Човека који је морално посрнуо и пао можемо и треба да жалимо. Уједно, крајње је опасно сугерисати морално посрнулом и палом човеку да сви ми заједно морамо да будемо самилосни према њему и да он има пуно право да захтева љубав и поштовање. Тако ћемо на крају као производ добити неки збирни лик из дела Достојевског. То ће бити самоуверени просјак или озлојеђени богаљ. То ће бити грешник који не жели да се каје, али наоружан хришћанском реториком. Ако хоћете – Мармеладов, који ће гордо рећи: «Да, господо, пао сам. Ни ви нисте бољи, само што носите чистију одећу. Јесте. Ипак, изволите да ме волите онаквим какав јесам, и то ме волите искреније и самилосније. И нико од вас нема права да ме не воли, јер сам биће које дубоко пати.» И тако даље, и тако даље. Не. Треба другачије живети и размишљати. Ако си пао – устани. Ако те боли – трпи. И немој грех називати нормом, а болест – нужношћу. Милост и јесте управо милост, односно, незаслужена љубав, а не званично заслужена пензија. То говорим на тему палих, покајника, уморних и ових... како се зову? Сагорелих.
Нема никакве сумње у то да се човек умара. Такође, нема никакве сумње у то да човек може пасти и то тако да се ни не подигне. Али у то да треба благо да искривимо свест у правцу пада као неминовности, нисам баш сасвим сигуран. Смислили смо реч «сагоревање» и у ту категорију уврстили све одреда. Неко се три пута женио, неко се много оскрнавио, неко се једноставно уморио од служења и одлучио је да се преквалификује, као Остап, у председника кућног савета, а ми смо сву ову шаролику војску дезертера обележили добром речју «сагорели» и сложно их сажаљевамо. Нешто ту није у реду. У стара времена неки који су се вратили с фронта пружали су руку изговарајући сличне речи: «Горео сам у тенку. Дај ми рубљу за вотку!» Не дај Боже да видимо растрижене, који се поносе својим «сагоревањем у производњи». Веле: «Ја сам Богу служио и пренапрегао сам се. Сад сам испао из шеме, али морате да ме поштујете, пошто сам жртва.» А жртава има различитих. Ево, саплео је монахињу демон, па се удала. А сад живи у вечном страху и мисли – шта ће рећи Богу на Суду? Или, оборио је с ногу лукави сатана неког доброг игумана и навео га да изроди децу. А сад овај тихо и у стиду живи, и само Бог зна какве се молитве понекад откидају из његовог срца. То је једна ствар. Овде има места и за страх, и за сажаљење. Али ако таква монахиња и такав игуман подбочивши се кажу: «Па шта? Сагорели смо. Је ли вам јасно? Треба нас сажаљевти,» - а ми одговоримо: «Да-да. Жалимо вас. Јадни ви,» - то је некаква лаж и замена теза коју не желим да схватим.
Као прво, не треба никуда журити. Ни с постризима, ни с хиротонијама. Боље је да ожењен човек сања о монаштву него монах о женидби. Јер, хоће, рецимо, дете да постане монах (много лепо певају и црна одежда се тако мистично вијори у ходу). И узме неко и замонаши га на брзину. Онда постане јерођакон, затим – јеромонах, а после игуман. Све то брзо – за неколико година. Престало му је да сања само о томе да постане епископ, а има свега 25 година. И одједном младом човеку постане досадно, па га обузме јака жеља да се ожени. Ето ти једног сценарија сагоревања. Службе су му досадиле, романтика је испарила, природа тражи своје. А момчића једноставно није требало монашити и рукополоагати пре него што је достигао године канонске зрелости и искуства. И то је све. А таквих сценарија има много. Свуда ћете на наличју «сагоревања» наћи исхитреност, сировост, неутемељеност тежњи, сањарење. Временом се снови расејавају, буде се страсти, непријатељ напада и испоставља се да неутемељен човек који стоји на песку, а не на камену, није спреман да носи крст. Мислио је да људи у војнике иду како би марширали на паради у лепој униформи, а послан је у рат. И тако је побегао с фронта под изговором да је «сагорео». Да ли ћемо га осудити? Не, уздржаћемо се по заповести. Али хоћемо ли рећи да је то норма? Нипошто. То није норма, већ грех, који захтева покајање, а не извињавање.
Свих људи нам је жао, јер се не види код свакога рана у грудима која се пуши. Али је време да се сентименталне сузе на тему сагоревања обришу. Јеванђеље каже: ако си ставио руку на плуг – не окрећи се назад. Још каже: сећајте се Лотове жене. А и народна мудрост гласи: трипут мери – једном сеци. Добро размисли пре него што донесеш одлуку, а кад си је донео – одагнај сумње. Наступило је време служења, а не сумњи. Оснивач десантне војске генерал Маргелов (чика Васја, како га зову припадници десантних јединица) је рекао: «Ако си оборен с ногу – бори се на коленима. Ако не можеш да идеш – надири лежећи.» Зар Црква није достојна да од својих служитеља очекује исту овакву постојаност, верност и храброст? Реците припаднику десантних снага да постоји «сагоревање» и да зато може да баци оружје. Сами знате шта ће вам одговорити. Зар онда треба да бацамо духовно оружје? Добро, да бацимо – али да оправдавамо ђутуре све оне који су одбацили ово оружје? И зашто су га бацили? Због женских чари, зелених долара, ноћних фантазија и физичког умора. Чини ми се да је списак потпун.
О сагоревању постоји прича у речи Божијој. Прича о десет девојака. О оних пет које су остале без уља, којима је уље изгорело у светиљкама. И мудрима је изгорело (јер, шта уље иначе ради у светиљки ако не гори?). Али су мудре имале резерву и оне су доливши уља напуниле светиљке. А глупе нису имале резерву. Дакле (пазимо!): до сагоревања уља долази код свих без изузетка. Сви ризикују да изгубе ватру у светиљки вере – јер се уље мало-помало троши. Али, читава ствар је у томе да треба редовно доливати уље у светиљку и стварати и имати залихе. Сагоревање ће бити катастрофално и неповратно ако се не будемо бринули за резерве уља. То значи: чини добро у Христу, умножавај молитве, сакупљај резерве Светог Духа данас – у данима изобиља вере. Касније ће неизбежно наступити дани оскудице, дани немаштине и тешких искушења. Тада ће преживети они који имају резерве. Један од отаца је рекао: «Умножавај молитве кад се сећаш Господа како би се Он, кад Га заборавиш, сетио тебе.» Данас живимо због добра које смо учинили јуче. И ако јуче нисмо учинили ништа ради Христа, данас се осећамо сиромашно, а сутра – сагорело. И онај ко се не побрине благовремено да се обогати плодовима Духа, видеће како догоревају последње капи његове вере. Затим ће светиљка почети да се дими, блеснуће и угасиће се. А човек ће се окренути од капије Јерусалима и кренуће потиштено за Јерихон. Тако се остварује реч: ономе ко има биће дато, а ономе ко нема биће одузето и оно што мисли да има.
Нема ни злурадости, ни осуђивања оних који су пали. Постоји само страх и сажаљење. Али све већи отпор изазива брбљање о сагоревању. Стиче се утисак да ово брбљање не потиче од љубави, него од лукавства. Набављајте залихе уља, вољени, и нека гори јелеј, нека се не угасе светиљке мудрих девојака.
