У суботу 29. новембра 2014. године одржана је духовна трибина поводом 155 година постојања и страдања ливањске цркве у сали сурчинске цркве Свете Петке, уз присутно свештенство с народом.
Организација скупа у Сурчину део је активности Удружења на непрестаном пружању помоћи и подршке нашем народу. Скупу у Сурчину, одржаном у сали православне цркве, присуствовало је око стотинак становника Сурчина и околних места. Историја се поновила и са последњим ратом када су наши Срби из Ливањског поља морали напустити своја огњишта, као што је то било и током Другог светског рата када се бележе незапамћена зверства усташа над недужним српским живљем.
Скуп је благословио Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Атанасије и осветлио нам аспекте значаја духовне везе са завичајем:
„Желим да изнесем неколико реченица које, мислим, треба да се урежу у нашу савест и нашу свест и наше памћење. Прва је отачка мисао, отачко сазнање и светоотачка порука, а гласи: Црква Христова је сабор који се никада не разилази; никад се не растаје; то је сабор који увекк траје! Црква је сабор који се не само својом вољом не разилази, него је то сабор који ни туђа воља не може разбити ни расути. Ми, православни Срби, постојимо као таква заједница, Црква Христова; ми смо у том сабору који се никада не разилази, заједно са Светим Апостолима, пророцима, учитељима Цркве свих времена, преподобним оцима и анђелима Божјим.
То смо потврдили и вечерас овде у Сурчину, у храму Свете Петке, где смо се сабрали и показали да смо на томе сабору који се никада не разилази. Истина, постоје неки географски чиниоци који неупућеноме изгледају као надмоћни. Тачно је да су Сурчин и Ливно далеко једно од другога, док је Ливањско поље само географија. Ми смо заједно: сви ми, и они који су тамо остали у Ливну и Ливањском пољу и ови који живе овде на простору Београда и шире Србије...
Сви смо ми на једном истом сабору, окружујемо Господа нашега Исуса Христа, Животворца и Животодавца који нас животом напаја. Ми смо и даље присутни на Ливањском пољу у целоме Кантону ливањскоме, као цркве, као Црква Христова. На најбољи начин смо тамо присутни. Нисмо присутни као нека државна организација, чак ни као школска организација; ми смо тамо, понављам, Црква Христова и бићемо присутни у векове.
Ово окупљање треба да се искористи и на продубљивање подсећања на потребе оних који су јуначки тамо и даље присутни, прилика да апелујемо на оне који имају економске моћи да помогну тамо нејач, младу по годинама, стару по годинама, да се тамо оспособи за живот,“ казао је Епископ бихаћко-петровачки Атанасије и благословио све присутне, међу којима је била присутна и мајка Милица, страдалница из Ливањског поља.
Милица Маљковић, рођ. Бошковић, старица од 83 године, једна је од 14 преживелих страдалника од 218 православних Срба бачених од усташа у јаму Равни Долац на Огњену Марију, 30. јула 1941. године. Родом је из села Доње Рујане под Динаром на Ливањском пољу. Као десетогодишња девојчица, са мајком, сестром и млађим братом, као и многобројним рођацима, поделила је чашу страдања, на правди Бога, будући бачена у јаму безданицу. Чудом Божјим, без воде и хране, међу лешевима на дну јаме дубоке преко 50 метара, преживела је са још 12 девојака и жена и једним мушкарцем. Из јаме су извађени на Усековање Светог Јована Крститеља, 11. септембра.
О историји ливањског краја, ливањске цркве и школе говорио је Радован Пилиповић, директор Архива Српске Православне Цркве. Уз пројекцију на платну, г. Пилиповић је изложио кључне теме везане за идентитет српског народа на простору Ливањског поља али и идентитет Срба уопште. Историјски, са научним и истраживачким приступом уз сачуване материјалне доказе, захваљујући и овом излагању, само је на нама да се држимо истине и да од ње не одступамо. Посебно су значајни делови излагања који се односе напреверавање Срба:
„Сматрам да историчари треба да више снаге усмере на проучавање конверзија – на историју преверавања, поготово историји римокатоличења Ливна, јер негде у тим историјским напрегнутостима, по мом мишљењу, управо и лежи кључ за сва зверства и монструозности које су Срби из Ливна доживели и преживели 1941. године. То је итекако утицало на историјску свест народа, поготово на оне који су насељавали динарске просторе, чији централни део покрива управо Епархија бихаћко-петровачка,“ истакао је г. Радован Пилиповић.
Свештеник Мирко Јамаџија, некадашњи парох ливањски, сведок је ранијег живота града Ливна све до деведесетих година прошлог века, док је садашњи парох отац Жељко Ђурица казивао о животу у Ливну данас где живи незнатан број Срба.
У протеклих петнаестак година од последњег рата много се чује захваљујући средствима информисања, посебно средствима информисања којима се користи наша Црква, па тако и духовне везе између оних Срба који су остали у Ливну и ових Срба овде и даље трају и оснажују се. Отац Жељко Ђурица је казао на крају вечери:
„Кад кренем из Ливна, верујем да носим благослов Божји ливањских мученика. Многи мисле да ја тамо чувам цркву, крипту, а, уствари, верујем да ти невино пострадали мученици чувају моје парохијане и мене. Кад год кренем из Ливна, а верујем и сви ви који дођете, примим тај благослов и понесемо га у себи. То је духовна веза која траје... Треба да будемо свесни да док је год православних и тамо и свугде у свету, православни су овде безбедни. Докле год су овде православни безбедни, ми се тамо осећамо сигурним, тако да само молим Господа Бога да просветли и отвори очи и уши свима онима који до сада нису приметили пут који смо утрли свих ових година и мисле да тамо ничега нема... Наше је да дамо све од себе и допринесемо ономе што се од нас тражи.“
Зорица Зец
