Александaр Петрович Жуков
Зима 2000. године. Антитерористичка операција у току Другог чеченског рата. Групи специјалних јединица која је доспела под рафалну паљбу терориста могла је да помогне само хитна евакуација. Операцију спасавања предводио је лично начелник службе за трагање и спасавање војне авијације Севернокавкаског војног округа (СКВО) потпуковник Жуков, који је учествовао у многобројним борбеним операцијама (мноштво десантних операција у позадини терориста ради трагања за посадама оборених авиона и хеликоптера, њиховог спасавања и евакуације опкољених руских јединица, транспорта рањеника), укључујући и акције у Првом чеченском рату.
Изашавши из хеликоптера на земљу ради организовања операције на спасавању он је у условима све јаче паљбе издао наредбу за одлазак, како би се сачували животи људи који су били укрцани у хеликоптер, а сам је остао.
У зони у којој су терористи пуцали остала су тројица – двојица спасилаца и један специјалац. Рањени и без патрона. Чинило се да је смрт неминовна, али кад је испред њихових ногу пала непријатељска граната и није експлодирала они су тачно схватили да је то знак одозго, да је још рано за умирање. Бацили су неколико преосталих граната према противницима и покушали су да оду, али су задобили тешке ране, заробили су их бандити чију је формацију предводио борац познат по окрутном обрачунавању са заробљеним руским војницима.
Заробљенике су тукли и остављали их без хране и воде како би сломили њихову вољу. Плашећи их смрћу нудили су им да се одрекну вере у Христа и да пређу на страну терориста. Захтевали су од њих да осуде политику Русије на Северном Кавказу. „Обрада“ је трајала практично непрекидно.
Касније се сећао: „Чинило ми се да нећу издржати, да немам снаге. Молио сам се: „Господе, укрепи дух мој, укрепи тело моје, дај ми снаге да савладам све ово!“ И чинило ми се да сам имао више снаге!... У сеоској кући која је била подигнута и у коју су нас сместили нашао сам Јеванђеље. То је било право чудо...“
Тек месец дана касније заробљеници су били размењени и двојица другова Александра Петровича предата су руској војсци. Самог Жукова терористи су држали још скоро три недеље, предајући га из једне банде у другу. У заробљеништву је провео укупно 47 дана.
20. марта 2000. године руска војска је започела јуриш на насеље у којем су се налазили терористи. Потиснути, одлазећи кроз минско поље, терористи су терали испред себе заробљенике. Испред једне групе ишао је Александар Петрович. У ноћној тами, у очекивању смрти сваког часа, он је ишао и молио се свих 400 метара миниране деонице. Минско поље су прешли, али су их после неког времена блокирале федералне снаге. Одред терориста је уништен. У унакрсној ватри Александар Жуков је задобио ране од четири метка у обе подлактице, у леву ногу и у груди. Пао је на леђа у хладну воду, што га је спасило од болног шока и нашли су га наши војници, скоро онесвешћеног.
Полуживог, већ у несвесном критичном стању, хеликоптером су га пребацили у пољску војну болницу. У болници је срце Александра Петровича престало да куца. Ево његовог личног сведочења о овом тренутку: „Нашао сам се у обасјаном тунелу у реду. „Опне“ које су се налазиле испред мене кретале су се напред према великој сали где се ред заустављао и доносила се нека одлука. „Овога у Рај!“ ред је напредовао. Затим је уследила пауза. „Овога у пакао!“ И моја душа је почела да дрхти: „А куда ће мене?“ Кад сам дошао на ред моја „опна“ је ушла у ову огромну салу, која је такође била обасјана. Наступила је пауза, а затим се зачуо Глас: „ОВОГА У РЕЗЕРВУ.“ Из сала су водила три тунела. Кад се моја „опна“ кретала кроз тунел који је очигледно био намењен оним душама које су остављене у резерву, из зидова су се ка мени пружале руке и покушавале да ме ухвате. То су били унакажени људи с болним гримасама... Шкргут...“
По милости Божијој лекари су успели да спасу Александра Петровича који је после тога био премештен у шок-собу у централној болници СКВО.
Било му је суђено да преживи и он сад није само сведок тога да постоји вечни живот, већ је узор за то како треба да се понаша прави хришћанин, који је сачувао чврсту веру, без обзира на оних 47 дана заробљеништва и страшних мука, које човек тешко да може да замисли, а да не задрхти, а да не говоримо о томе да их поднесе. А он је поднео. Поднео је зато што се сваког дана крепио упућујући молитве Господу, Који је још једном показао Своје милосрђе и дао могућност Александру Петровичу да поднесе ово искушење; могућност да се после осам месеци мучног опоравка одрекне инвалидитета и да се врати у редове Оружаних снага РФ; могућност да приликом уручивања „Златне звезде“ хероја Русије у Кремљу каже: „Наш живот, наша служба у потпуности припадају Русији и заштити њених интереса. Тако је било, тако јесте и тако ће увек бити“; могућност да постане деда; могућност да у духу патриотизма васпитава генерацију која расте; могућност да лично исприча своје Јеванђеље, своју вест о сусрету с Богом; могућност свима нама да се упознамо с правим херојем Русије, ПРАВИМ ХЕРОЈЕМ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ.
