Живео једном један човек који је навикао да краде. Да је барем био сиромашан! Баш напротив! Био је то имућан човек, имао је и добру, верујућу жену, имао је и децу, имао је и волове, овце, коње, свиње, најразличитију стоку и живину, земљу, баште и винограде, али су га родитељи лоше васпитали, пошто није могао да се засити док не поједе украдено. Овај муж је много пута разговарао са својом женом. Добра жена му је говорила:
– Ех, мужу, лија, лија, па долија. Пропашћеш у земљу од срамоте ако будеш ухваћен у крађи; свеједно ће те људи осуђивати због тога што крадеш, јер имаш све што је потребно. Зашто крадеш?
– Жено, не могу док не узмем нешто неком газди, таквом човеку, таквом сопственику!
И у једно касно јулско вече сијао је на небу пун месец и све се унаоколо видело као на длану. Враћао се с поља кући кад одједном угледа пожњевену њиву, била је пуна свежих снопова пшенице, сложених у стогове.
И шта је помислио? «Како би добро било кад бих кола ове пшенице одвезао кући,» – јер је пшеница била изванредна. Дошао је кући, упрегао је коње, натоварио је колац на кола како би за њега везао снопове, ставио је сено и зелену траву за коње и у глуво доба ноћи, кад и птичице спавају, повео је са собом кћерчицу од три-четири године и кренуо. Девојчици се много свиђало да се вози с татом колима:
– Татице, хоћеш ли ме провозати колима?
– Хоћу!
Мајка је није пуштала:
– Седи код куће!
– Не! – тврдоглаво је рекла малишанка и заплакала.
– Ма пусти је! Маленој се свиђа како коњи ударају копитима, хоће да је тата провоза колима.
Очигледно, у питању је био Промисао Божији и Његова брига. И овај сељак је дошао на поље да краде снопове. Поље пшенице се налазило баш преко пута велике шуме и пут је водио дуж њене ивице. Довео је коње близу места на којем је намеравао да износи снопље с поља, испрегао их је, извадио им је ђемове из губице и дао им је сена.
Девојчица је остала на колима. Сијао се месец и све се видело као на длану. И сељак је кренуо кроз поље, окорели лопов од детињства, осврћући се: баци поглед налево, осврне се надесно, и напред и назад. Тако се освртао. А зашто се освртао? Како не би наишао на чувара у пољу. И стално је говорио себи: «Чак и ако је ту, вероватно сад спава у неком стогу, јер је дубока ноћ.»
А малишанка је за то време са кола гледала како се њен татица осврће, тамо и овамо, и питала се у свом уму – деца су наивна! – зашто њен тата тако гледа.
Уверивши се да нема никога и да га нико не види, дохватио је неколико снопова пшенице и понео према колима. А девојчица, кроз чија је уста говорио Свети Дух, упита оца:
– Татице, а шта си заборавио!
– Шта сам заборавио, чедо моје?
– Тата, па нешто си тамо заборавио! Стално си гледао на све стране, а заборавио си да гледаш горе!
– Шта си рекла?
– Зашто ниси гледао нагоре?
Девојчица то није рекла како би разобличила оца. Мислила је да би можда било добро да, ако већ гледа на све стране, погледа и нагоре. Међутим, веома је ганула сељака:
– Шта, шта си рекла?
– Татице, помислила сам да би можда требало да погледаш и горе!
И толико га је обузео страх Божији, да је дохватио снопље, вратио га је и сложио у стог; дошао је, упрегао коње, ставио девојчицу на кола и без ичега се упутио према кући.
Кад би се враћао кући жена је знала да никад неће доћи празних руку. Било да украде лубенице, да украде кукуруз, пшеницу или нешто друго, увек се враћао кући с теретом. А сад одједном види да се враћа без ичега, а до свитања је остало још пар сати:
– Мужу, шта се десило? Шта ти је?
– Жено, до краја живота нећу више красти!
– Па шта се десило? Је ли те неко ухватио? – мислила је да је ухваћен. – Говорила сам ти. Ето како се човек богати од украденог!
– Жено, нико ме није ухватио.
– Не верујем. Ухватили су те! Зашто си се вратио без ичега?
– Нећу више красти, колико год да живим!
– Шта се збило?
Он показа на девојчицу, па рече:
– То је због малишанке.
– А шта ти је учинила малишанка?
– Због ње довека нећу красти, јер је Свети Дух говорио њеним устима.
– Па шта ти је малишанка казала?
– Кренуо сам у поље по свом обичају и пре него што сам почео да узимам снопље стадох да се осврћем: налево, надесно, тамо-овамо. А малишанка ме је гледала из кола, и кад јој приђох, упита: «Татице, да ли си нешто заборавио? Заборавио си да погледаш нагоре.» И ја помислих: како сам безуман! Бог ми говори кроз уста детета да би прво требало да погледам нагоре; јер да сам погледао нагоре, не би требало да гледам ни надесно, ни налево, ни напред, пошто од Вишњег ока ништа не може да се сакрије.
Очи Божије су, како каже Соломон, милион пута светлије од сунца, и нема места у која не би проникло свезнање Божије. Исто каже и апостол: знање Божије пролази тја до растављања и душе и духа, а не само до поделе душе и тела (в.: Јевр. 4, 12).
Човек је образ Пресвете Тројице. Има ум, реч и дух. Дух који попут зракова светлости сија у срцу и захваљујући којем је човек већи од Анђела; јер Анђели нису створени по образу и подобију Божијем, него само човек. Човек је живи образ Свете Тројице на земљи: он има ум, реч и дух. Ум је слика Оца, реч је слика Христа, а дух је слика Духа Светог.
Свети Дух је посетио овог сељака страхом Божијим и он је помислио: «Од сада никад више нећу красти, све док будем жив. Не само то, идем да се исповедим и прихватићу епитимију за све оно лоше што сам у животу учинио. А ако кренем да крадем, прво треба да погледам нагоре. И ако погледам нагоре, то ће ми бити довољно да не могу више да крадем у векове векова, јер од Вишњег ока ништа не може да се сакрије.»
С румунског превела Зинаида Пејкова
Текст је преведен из књиге: Arhimandrit Cleopa Ilie. Povestiri şi rugăciuni pentru copii. Vol. 1. Editura Mănăstirea Sihăstria, 2006.
