Свечана академија поводом 99 година од Мојковачке битке одржана је у петак 9. јануара 2015. године у Центру за културу у Мојковцу. Свечаност су организовали Српски национални савјет, Друштво српских домаћина Црне Горе и Српски културни центар "Стефан Немања“.
Поздрављајући сабрање Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије је казао да је Мојковачка битка историјски догађај од највећег значаја и представља продужетак косовске етике.
"Сабрали смо се вечерас, овдје, да се споменемо Мојковачке битке која се догодила прије тачно 99 година. Припремамо се да следеће године овај велики јубилеј обиљежимо на достојан начин, да се сви заједно укључимо у то, јер нас обавезује жртва мојковачких јунака, који бранише своја огњишта, вјеру, своју отаџбину и изгинуше за своју браћу, за будућност своје дјеце“, казао је Преосвећени Епископ.
Он је додао да, осим што су бранили своја огњишта и вјеру, мојковачки јунаци су гинули, бранећи одступницу и спас србијанској војсци, због чега ова битка, према Владикиним ријечима, има и религиозни смисао.
"Она носи и једну етику, то је заправо продужетак косовске етике и оно што је карактеристично за Мојковачку битку је што су, осим одбране отаџбине, својих домова, огњишта и своје вјере, мојковачки јунаци гинули за своју браћу, да би омогућили одступницу и спас србијанској војсци. Ова битка је захваљујући, прије свега, команданту санџачке војске дивизијару, генералу сердару Јанку Вукотићу и осталим свијетлим личностима, тешко би било овдје побројити, али не можемо изоставити Милоша Меденицу, Љуба Полексића, Петра Мартиновића, као и оне регруте, младиће који су својим грудима бранили положаје и жртвовали се за ослобођење, дакле, захваљујући њима Мојковачка битка је једна велика жртва.
"Зато она има и свештени, религиозни смисао, а то се открива управо са овим празником. Мојковачка битка је ушла у поезију, у нашу душу, истина, још није ушла како ваља у уџбенике историје, географије и етике, а доћи ће вријеме и за то, ако Бог да“, истакао је, у поздравној ријечи, Његово Преосвештенство владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
Бесједу, поводом деведесет и девет година од Мојковачке битке, одржао је Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије.
Подсјетивши на стихове "за три дана, три српска Божића такве битке и крвопролића није било од кад људи памте“ из пјесме великог народног пјесника Радована Бећировића Требјешког, који је и сам био учесник Мојковачке битке, Владика је казао да је тај знаменити догађај остао записан не само у историји, већ и урезан у свако срце и разум трезвених Црногораца од тог времена па до данас.
"Мојковачка битка је круна великих ослободилачких догађања у новијој историји Црне Горе, који почињу битком на Мартинићима 1796, настављају се битком на Крусима, септембра исте те године, слиједе онда битка на Граховцу, битка на Фундини. Поменусмо само најзначајније од њих, да не заборавимо онај Вељи рат из 1875. до `78.године, који је уродио Берлинским конгресом када су Србија и Црна Гора добиле своју независност, а да поменемо први и други Балкански рат, прије Првог свјетског рата“.
"Оно што ме посебно радује, да је вечерашња академија почела химном краља Николе „Онам, онамо“, коју су пјевали мојковачки витезови за Божић 1916. То је била њихова химна, то је била химна Црне Горе тог времена и добро је да се она, управо, вечерас овдје чује, јер благодарећи тој химни дошло је 1912. до ослобођења ових крајева од вјековног турског ропства. Благодарећи тој химни и памћењу, уписаном у биће Црногораца, дошло је до ослобођења Косова и Метохије“, рекао је Високопреосвећени Митрополит.
Иако је, према ријечима Митрополита Амфилохија, у вријеме рата за Скадар, склопљен тајни споразум између краљевске војске Србије и војске Црне Горе да се, када Скадар буде ослобођен, приступи уједињењу Србије и Црне Горе, до тога није дошло.Ипак, Први свјетски рат и његов почетак ујединио је Србију и Црну Гору, што се потврдило и Мојковачком битком.
"Не треба изгубити из вида велику историјску истину да је Свети Петар Цетињски имао план стварања славеносерпског царства, да се договарао са Французима и било је ријечи да том царству припадну крајеви Далмације, а Дубровник и читав тај крај да буде основа обнове Душановог царства. И све оно што се догађало за вријеме Светог Петра II Ловћенског тајновидца било је усмјерено у том правцу. Нарочито је Петар II Ловћенски тајновидац био дубински везан за Косово, те сва његова поезија, његово дјело и пророштво, везујући своју и судбину народа за Косово, то потврђују“, нагласио је Архиепископ цетињски.
Пјесма, химна „Онам, онамо за брда она“ плод је идеје ослобођења краља Николе, па и онда када је био у избјеглиштву и кад је дошло до питања устројства Цркве, обнове Пећке патријаршије, он није био против тога него је казао, а остало је записано у „Гласу Црногорца“, да је то оно за шта се он борио читавог свог живота и због чега је поставио Гаврила за првог Пећког Митрополита, да преко њега дође до обнове Пећке патријаршије.
"Краљ Никола се једино бунио што је сједиште Српске Цркве онда, привремено, било у Карловцима, а не у Пећкој патријаршији. То говоримо због онога што сада има једна групица духовних деликвената и они који их инструишу својом идеологијом, а и они који сад измишљају неку своју причу и о Цркви, о Митрополији црногорској која је вјековима била саставни дио Пећке патријаршије од времена Светог Саве“.
"И са те стране гледано Мојковачка битка има своју снагу, свој значај преко личности великог Патријарха српског Гаврила Дожића, једне од најзначајније духовне личности у Европи 20. вијека, који је са Светим владиком Николајем на крају рата био у логору Дахау, настављајући вјековно предање архиепископа пећких и митрополита црногорских и црногорско-приморских. У то вријеме архиепископ, митрополит Србије активно је учествовао у трагичним збивањима Првог свјетског рата и заједно са старим краљем Петром и престолонаследником Александром прешао преко Албаније до Крфа, одатле до Солуна, вратио се у већ ослобођени Београд, да би се око њега васпоставило јединство Пећке патријаршије“, указао је Његово Високопреосвештенство.
А да би се то догодило, десила се Мојковачка битка, која је, нагласио је Митрополит Амфилохије, спасила у бесудном тренутку србијанску војску, краља и Митрополита Димитрија, јер, да није било отпора на Мојковцу била би пресјечена одступница србијанске војске.
"Они су ишли од Косова преко Ниша, преко Косова, Приштине, Пећке патријаршије, уз Руговску клисуру и одатле преко Црне Горе до Подгорице, а онда до Скадра, Драча, Валоне. Овдје се нашла, под командом Јанка Вукотића, црногорска војска, са благословом краља и господара Црне Горе Николе I Петровића, оног краља који је, непосредно послије објаве рата од стране Аустроугарске Србији, послао оно чувено саопштење у коме говори да два стара српска краља настављају традицију својих предака и боре се против насилника и тирана, који су, поново, кренули да нас лише достојанства и слободе“.
"Мојковац, заиста, представља једну епопеју. Јеванђељски се каже да нема веће жртве од оне да неко живот свој жртвује за брата, за ближње своје. Мојковац је био управо то. Најдубља љубав је жртвовати себе за спас свог брата и сви они који су овдје погинули, управо, су та буктиња, та жртва, стамена жртва која је, по својој природи, христолика, голготска, а догодила се у три дана, "три српска Божића“. Благодаран сам Мојковчанима што су прихватили, у вријеме,док сам овдје био као Митрополит, а онда то и наставили, заједно са братом Јоаникијем, од обнове будимљанско-никшићке Епархије, наставили и завршили градњу спомен храма Христовог Рождества, који је данас украс овог града и Црне Горе, посвећен Рождеству Христовом, дакле, оном дану када се одиграла та страшна битка“, рекао је Владика Амфилохије.
Он је поручио да је добро да памтимо оно што се овдје догодило, "не освете ради, већ мудрости ради“, као и оно што се догодило 1914, 1918, оно што се догодило 1941. и 1944, оно што се догодило 1990. и 1995. године, а нарочито да памтимо оно бомбардовање 1999. године.
"То треба да се памти, јер, као и на Мојковцу, па тако и на Васкрс 1941. и 1944. до Васкрса кад је било бомбардовање Косова и Метохије, ниједна бомба није кренула одавде, са ових простора наших, балканских ни против Беча, ни против Рима, ни против Берлина, ни против Лондона, а 1914.године Аустроугарска је намјеравала да буквално уништи, да збрише са лица земље Црну гору и Србију, као што је то урадила исто тако и 1941, 1945., као што се то догодило и у новије вријеме. Иста та прича се наставила 1990. и 1995.године када је разорена она држава, ради нашег добра, како кажу они“, истакао је Архиепископ цетињски.
Високопреосвећени Митрополит је оцијенио да је у Мојковцу, граду Уроша I, немањићком граду у којем је, одувијек, било Ћирилово писмо, писмо Светог Саве и Ободске штампарије, у нашем времену ћирилица потпуно уништена.
"То је плод заборава крви мученичке овдје проливене, у граду Мојковцу, заборав који се заснива на болести "мувљег памћења“, а та болест није болест на смрт. Мојковац на враћа нама самима, враћа нас части и образу Црне Горе, враћа нас оним великим идеалима, враћа нас јединству нас самих и јединству нама самима, као народом и историјским простором. Враћа нас, у исто вријеме, и овој химни „Онам, онамо за брда она“.
"Ових дана, кажу, доћи ће у Црну Гору као поштовани гост са Косова Хашим Тачи. Крваве му руке до рамена, долази, надамо се, јер би тако једино било нормално, да донесе кључеве обновљених кућа прогнаника из Метохије, 30 хиљада их има у Црној Гори, као просјаци живе, да донесе кључеве њихових обновљених кућа, а у исто вријеме доноси нашем г.-дину премијеру Милу Ђукановићу: "Ево, човјече, Метохија је твоја. Букурештански уговор, Лондонски уговор 1913.године, она Зетска бановина у оквирима Краљевине Југославије, потврђује да то припада теби“. Нека дође као такав: „Ево, враћам оно што сам отео, враћам Црној Гори, да се поново васпостави, права Црна Гора“, казао је Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, наводећи да је Зетска бановина, чије је сједиште било на Цетињу, са око осамстотина хиљада становника, заузимала преко 30.000 квадратних метара, обухватајући, између осталог, Пељешац, Стон, Мљет, Дубровник, до ријеке Наретве, Требиње, до Фоче, Рашку област, Пријепоље, Нову Варош, Нови Пазар до Митровице и дио до Ђаковице и Призрена.
То је тако било до 1945.године, када се, потписивањем споразума у име Јосипа Броза да Косово и Метохија припадну Енверу Хоџи и Албанији, догодило черечења Косова и Метохије, а тиме и Црне Горе, оцијенио је Архиепископ цетињски Г. Амфилохије.
"То догодило 1941, за вријеме Броза, под видом аутономне покрајине Косова и Метохије, тако се то данас догодило, тиранијом и насиљем истих оних који су вршили тиранију над њиховим прецима овдје на Мојковцу, и данас створили државу Косово. Жилу куцавицу Црне Горе, Србије подразумијева се, су одузели, па се ја надам, ево, доћи ће Тачи да донесе кључеве и да позове прогнане из Метохије, страдалнике, мученике, да то преда г.-дину Ђукановићу, а у исто вријеме да му врати оно што му је припадало међународно све до 1945.године.“
"Дај Боже, може и то чудо да се догоди, па онда ће и наш премијер, а и други, схватити да то што су урадили, признањем независне државе, да су се тиме одрекли Црне Горе, да су тиме пљунули на краља и господара Црне Горе Николу I Петровића, да су се тиме одрекли Мојковца, мученичке крви оних који су се жртвовали за ослобођење Косова и Метохије, сагласно химни краља Николе“, поручио је Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије.
У умјетничком програму академије учествовали су: Српско пјевачко друштво "Светосавник“, народни гуслари Бошко Вујачић и Миленко Калезић, етно појци Љуба Манасијевић, Даница Никић и Милош Стаменковић и драмски умјетник Иван Вучковић.
