Уочи дана празновања свештеномученика Илариона, Архиепископа верејског, у редакцију портала Православие.Ru стигло је једноставно и простодушно писмо, које ми ниже наводимо практично без измена.
Ја, Јегорова Јелена (крштено име Марија), желим свету и вама, часни оци, да испричам о чудима и помоћи Оца нашег Илариона (Троицког) – чудотворца.
Црква ме је 2005. године послала да радим, не за новац већ у славу Божију. Служила сам у хоспису у близини Питера и била смештена у женском скиту ван града. Пећ у скиту је била на дрва, а пошто дрва за зиму сестре нису имале, оци су ми благословили да „Христа ради“ пронађем бар једну приколицу. Отишла сам на гроб код оца Илариона и рекла: „Оче, нема дрва, новца такође, помози!“
Излазим из манастирске капије, кренем да стопирам, а за аутобус немам ни копејке. У том тренутку зауставља се ауто, а за воланом – жена. Пита ме зашто стопирам и каква ми помоћ треба. Кажем ја њој да немам пара, да треба купити дрва, а како да се снађем за новац – ни сама не знам. Она ми даде 4.000 рубаља и уз то ме чак довезе до скита.
Друго чудо
Ја сам сахранила целу породицу од петоро људи за 3 године и остала сама.
Када сам из Тјумења ишла за Питер код свог духовног оца, он је пао и поломио обе ноге. Отишао је на Божић у храм и оклизнуо се. Ноге су му пролетеле између степеница и стрмоглавио се.
Допутовала сам, а нико ме не дочекује. Тада сам се упутила код ђакона и ђаконице, који су били већ озбиљно остарели. Њима је представљало тешкоћу да још и мене издржавају, па је требало тражити посао са обезбеђеним смештајем.
И опет ја одем на гробље где се налази гробница оца Илариона, и почнем да плачем: немам ни пара, ни где да живим, немам посла, ни регистрацију такође.
Помолила сам се и излазим са гробља, а у сусрет ми иде жена и говори: „А шта ви ту тражите?“
И ја одговарам – посао и стан. Она ме затим одведе до комбината „С. М. Киров“ и смести у радничку колонију, премда се тог дана и сама враћала са ноћног дежурства. А та се колонија налазила управо изван зидина гробља на ком је сахрањен отац Иларион.
Гробница свештеномученика Илариона (Троицког) у Новочевичком манастиру у Санкт Петербургу
Треће чудо
Мојој школској другарици се 2011. године разболело дете и већ је било почело ноге да вуче. Она ме зове на телефон и плаче: „Шта да радим?“ Отишла сам на гробље код оца Илариона, укључила телефон, назвала је и говорим јој: „Моли се оцу Илариону, он ће ти помоћи!“ Нисам успела ни да искључим телефон, а код ње је дошао други лекар, погледао дете, дао му инјекцију и дечак је одмах оживео: била му је погрешна дијагноза. Затим смо се консултовале и купиле свећњак за гроб и клупу.
Четврто чудо
Радећи у комбинату предива „С. М.Киров“ као шегрт, ја сам 2011. године за месец дана добила 336 рубаља, а жетон за метро коштао је 15 рубаља. Како са тим живети? Отишла сам на гробље код оца Илариона и испричала му све... Гледам: иде младић од око тридесет година. Ја му говорим: „Брате, драги, помоли се за мене, немам новца ни за свећу. Радила сам цео месец, а ништа нисам добила“. И он ми даде 1.000 рубаља. Онда је наишао други и дао ми још. Тако је отац Иларион на свом гробу мени послао 6.000 рубаља, иако сам га ја молила само за молитву а не за новац.
Пето чудо
Три месеца након што сам допутовала у Санкт Петербург 2011. године, отишла сам на гробље код баћушке да се помолим и тамо срела сестру из црквене продавнице. Она ме је упознала са оцем Методијем, који је сада у Вирицама. О. Методије ми је дао благослов да радим као болничарка код баке са дијагнозом „Алцхајмерове болести“ и код ње да живим. Живела сам тако 2 године, све до бакине смрти. Сада сам искушеница у Риму, Италија.
Молим вас да уколико је то могуће сачувате суштину писма, а да опростите што језик није књижевни – ипак сам ја куварица, а не писар... Како сам знала, тако сам и описала...
Ја увек дајем милостињу и често се причешћујем. Ако то не радим, онда све моје молитве за помоћ стоје на столу код „секретара“ Господа Бога веома дуго. Сви се питају зашто једнима Бог даје и другима не? Ја сам приметила: ко иде на исповест, причешћује се, добровољно купује храну бескућницима, томе Бог даје, можемо рећи, са закашњењем. А ко је циција и ко не може одстојати службу (или одседети, ако нема снаге), томе је бадава иако годинама иште – ништа заузврат не добија.
Ја сам радила у хоспису, и у наркологији, и видела сам чудесна оздрављења. По правилу, сва она почињала су након исповести и Причешћа...
Мој дубок наклон! Хвала Вам.
С молитвом у срцу, искушеница Марија Јегорова
Са руског Наташа Јефтић
