1
Процес настајања бисера почиње од зрна песка. У, из неког разлога, полуотворени капак шкољке доспева зрнце песка или неки други ситни предмет, који се временом облаже слојем седефасте слузи. И ронилац налази шкољку која изгледа као да је благо отворила уста и у њима држи драгоцену перлу.
Зрно песка. Ако у људском животу потражимо пандан таквом појављивању великог из ништавног, онда се можемо зауставити на мисли. Јер шта је то мисао, по владајућем мишљењу? Није ли зрно песка? И колико таквих зрнаца песка за један дан бива нането разним ветровима на ум човеков? Зар је могуће све их испратити и са свима се изборити? Али ето дешава се – човеку долази мисао; долази као случајно, ништа не обећавајући својим доласком. Изгледа као да ће и отићи како је дошла, уступајући место следећој случајној гошћи, а затим и некој следећој. Али не, не одлази. Ни другим мислима место не оставља. Уместо да оде, она пушта корење, привлачи на себе пажњу и цео људски живот приморава да се врти око ње као око неке осе. Остале мисли које по обичају долазе човеку та изненада угнеждена гошћа брзо тера даље, не трпећи конкуренцију и не дозвољавајући никоме да са њом дели животни простор, тј. људску свест. Живот тога коме је тако заповеднички дошла мисао претвара се убрзо из безобличног желеа у летећу стрелу. Узгред, свуда где је живот сличан безобличном желеу (хладном гризу или црној мрљи – упоредите са чим хоћете), ту код човека или заједнице људи нема владајуће мисли. Тамо пак где мисао постоји, живот се исправља и спрема за полетање. Најбоље је тај покрет упоредити са полетањем стреле.
Можда је вама познато то стање, када невидљива и телесним чулима неприметна гошћа (мисао) утиче на живот. Сигурно јесте. Па макар и у виду мелодије која се у карикатурном облику увуче у свест и коју ви као неслободан човек певушите по цео дан, иако сваки пут желите да је се отресете. И још се плашите да ћете и сутра кад се пробудите поново запевати досадни, али и даље присутни мотив. Међутим, мелодија није граница страха. Постоје мисли чије прилепљивање за ум носи много веће опасности или награде. Ето, рецимо, човек одједном схвати да живот протиче, лети; да је иза његових леђа магла, а испред њега неизвесност; да много потенцијалног добра није учињено, а да на другој страни много глупости и гадости јесте. Он ће одједном схватити и то да човек није створен за таштину, већ за другачији живот који ће се временом пред њим широм отворити, а он уопште за њега није спреман. Ако таква мисао на почетку уђе у човека у својству гошће, а онда ту остане дуже време сад већ у својству домаћина, онда ћемо у животу таквог човека моћи да приметимо чудновате промене.
Дај Боже, на боље. Примера је много. Њих није тешко умножавати. Ево једног лошег примера: мушкарац је почео да сумњичи жену у неверству. Све, тј. стари живот је завршен. Ту почиње сумњичаво загледање детаља њене одеће, прислушкивање разговора, често гледање на сат. Почињу ноћне море, смишљање освете, тражење приватних детектива, инсталирање прислушних уређаја и видеокамера. Пошто једна иста мисао раздире мозак љубоморног човека са завидном постојаношћу, ми поуздано можемо тврдити да ће та прича бити завршена или менталним растројством, или распадањем породице, или догађајем криминалног карактера.
Мисао. Човек мисли о чему жели! На првом месту – о делима. Нек мисли о чему год хоће, само нек исправно поступа. Тако каже животна мудрост достојна имена потпуног безумља. Јер човек у својим делима остварује и оваплоћује управо свој властити унутрашњи свет, другим речима, своје мисли. Оно што је тајно у области ума постаје јавно кроз сферу делатности. Желећи да исправимо и уредимо живот човека или друштва, потребно је да тражимо излаз али не у постављању полицајца или сигурносне камере на сваком ћошку. И није само ствар у томе да се побољша и усаврши законодавство, већ и да се човеку помогне да се избори са самим собом, да уђе у свој унутрашњи свет и покуша да у њему заведе ред. Једна од кратких прозби молитве Јована Златоустог постаје јасна: „Господе, дај ми мисао добру!“
Све оно што је добро почиње од мисли, случајно (као случајно, да будемо прецизнији) која долази до човека. Онај ко је читао житија светих требало би да се сећа колико се само обраћења у веру десило за време слушања Јеванђеља у Цркви. Стоји човек на служби и слуша познати текст који је много пута чуо. И одједном се у њему дешава унутрашњи преврат. Он чује Јеванђеље као да га слуша по први пут и оно му звучи као да допире са Неба а не из уста ђакона; чује реч упућену лично њему, и не само реч већ аутентични глас Божији. Тако је било код Антонија Великог. „Раздели све и крени за Мном“ – одјекнуло је за њега као гром. Тако је било и код Светог Луке (Војно-Јасеницког), који је после много година свог архијерејства одједном задрхтао као јасикин лист чувши у храму питање Христово упућено Петру: „Симоне Јонин, волиш ли Ме?“ Тако је било, јесте и биће, јер је реч Божија као мач са две оштрице: „оно продире све до растављања душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца“ (Јевр. 4, 12).
Најбоље од свега би било када би мисао која је почела да господари човеком била из Светог Писма. Милиони мисли расејаних на простору Библије заправо су милиони семена. И.Г. Сковорода, стварајући своју „Башту Божанствених песама“, као епиграф сваком стиху ставио је кратак цитат из Библије са назнаком: „Из овог зрна“. На тај начин он није само указивао из којег је библијског зрна изникло његово поетско размишљање, већ нам је давао и лекцију. Мисли Божије – то су жива зрна из којих на земљи ума могу израсти и житарице, и рајско цвеће, и дрвеће. „На небесима је ваше пребивалиште“ – ево вам зрно за дубља размишљања. „Исус Христос, јуче и данас један исти, и вавек“ – ево вам још једног зрна. Зар није подвиг и духовни труд добровољно изабрати једну од мисли Божијих за размишљање током дана?
Али постоје случајеви, и нису ретки, када човека усред вреве зауставља и његовом уму и срцу даје храну мисао другог човека. Сецирање великих људи на цитате једно је од омиљених занимања читалачке публике. „Афоризми и мисли великих људи“ – сигурно сте књиге са тавим називима видели у књижарама. Неће свако студирати Шекспира, али свако може наћи и запамтити пар цитата из његовог опуса за вођење разговора у образованом друштву и за лично задовољство. Тако ствари стоје и са другим ауторима. И штампане грађе и сајтова са сличним садржајима има напретек. Може се, и то заслужено, критиковати ова савремена појава духовног живота, која више личи на лизање павлаке него на дојење краве. Али, истини за вољу, напоменућемо да чак и таква површна познанства с краљевима, научницима, философима и писцима често доносе неочекиване достојне плодове. И желео бих са читаоцем да поделим и следећи цитат: „Мали људи траже удобност, популарност и новац, а велики – саме себе“.
Аутор наведених речи је Инокентиј Смоктуновскиј и то је једино што ћемо овде рећи о том дивном глумцу, вредном засебне пажње и разговора. Нас сада не интересује он, већ реч коју је изговорио. Јер је човек заиста изгубљен, али ретко ко од нас себе тражи замењујући то трагањем за нечим апстрактним и небитним. Сав живот је могуће проживети у нечијој, не својој кожи, самим тим и не откривши свој исконски призив и суштину. И у погледу тражења животног пута, тј. професије човек мора да открије своје природне таленте и склоности. Тиме ће он учинити велику корист друштву. Невоља настаје ако је човек могао бити добар столар, а из помодарства је отишао у адвокате или менаџере. Свет губи доброг столара, а добија још једног лошег адвоката. И тако је свуда. О томе је много писао у своје време већ поменути Г. Сковорода. Међутим, ми ћемо у даљем тексту говорити не само о томе како се пронаћи у животу и професији већ и о томе како се пронаћи у Цркви. Управо ту мисао пробаћемо да развијемо из већ поменутог зрна.
2
Ко сам ја у Цркви и шта је за мене Црква? Да ли сте себи постављали слично питање? Оно је донекле неочекивано. Међу многим питањима које људи постављају већину чине она типа „шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути?“, а исто тако и она „шта да радим?“ и „ко је крив?“. Црква се с потешкоћама уграђује у тај низ. Ипак, управо је питање Цркве одлучујуће за живот личности и друштва.
Открити Цркву као Тело Христово, и пронаћи се не само у животу парохије (нпр. у својству звонара) већ и у животу Цркве са великим почетним словом – Цркве Васељенске, Саборне и Апостолске – задатак је од максималне важности.
Природа Цркве је евхаристична, то јест Тајна Тела и Крви Христове представља срце црквеног организма. Своју црквеност, на тај начин, треба одредити у односу на Литургију, тј. ону службу на којој се обавља Причешћивање Светим Тајнама. Све остало иде након тога. Свега осталог не мора ни бити. Да бисмо себе пронашли у Цркви, довољно је само да постоји исправан однос према Тајни Причешћа.
Литургија – то је жива, и у односу према Цркви, свеобухватна појава. То није лично молитвено увежбавање сваког појединачног хришћанина, већ његово присаједињење целини, тј. Телу. Литургија повезује оне који се моле са свима који данас живе у вери и са свима верујућим упокојеним. Као Жртва која се приноси „за всјех и за всја“, и она такође рађа живо јединство међу светима који окружују Престо Божији, тим, по речима апостола Павла, „духовима савршених праведника“ (Јевр. 12, 23), и лутајућим по пространствима земаљског живота хришћанима. Сва црквена уметност рођена је из Литургије и ван ње она не живи живот пуним плућима. Црквене богослужбене песме нису створене да би се изводиле на концертима, већ у храму и на служби.
Иконе се не сликају за музеје, већ за храм. Оне у храму живе и људима који се моле постају прозори у други свет. Са молитвеним људима оне разговарају, зову их, уче, дошаптавају им. На Литургију нас позива звоно. Архитектура храма, ма колико била добра и ма колико лепо изгледала, свом својом спољашњом лепотом само позива у своју унутрашњост – на службу, и ако не постигне тај циљ, онда остаје само као украс пејзажа. Само Писмо није аутономна књига за лично изучавање. Писмо је књига целе црквене заједнице, тј. Књига која се чита на Богослужењу, и ван њега не може бити правилно и довољно дубоко схваћена. Укратко говорећи, можемо искористити речи А.С. Хомјакова, који је рекао: „хришћанство разуме онај ко разуме Божанствену Литургију“. Дакле, сваком мирјанину предстоји напор упознавања и разумевања евхаристијске стране живота Цркве. Предстоји му да временом научи годишњи и недељни круг богослужења, поредак Литургије, вечерње и јутрење, и да запамти или схвати смисао главних молитвених текстова. Није обавезан сваки хришћанин да у академском смислу буде теолог, али ако под теологијом подразумевамо практичну школу молитве и духовног образовања, онда су сви хришћани без изузетка призвани да буду теолози. С тим у вези, свети оци су говорили: „Ко се чисто моли, тај је теолог“. Неопходни минимум хришћанина јесте његово седмично узимање учешћа у недељној Литургији. И то ни близу није врхунац, већ нека доња граница испод које се не сме спуштати. И, иако је реалност таква да се до доње границе многи годинама пентрају, треба рећи: седмично узимање учешћа свих хришћана у Литургији представља минимум, који је заиста у стању да у правом смеру покрене како живот сваког појединачно, тако и живот целих хришћанских земаља и заједница. Ако још барем 5% крштених људи почне седмично да узима учешће у Литургији, ми ћемо се суочити са реалном потребом увећања броја постојећих цркава. Биће потребно одмах након недељне службе служити још једну. И све то биће учињено, и још и више од тога, само да хришћански народ увиди и спозна своју црквеност с тачке гледишта Христових речи: „Примите, једите ово је Тело моје... (Примите) пијте ово је крв моја“.
Ми се у овом тексту намерно нећемо дотицати питања која се тичу учесталости Причешћивања, евхаристијског поста и детаљне припреме за Свету Тајну. Све то би читаоца увело у море других појединости и опречних мишљења. Та питања треба разматрати постепено, по реду и са највећом озбиљношћу и делотворношћу. Ми се овде трудимо само да укажемо оне начелне, неопходне ствари, без којих је уцрквљење немогуће или могуће, али у нездравом, непотпуном виду. Једина ствар која се подједнако тиче свих хришћана јесте онај начин живота, при којем човек може уверено рећи: „Ја сам сваке суботе увече и недеље ујутру у храму. Дневни Апостол и Јеванђеље прочитам унапред, да бих се боље могао удубити у њега на служби. Проповед слушам пажљиво, а ако је нема, осећам се као да ми недостаје живе речи. Седмица проживљена без службе из мене исцрпљује све снаге, и ја с нестрпљењем чекам недељу, не бих ли се приљубио извору Живота. Мени је Причешће толико неопходно, да се питам како сам ја то некад могао живети без приступања Чаши Христовој“.
3
Служење
Живот у Цркви подразумева служење. Христос није дошао да прима похвале и предусретљиво уважавање, већ да Сам послужи и да живот Свој положи за спасење многих. Улазећи у Јерусалим, Он говори ученицима (који управо расправљају на тему: ко би од њих био већи у Царству Божијем), да логика духовног живота мора бити супротна световном мишљењу. Тамо цареви и владике господаре нижима од себе, а међу ученицима Христовим већи мора да буде истовремено и слуга и најстарији – тј. свима роб. На Тајној вечери Христос пере ноге ученицима, говорећи да ако Он – Господ и Учитељ –поступа тако, онда и апостоли морају поступати у истом духу. Служење, добровољно улагање снаге и вештина, као и жеља да будеш много више користан у давању, него ли славан у примању услуга и почасти, требало би да буде унутрашња мотивација сваког хришћанина. Човека ка томе привлачи Дух Свети, Дух Христов, и ако ко Њега нема у себи, тај и није Његов (в. Рим. 8, 9). Обрезано срце жели да служи, а не да се велича.
Значи ли то да сви треба да траже себи место међу црквеним помоћницима и радницима? Не. За почетак – међу звонарима, стражарима, просфорницима и појцима нема довољно места за све. Човек треба да направи поновну процену свог свакодневног рада с тачке гледишта хришћанске идеје служења. Прво, постоје професије чији представници не раде толико, колико служе. На пример, војна лица, лекари и наставници. Посебан статус тих изабраних видова делатности наглашен је тиме што ти људи ступајући на своју дужност дају заклетву. Можда не постоји заклетва столара или заклетва градитеља, али зато постоје војна заклетва, Хипократова заклетва и свештеничка заклетва. Наставник премда заклетве не даје, али неоспорно представља једног од Атласа на чијим се раменима држи небо.
Људи посебних професија не стварају додатне вредности и не производе робу, али зато они лече, уче и штите људе, без чега не само да нема додатних вредности већ је и сами живот тешко могућ. Управо ти људи могу да никуд не иду у случају жеље да се нађу у Цркви. Пред њима је само да се осврну на своје уобичајено радно место и снабдеју жељом за испуњавањем своје примарне обавезе у име Христа и с Христовом помоћи. Па Црква и јесте јака због професионализма лекара-хришћана и – неопходног за њихов рад – човекољубља, а не само због строгих монаха и молитвених свештеника. Црква је јака, ако вером просветљени педагог воли децу коју учи и даје им своју душу, ако је војник храбар и прекаљен, а судија паметан и поштен. „Ја желим да дајем снагу и знање. Господе, дај ми простор за делање!“ – ово је образац неопходне молитве. „Дај“, „опрости“, „помози“, „исцели“ – речи су молитве које су нам познате и разумљиве. Међутим, ту је дефицитарно велико питање: „Господе, шта треба ја да учиним за Тебе?“ Тамо где се такво питање почне појављивати, Бог ће неминовно кроз животне околности временом почети да пружа одговоре и савете. Појавиће се такође и начини служења и поља рада.
Али немојте мислити да само мали број одабраних професија омогућава људима да служе Богу и ближњима без напуштања радног места. У ширем смислу речи, то је доступно веома великом броју људи најразличитијих занимања. За то је неопходно да човек у темељ делатности положи реч Христову, која је изговорена у Јеванђељу и која ће се поново зачути на Страшном суду: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (в. Мт. 25, 40). Свако дело мења цену у зависности од унутрашње мотивације. Постоји прича о томе како су у време изградње Цркве Светог Петра у Риму неколицину људи питали шта они раде. „Ја носим камење, зарађујем хлеб за породицу“ – одговорио је један. „Ја градим Цркву Светог Петра“ – одговорио је други. Прича се завршава следећим уверењем: да није било људи као што је био тај други радник, Црква не би дуго потрајала. Сада ћемо изречено применити на најобичније професије. Шта ради возач градског превоза (аутобуса, трамваја и сл.)? Вози људе и зарађује новац. Истина, али сетимо се: „Кад учинисте једноме од ове моје мале браће...“
Ако возач бар једном дневно помисли, „Возим Христа“, ствар ће се много променити. А због чега возач не би помислио да Христос, који је намерно изменио Свој уобичајени изглед и постао непрепознатљив, путује његовим аутобусом? Не говори ли нам Црква да се учимо да видимо Христа у ближњима? Сигуран сам и да ће вожња бити опрезна и да возач никада неће сести за волан, ако је попио. На исти начин кувар у кухињи неког кафеа, или ресторана, или школске мензе, може одлучно да соли храну сољу, а своју мисао – речима: „Кувам за Христа“. Верујте, биће много укусније и здравије. И мајстор за поправке по становима може мислити о свом раду аналогно томе: Христос ће живети у кући након мог ремонта. И кројач одеће, и продавац на пијаци, итд., осим дилера дроге и власника ноћних клубова. Ти последњи засигурно неће свој рад принети на жртву Богу. Али и они могу мислити да Христос овде и сада мотри на њих и на њихов „посао“. Од те мисли може да се измени много тога, све до затварања бизниса и промене начина живота.
Само је видећи Бога у човеку могуће избавити се из придављујућих стега егоизма и вечне трке за профитом. Без сећања на Бога нема човекољубља, постоји само немоћна сентименталност или отворено људско узајамно искоришћавање. Без човекољубља свет је осуђен да се претвори у зверињак, само ако се звери не увреде због таквог поређења. Тако дакле сфера наше делатности – посао – није само начин зараде, већ је и област практичног изражавања вере. То је управо оно најважније црквено послушање на које су нас поставиле животне околности. Јер, неко ће постати монах, неко ће и тамо морати да ради за компјутером, неко ће бити за воланом, а неко у кухињи. И при томе ће сви они бити позвани да се сећају Бога, монашких завета и да држе молитву. Исто то, мада у мањем обиму, тражи се од сваког мирјанина. Он није у Цркви само када недељом у чистој кошуљи и обријан дође на службу. Он је у Цркви увек, па самим тим и за време службених и радних задатака, био у комбинезону, ознојен или у гужви.
4
Цркви је блиска историја као наука. Здравој црквеној свести је својствена историјска осетљивост. Тамо где нема осећаја за историју постоји бекство од исте. А бекство од историје – то је увек раскол, лажна катакомбност и стварање секти. Бекство – то је кукавичко одрицање од решавања стваралачких задатака, које пред нас ставља свака епоха. Због тога је потребно да човек уцрквљујући се осети прошле векове и да себе доживи као дете које седи на раменима дивова. Потребно је, као што је рекао неко од мудрих, „разумети време“. За то је потребно упознати се са главним етапама историје Цркве Васељенске, са историјом своје Помесне Цркве (Руске у нашем случају) и с црквеном историјом мале Домовине. Ово последње је веома важно, јер је савремени човек склон да живи у својој рођеној земљи са мозгом туристе. Он може, иако живећи у Новогороду, да ништа не зна о грађанској и црквеној историји родног краја, а да притом, примера ради, више пута обиђе Тибет или Тајланд, или да буде, рецимо, добро упознат са историјом америчког рокенрола. Такво умно потуцање управо се и исцељује проналажењем корена и јачањем везе са њима.
Црквено мишљење је заиста великих размера, што представља упечатљив контраст савременом типу мишљења које је постало фрагментирано, плитко и секторално. Ево како је одговарао Александар Невски римским амбасадорима: „Од Адама до Ноја, од Ноја до Авраама, од Авраама до Мојсија, од Мојсија до Давида, од Давида до доласка Христа Цара, од доласка Христовог до Првог васељенског сабора, од Првог сабора до Седмог васељенског сабора, па до данас све знамо и држимо чврсто. За вашом науком немамо потребу“. Пред нама је свеобухватно мишљење унутар којег постоји место за самог човека данас, и за све праведнике и грешнике из прошлости. У свакодневном животу било која конкретна ситуација тежи да собом помрачи хоризонт. Широки пак историјски опсег омогућава бег из заробљеништва садашњег тренутка. Човек који није у стању да размишља на овај начин, исто као и друштво, ризикује да потоне у детаље и појединости.
Постоје Домовина и мала Домовина. Према томе, мора постојати и мало ходочашће по светим местима мале Домовине пре сваког лутања по јерусалимима и атосима.
„Ја сам на Светој Гори био три пута“ – с гордошћу говори неки новопечени „ходочасник“ који умом бежи иза хоризонта и не слути да се у његовој близини налази мноштво светиња од општенационалног и васељенског значаја. Неће бити на одмет сваког човека који жели да се пронађе у цркви посаветовати: „Обилази неко време околне цркве и манастире. Не буди лењ да свратиш у завичајни музеј како би сазнао каква је била историја тог твог родног краја. Сазнај који се локални светитељи поштују“. Једном речју – осврни се с љубављу и дубље упознај место где живиш. Такође, посаветовао бих да се обиђу гробља, чак и ако вама лично тамо нико није сахрањен. На тим местима леже у ишчекивању васкрсења мртвих тела људи, који су се пре нас молили на овој земљи, који су овде плакали и смејали се, градили, садили, војевали, грешили и кајали се. Они су једнако стварни као ти и ја, само их сада наш земаљски поглед не види. Блискост с овим људима кроз посећивање гробља и заупокојену молитву даје човеку онај осећај корена, који се готово свугде губи. Пошто је вечност конкретна, блажени улаз у њу могућ је онима за које је и прошлост исто тако конкретна, позната и разумљива.
Црквена историја, познавање Литургије, Свето Писмо, учења светих – једноставно, човек никуд не може без књиге. Поштовање према књигама треба започети Библијом, а на Библију би се стално требало и враћати. Ако је хлеб – краљ међу храном, онда је Библија – краљица у свету књига. Њеном читању у претходним вековима представљала је препреку неписменост многих хришћана. Данас, када је неписменост побеђена, препреку представља таштина ума, потпомогнута општом убрзаношћу темпа живота. Многима безбожни начин живота, као и неумешност заустављања на својим путевима и концентрисања, сметају да узму у руке Писмо, отворе га и удубе се у његову садржину. А, поред осталог, то је једно од најважнијих занимања. Познавање Новог Завета по дневним и недељним зачалима, тумачења које смо чули у храму или сами прочитали – то је неопходна храна свих нас. Затим – Псалтир. Готова књига молби, похвала и благодарења, чије је познавање у стању да пружи човеку непроцењиву помоћ у молитвеном животу. Али не би требало ни све остало стављати у заграде.
Могуће је читати и уметничку, и научну, и философску литературу. Свети Николај Српски говори да је могуће Библију једном прочитати, а затим је одложити на неколико година и читати сву осталу озбиљну литературу: драматургију, поезију, философију, историју. Онда опет узети Библију и прочитати је поново. Тек тада, каже светитељ, осетићете разлику између људске речи, макар она била и најинтелигентнија, и речи Божије! Тада ћете увидети шта је то Библија!
Постоје људи који су добро познати у црквеним круговима и шире. Епископи или монаси, обични свештеници или професори Духовних академија, будући отворене и истакнуте личности, привлаче на себе масовно интересовање нешаблонским речима о духовном животу. Довољно је споменути имена као што су митрополит Антоније (Блум) или јеромонах Серафим (Роуз). О њима се може говорити слободно, јер наше речи за њих саме не представљају претњу од таштине или гордости. То су већ почивши људи, a тамо где су сада њихове душе таштина тешко да може нашкодити човеку. Али у Цркви има и данас оних људи, чија реч и дело привлаче пажњу многих. Тако, дакле, ако се ми заинтересујемо за „историје обраћења“ тих људи, тј. за то како су они нашли Христа и како је Христос нашао њих, сазнаћемо много тога важног. На пример, сви они су имали неке сусрете који су на њих оставили неизбрисив утисак. Постојали су људи чије су речи и дела, односно сусрет са њима, за неког постали узор и водиља. Ми се дотичемо оне тајне и оног закона који гласи отприлике овако: човеку је потребан човек. Литургија је потребна свима. И књига је потребна свима. Без књига и Литургије хришћанство је у принципу немогуће. Али потребан је још и човек који ће вас довести на Литургију и објаснити вам због чега се она служи. Потребан је човек који ће вам дати или препоручити праву књигу, а затим са вама и продискутовати о њој. Потребан је човек који ће са вама без књиге и мимо службе поразговарати једном или више пута, и чије ће вас речи повести кроз живот у ону ширину и у ону светлост, о чијем постојању ви дуго времена нисте имали представу.
Потребни су људи који ће вас саслушати. Потребни су људи који ће вам дати савет, изгрдити вас, пружити помоћ, убежиште, заштиту, утеху и за вас се помолити. Они су потребни свима нама при уласку у Цркву, али и након тога. Они су увек потребни. Али важно је да и ми временом постанемо за неког такви људи: који чују, теше и пружају заштиту.
То како ће се Црква у својој нетљеној лепоти открити човеку, формираће код тог човека након много година и однос према црквеном животу и начин могућег служења. Кроз књиге ће вам се открити црквена дубина и бићете прави црквени књигољубац. Треба да будете слуга Божији који много чита и шири око себе миомирис црквеног образовања. Христос ће вам се открити путем Свете Службе, а она ће на вјеки вјеков за вас постати место сусрета са Живим Богом. Сами из њега нећете пожелети да изађете и постараћете се да цео свет ту доведете. Ако вам се посрећи да упознате правог монаха, живот ће вам се устројити по посебној путањи. Али на овај или онај начин, пре или касније, потребно је да се Црква која није од овога света у свој својој пуноћи открије човеку. Ако тога не буде, онда ће хришћанство бити свакидашње, помешано са етнографским материјалом и обредима који не дотичу ону дубину душе, која изворно жуди за Богом и осећа истинску потребу за исцељењем. Ако пак Црква открије свој лик пред очима људске душе, и то на кратко, да се човек не би погордио или ослепио, али у исти мах и да никада не би заборавио то виђење, онда ће се пред човеком наћи питање и задатак – пронаћи се у Цркви. Ко сам ја овде и како треба да живим? Да ли могу само давати просјаку копејку и ићи на Литургију, или морам узевши крст разделити све и кренути за Христом? Могу ли урадити макар нешто, ако не могу принети и дати много?
То је стваралачко питање. Стваралачко, јер одговор на њега свако за себе патњом мора пронаћи. Одговори ће бити различити. Временом ће свако ко је успео да пронађе свој искуствени одговор на ово питање моћи да напише (дај Боже) своју књигу препорука и личног искуства. Засада се ниједна црквена продавница не може похвалити обиљем таквих књига. Нека се између капака нашег ума као између капака морске шкољке, попут зрна песка, задржи питање: да ли сам се ја пронашао у Цркви? Ако нисам, онда како то да достигнем?
Са руског Наташа Јефтић
