Епархија ЗХиП
23. јануара 2015. године, након дуже болести, престало је да куца христољубиво срце игуманије манастира Дужи код Требиња, монахиње Теодоре.
Игуманија Теодора, на крштењу Иванка , рођена је 1938. године од родитеља Миленка и Томке Делић у селу Пељаве код Бијељине. Веома рано, са непуних 20 година одлази у манастир Тавну у епархији зворничко-тузланској. Након годину дана боравка тамо дошла је у Херцеговину, у којој ће проживјети све потоње вријеме живота, најприје једно кратко вријеме у манастиру Добрићеву а потом од 1959.године у манастиру Дужи, у коме исте године прима постриг и бива постављена за настојатељицу.
Сам долазак мати Теодоре у манастир Дужи је подвиг вриједан дивљења, имајући у виду да је манастир био запуштен и девастиран, једно вријеме у поратном периоду служио је и као касарна. Руски монаси који су се након бољшевичке револуције као избјеглице скрасили у Дужима, били су од стране комуниста мучки моткама побијени у току рата. Манастир, без прозора и врата, избушеног крова, цркве која је личила на магацин, ишаран недоличним натписима које су иза себе оставили војници – то је слика коју је при свом доласку затекла млада монахиња Теодора. Њен подвиг могао би се описивати на десетинама страница. Плодови тога подвига јасно су видљиви свакоме ко данас дође на поклоњење у Свету обитељ манастира Дужи, који личи на рајску башту, блиставу и мирисну, са прелијепом живописаном црквом, сестринством. Оно што стоји иза тога јесу молитве и трудови мати Теодоре. Довољно ће бити, илустрације ради, поменути како је, немајући обућу, од два изношена пара ципела упарила један, са обе лијеве ципеле, јер су само лијеве у оба пара биле иоле цијеле. Са те двије лијеве ципеле на ногама, мати Теодора је ишла да продаје сир на дубровачкој пијаци, како би сестрама и себи зарадила за основне намирнице…
Изузетно је љубила монаштво и у њему је непретворно пронашла себе, свој смисао и призив. Увијек је о монаштву говорила са одушевљењем својственим младим монасима, или онима који се за монаштво спремају. Њу то одушевљење никада није напуштало, и није риједак случај да би тај начин живота предлагала другима, некада са дозом хумора, али увијек једнако одушевљена тиме што јој је Бог дао да буде. Била је изузетна домаћица, гостопримна и широке руке. Понекад би знала да грди због неких ситница, одјеће, накита, боје косе, док је за оне са крупним и дубоким животним проблемима имала саосјећајну јеванђељску љубав. Милосрђе, гостопримство за болесне и сиромашне, који су неријетко мјесецима боравили у манастиру, било је и остаће споменик за хришћане обавезујуће дјелатне љубави према ближњем. Манастир Дужи, врт Мајке Божије како га је звала, био је њен дом и није вољела да га напушта. На прсте би се могло пребројати колико пута би у току године отишла негдје ван манастира, а на прсте би се исто тако могло пребројати колико је пута, за све вријеме педесетшестогодишњег служења у Дужима, заноћила негдје ван свога манастира. Венула је када је због непријатељског бомбардовања ратне 1993. морала да са сестрама напусти манастир и пресели у манастир Добрићево. Вратила се након само пар мјесеци и остала све вријеме рата, иако је њен манастир практично био на првој линији фронта. Са поносом је говорила како унаточ стотинама граната, које су биле усмјерене ка манастиру и због војне касарне у непосредној близини, ниједна није пала чак ни у порту, а камоли на неки од манастирских објеката. Имала је поред велике љубави према Пресветој Богородици изузетну љубав и поштовање према св. Василију Острошком. Говорила би како осјећа његово присуство и благослов. Говорила је и како би некада, када ујутру након молитве отвори прозор на својој келији, осјетила мирис из острошке стијене.
Њен осмијех био је карактеристичан, гласан и искрен, од срца, урезивао се у памћење. Свако глуматање и лицемјерје били су јој страни.
Уснула је непостиђено и мирно и отишла у загрљај Сина Божијег, коме је поклонила сав свој живот од младости до часне старости, све у побожности и честитости.
Да јој Он дарује наслеђе живота вјечнога и удио у васкрсењу мртвих.
Вјечан помен игуманији Теодори!
јереј Дражен Тупањанин
