Српска Православна Црква није заинтересована само за питања статуса свештенства или враћања одузете имовине, већ је животно заинтересована за решавање егзистенцијалних проблема верника
Жеља му је да својој пастви буде „гласноговорник” – да на званичним састанцима и различитим скуповима не буде само декор верске разноликости, већ црквени великодостојник са ставом који гласно говори о свему што мучи Цркву којој служи и вернике чији је пастир. Нови загребачко-љубљански митрополит Порфирије за непуних седам месеци колико обавља ову дужност састајао се са државним врхом Хрватске, председником и премијером, бројним личностима из политичког, културног, јавног живота и не крије оптимизам после тих сусрета. Високо цени то што га је први по доласку у Загреб примио кардинал Јосип Бозанић.
– Искрено смо разговарали о садашњим околностима црквеног и друштвеног живота у Хрватској. Упутили смо заједнички позив православнима и католицима да се моле за оне који данас страдају у ратним сукобима у Украјини и на Блиском истоку. Кардинал је изразио спремност за заједничке иницијативе за добро свих, без обзира на вероисповест. Ту спремност препознајемо и у речима његове овогодишње Божићне поруке: „Не ускраћујте себи дар пријатељства; отворите срце да из њега изађу оне речи које ће обновити пријатељску љубав и међусобну потпору...” – каже у Божићном интервјуу за „Политику” митрополит загребачко-љубљански Порфирије.
На колико места у Митрополији загребачко-љубљанској ће се палити бадњак за Божић? Где ће бити централне манифестације?
Обичај паљења бадњака претходних векова био је израз искључиво породичне побожности, везан за православни дом. У данашње време, овај лепи обичај се практикује у оним домовима где за то постоје услови. Тако треба и да остане, јер бадњак се никада није палио по градским трговима. То је пракса која је новијег датума. Дакле, сходно томе неће бити масовних манифестација и великих ватри око храмова у Епархији загребачко-љубљанској. На Бадњи дан у Саборном храму у Загребу служиће се као и сваке године вечерња служба на коју дођу хиљаде верника.
На ваше устоличење у Загребу дошао је црквени и државни врх Хрватске, а извештаје са тог свечаног догађаја пренели су водећи хрватски медији. Како сте ви доживели велику пажњу хрватске јавности?
Мислим да су црквени и државни врх Републике Хрватске присуством литургијском чину устоличења новог митрополита Српске православне цркве, а хрватски медији начином на који су најавили и известили са тог догађаја, пре свега учинили част православним Србима који овде живе и манифестовали спремност хрватског друштва или његовог претежног дела, већине, да уваже појединачне и колективне потребе српске заједнице, и то, како оне које се тичу духовног живота тако и свакодневне, егзистенцијалне потребе које су неодвојиве од духовних. Наравно, предстоји нам свима: православним епископима и свештеницима, државним властима и политичким чиниоцима, невладиним организацијама да свако у свом домену да допринос решавању постојећих проблема који нису лаки. Уверен сам да ће по тим питањима, конструктиван приступ имати и већинска Црква.
Дали сте бројне интервјуе за хрватске медије. Јесте ли очекивали да ће бити тако интересантни хрватским новинарима?
Медијску пажњу са којом сам дочекан доживео сам као својеврстан вид добродошлице, чак и пре него што сам дошао у Загреб. Због тога сам осетио потребу да већ на устоличењу, у приступној беседи, захвалим хрватским медијима и целокупној јавности. Са задовољством констатујем да се таква сарадња наставила и даље. Спремност на сарадњу са медијима, доживљавам као обавезу: Дајући упутства апостолима, Христос је рекао: „Што вам говорим у тами, казујте на видику, што вам се шапће на уши, проповедајте с кровова!” Пренети поруку јеванђеља путем медија, саставни је део нашег сведочења Христа, наравно у мери колико то можемо и колико нам Бог даје снаге.
Недавно сте се састали и са хрватским премијером Зораном Милановићем. Председник Хрватске Иво Јосиповић вам је био на устоличењу. Охрабрује ли то да ће се глас Српске цркве јаче чути у Хрватској?
Сусрети са представницима власти у Хрватској, као и са другим политичким и друштвеним чиниоцима ме охрабрују. Морам да истакнем да сам наишао само на разумевање и спремност за решавања постојећих проблема, као и на спремност за сарадњу Цркве и државе, која се подразумева у сваком савременом европском друштву. Наравно, Црква није заинтересована само за питања која се само тичу статуса свештенства, враћања одузете имовине и слично. Црква је животно заинтересована и за решавање егзистенцијалних проблема њених верника и апелује за њихово решавање. При том, имамо у виду да проблеме немају само православни Срби, него да Хрватска, као и друге европске државе, има економске проблеме чије решавање не зависи само од овдашњих власти, него су део глобалне кризе. Али, постоји и читав низ проблема који тиште само Србе, а за чије решавање је више од свега потребна добра воља. Уверен сам да таква добра воља постоји. Што се, пак, тиче односа православних Срба који живе у Хрватској, осећам потребу да и овог пута истакнем следеће: свако ко овде живи, мора да поштује законе ове земље и да доприноси општем добру и развоју државе.
Да ли се захлађење односа Београда и Загреба одразило и на ваше односе са хрватским државним врхом?
Није, а чини ми се да се не ради о озбиљном захлађењу односа, већ о дневној политици. Насушна је потреба српске Цркве у Хрватској да негује добре односе са обе државе. Истичем и принципијелно начело одвојености и кооперативне сарадње Цркве и државе, при којој свако дела у свом домену. Епископи и свештеници треба да раде на „свези мира”, настоје да унапреде оно што нас спаја, а не што нас раздваја. Црква, по својој универзалној природи, својом вечном поруком о оваплоћеном Богомладенцу надилази парцијалне дневнополитичке интересе. То не значи да смо равнодушни према догађањима у сферама државних политика, него се молимо за владаре који својом политичком влашћу треба да обезбеде „тих и миран живот у свакој побожности и честитости”. ( 1 Тим 2, 1-2)
Колико као митрополит загребачко-љубљански можете да допринесете отварању или решавању бројних проблема на које се српска заједница у Хрватској годинама жали?
Као што сам већ рекао, у сарадњи са другим чиниоцима хрватског друштва, може и мора се учинити много на решавању тих проблема. На Цркви је, пре свега, да помогне у стварању атмосфере добре воље међу људима и уклањању предрасуда. На пример, једно формално питање које се тиче рока важења личних карата Срба избеглих из Хрватске, уколико се не реши, а може се решити уз добру вољу, прети да онемогући те људе, и онако трагичних судбина, у остваривању најважнијих статусних и имовинских права. Затим, питање омогућавања запошљавања у државним установама. Тежак проблем јавног, а несанкционисаног упућивања увреда и, мање или више прикривених претњи... Ми наду полажемо у то, не што је Хрватска члан Европске уније, него у то што је Хрватска земља коју великом већином чине хришћани и зато има места оптимизму. Премудри Соломон каже: „Да се чини правда и суд, милије је Господу него жртва.”
Како гледате на изјаве појединих хрватских бискупа који, чини се, доливају уље на ватру кад је реч о српско-хрватским односима? Бискуп Миле Богић, на пример, негирао је да на дну Шаранове јаме има људских костију жртава усташког режима, док је шибенски бискуп Анте Ивас поклонио своју песму Марку Перковићу Томпсону, на чијем је прошлогодишњем концерту и учествовао. С друге стране, годинама уназад у Јасеновац редовно иде пожешки бискуп Антун Шкворчевић, а о жртвама са обе стране неретко говори и дубровачки бискуп Мате Узинић. Која струја, по вашем мишљењу, преовлађује у Хрватској католичкој цркви, та ратоборна или она помирљива?
Није на мени да процењујем односе у хрватском епископату, а још мање да потенцирам разлике. Желим да се сагласим са дубоком поруком кардинала Бозанића, да тајна Божића, тајна рођења Христа Богомладенца „може ганути и најтврдокорније срце, отворити и подстакнути да из њега изађу племенита осећања и праве речи”. Саглашавам се са њим: „Божићно гануће је потребно читавом хрватском друштву на свим његовим разинама.” И додајем, не само хрватском друштву, него и српском и сваком другом.
Српска црква и у Загребу и у Љубљани има два велика и значајна објекта: Културно-пасторални дом у Љубљани и Српску православну општу гимназију у Загребу. Како изгледа њихов живот данас и колико су важни за вернике у ова два града?
Ове две институције су од великог значаја за духовно-културни идентитет, интегритет и континуитет православних Срба, а у цивилизацијском смислу, свих грађана Хрватске и Словеније. Она су дело блажене памјати митрополита Јована, кога са захвалношћу и љубављу помињем. Трудићу се својим скромним моћима да подстичем прегаоце ових културно-просветних установа да својим радом одговоре изазовима савременог света.
Да ли сте у Загребу остварили нека занимљива пријатељства са личностима из културног, политичког, јавног живота?
Загреб је веома леп и живописан град. Пун је духа и само њему својствене оштроумне критике. Оно што га чини још лепшим јесу људи.... Многе упознајем, са многима сам на ивици пријатељства...
И две Цркве, Католичка у Хрватској и Српска православна црква имају бројна нерешена питања. Вероватно је у јавности најпрепознатљивије оно о канонизацији Алојзија Степинца. Да ли сте можда већ имали неке разговоре о овој теми са представницима хрватске цркве? Хоћете ли се и ви бавити овим питањем које значајно оптерећује односе две Цркве?
О овој теми своје мишљење је дао наш патријарх Иринеј и оно је свима познато. Ми ту не одлучујемо. У исто време увиђам чињеницу да браћа католици, овде у Хрватској, гаје велико поштовање према личности кардинала Степинца, чији животни ход је веома слојевит.
Митрополитова Божићна порука
Мир Божји, Христос се роди! Ваистину се роди! Овим древним поздравом, поздрављам пре свега вас драга браћо и сестре верници Српске православне цркве. Али, овим поздравом, који означава долазак Богомладенца Христа у свет и рађање наше хришћанске вере – поздрављам и све остале. Јер, Христос је у свет дошао да донесе мир, оно што сви толико желимо, за чим чезнемо, како у личном и породичном животу тако и на свеопштем, планетарном плану. Када желимо мир и чезнемо за миром, шта ми у ствари желимо, за чим ми чезнемо? Ми, драги пријатељи чезнемо за оним који једини у наша срца, у наш свакодневни живот, у читав свет, може да унесе мир и спокојство, ми чезнемо за Христом.
Како ћемо ми пронаћи Христа Богомладенца који се сваке година за нас поново рађа? Где је он? Да ли треба да се упутимо у Витлејем, место где се он родио у пастирској пећини? Не, Христа свако може да открије у своме срцу. Он је ту. Али, тешко га је пронаћи сам. Христа, Бога љубави, најлакше ћете пронаћи у заједици, у љубави, најпре према својим ближњима, према својој породици, а онда и љубави према свима другима, према суседима, а нарочито према људима који су у невољи, којима треба пружити помоћ. Чинећи добро другом човеку из љубави према њему, показаћете љубав према самом Христу. Он ће вам се тада открити и доживећете драга браћо и сестре, праву радост Божића. Ону тајанствену радост празника и мир у срцу коју су доживели пастири у Витлејему, појући заједно са анђелима: Слава на висини Богу и на земљи мир – Мир Божји, Христос се роди! Ваистину се роди!
Срећан вам и Богом благословен Божић.
