22 jануара 2015 г. Његова Светост патријарх Московски и целе Русије Кирил учествовао је у III Божићним парламентарним сусретима који су одржани у Државној думи ФС РФ у оквиру XXIII Међународних Божићних предавања.
Поштовани Сергеје Евгенијевичу! Поштовани чланови Савета Федерације, посланици Државне думе, преосвећена владике, узвишени скупе!
Данас први пут од почетка рада Државне думе првог сазива – од 1906. године, и од обнављања институције патријарха у Руској Православној Цркви 1917. године, патријарх Московски и целе Русије говори у сали пленарних седница Државне думе.
Желео бих да са захвалношћу истакнем сталну спремност на конструктиван дијалог и сарадњу, на које Руска Црква наилази у Савету Федерације и Државној думи.
Изразе посебне захвалности упућујем Сергеју Евгенијевичу Наришкину, председнику Државне думе, и Валентини Ивановној Матвијенко, председнику Савета Федерације, због важних иницијатива, подршке и плодног заједничког рада, као и због пажње коју Федерална Скупштина посвећује животу и служењу Руске Православне Цркве и другим религијама и конфесијама у Русији.
Црква изражава наде милиона наших суграђана. Надам се да ће се разумевање ове чињенице огледати у одлукама, укључујући и оне које се доносе у току рада Парламента.
Јуче сам, на отварању Божићних предавања, већ говорио о најактуелнијим задацима у сарадњи Цркве, власти и друштва. Међутим, у свом говору овде, у Државној думи, желео бих да се још једном осврнем на нека важна питања која ме брину као поглавара Цркве.
Свет у којем живимо се често назива постхришћанским, а понекад и пострелигиозним. Иза овог термина крије се страшна дијагноза духовно-моралног стања у којем се нашло друштво многих земаља. Оно што се у њима дешава повезано је с покушајем да се сумњи подвргну фундаменталне, истинске, универзалне норме морала које је Бог уткао у људску природу и које су због тога апсолутне, а чије поновно разматрање носи у себи огромну опасност по људско друштво, због тога што се услед тога бришу границе између добра и зла, а појам праведности, који је због укорењености у моралној природи човека универзалан, тумачи се у складу с владајућим философским, па чак и политичким поставкама.
Ако добро размислимо о томе шта је праведност (дозволите ми да то отворено кажем на нашем скупу), долазимо до идеје о Богу, зато што је праведност универзална, а и донедавно није било никаквих сумњи у то како овај појам треба тумачити. А ако је у основи појма универзална истина, она превазилази могућности људског ума, људске иницијативе, па чак и колективног разума народа и заједница. Међутим, данас је праведним, а то значи и моралним, почело да се сматра само оно што се налази у корелацији с новим владајућим философским и политичким поставкама. И насупрот томе, сваком прекору, укључујући и одрицање права на постојање, подвргава се други поглед, који демонизују политички и идеолошки ангажовани медији. Ако се у појам морала и праведности уноси релативност, сам овај појам се подрива. Позната је теза: «Добро је оно што је добро за велику Немачку.» И морал је нестао. Кад морал условљавамо колективним, корпоративним, класним, идеолошким и другим факторима, одричемо се моралног начела. И данас, кад нам неки кажу да је морално само оно што подржавају светски медији, а све остало је неморално, пред собом имамо исти проблем с којим се човечанство већ суочавало на путевима подривања моралних принципа.
Идеја апсолутног вредносног приоритета слободе, слободе избора, истичем, и одрицања од приоритета моралне норме, за западну цивилизацију је постала својеврсна бомба успореног дејства, чији негативни ефекти у потпуности постају очигледни тек нама, људима XXI века, зато што су наши претходници, који су били очарани темом слободе, лако прихватали различите новине, укључујући и законодавне, не размишљајући о томе да је апсолутизација слободе избора одвојена од моралних поставки смртоносно опасна по човека и по друштво, зато што се може изабрати и зло. Видимо у какву драму се понекад претвара лажно схваћена слобода. Све ово потиче од тога што се из свести и из живота људи искључују праведност и највиша истина. Последице овакве апостасије су жалосне по људско друштво, оно постаје неспособно за живот.
Људи су овај проблем покушали да реше наглашавајући идеју владавине права. У том случају се слобода личности ограничава само законима, који су позвани да коригују човеково понашање, да дају одговоре на то шта је дозвољено, а шта није. Међутим, често се ставови и поглед на тему слободе уводе и у област права, уносећи огромну унутрашњу напетост у законодавни систем и погубно утичући на лични и друштвени морал. Примери су познати. То је и легализација такозваних истополних савеза, и озакоњење еутаназије, и увођење појединих опасних елемената јувеналне јустиције у друштвени живот. Све су то правно легализоване новине, које понекад не противрече само моралним вредностима, већ и општељудском здравом разуму и инстинкту самоочувања и које се све више шире и признају у неким државама.
Нажалост, поменуте функционалне законодавне идеје се данас пропагирају и чак се намећу Русији. И у знатној мери ће од активног става руских чланова парламента зависити способност наше земље да се на прави начин суочи са савременим псеудовредностима, које су погубне по личност и по људску цивилизацију у целини.
Не доводећи у сумњу значај слободе, говоримо о другим вредносним приоритетима. На XVIII Светском руском народном сабору, у којем су учествовали представници Цркве, лидери највећих друштвених снага, између осталог – представници свих парламентарних партија земље, јасно је речено о каквим фундаменталним вредностима се ради. И формулишући овај скуп вредности, полазили смо од анализе своје историје, зато што је бављење сличним дефиницијама без везе с реалним историјским контекстом увек опасно. И узели смо етапе историјског развоја Русије – Стара Русија, која је била повезана с Византијом; Руско царство; револуција; Совјетски Савез; нова Русија – и поставили смо себи једноставно питање: а да ли се у свакој од ових историјских етапа може пронаћи нешто од принципијелне важности, чиме се дата епоха одликовала, што има своју непролазну вредност за савремени живот? И одговорили смо: да.
Стара Русија, Света Русија – у питању је доминанта светости и узвишености људског духа. Ову вредност смо означили речју вера.
Руско царство, које је малу земљу претворило у колосалну светску империју од једног до другог океана. И нашли смо реч која описује ову стварност – државност.
Затим револуција. Нико није имао тежњу ни жељу да прикаже грубу слику ове страшне појаве. Међутим, поставља се питање: а да ли је било нешто добро или су били само крв, само утицај страних центара, само наметање Русији у ово време другачијег начина живота који јој није био својствен? И да ли је било нешто позитивно или само глупо, извините, и тупо спровођење налога из иностранства кроз одговарајуће политичке снаге у земљи? Одговорили смо: постојала је тежња људи ка праведности. Да није било ове тежње никаква пропаганда не би имала успеха.
А у совјетско време? Чим почнемо да говоримо о совјетском времену – једни га идеализују, а други демонизују. А да ли је постојало нешто што је ово време изнедрило и што данас смело можемо да прихватимо и да укључимо у своју философију живота? Постојало је – солидарност. И никад не треба да заборавимо подвиг нашег народа, и не само ратни подвиг. Јер, шта је с оним комсомолцима, који су ишли на пољопривредна добра, који су градили БАМ не добијајући за то никакве награде и привилегије? То је осећај заједништва, жеља да се заједничким напорима учини нешто добро за своју земљу. Дакле, солидарност.
И напокон, нова Русија. Шта се све не прича о новој Русији. А управо у новој Русији смо почели да стављамо акценат на права човека, на права људи, на људско достојанство, на слободе. Зар се то може игнорисати и рећи да је све лоше? И ово доба смо означили речју достојанство.
И добили смо – вера, државност, праведност, солидарност и достојанство. Нешто раније, на XV Сабору формулисали смо још шири списак вредности које се налазе у основи националног идентитета. Осим набројаних, то су мир, јединство, морал, поштење, патриотизам, милосрђе, породица, култура, националне традиције, добробит човека, марљивост, самоограничавање, пожртвованост. На овом списку се налази и слобода – не као једина или главна и као нешто што гуши све друге вредности, већ као једна од многих важних и основних вредности. Уверен сам: идеју слободе не треба супротстављати другим фундаменталним вредностима. Они који би желели да их препусте забораву или да их умање, треба да имају на уму да слабе друштвено устројство које је настало у току векова и које је створило наше друштво и чини га стабилним.
Тенденцијама хаоса и сукоба (ове тенденције су прилично очигледне) ми супротстављамо велику верско-политичку синтезу, извесан друштвени идеал који је још у XIV прогласио свети преподобни Сергије Радоњешки: «Гледањем у Свету Тројицу треба побеђивати мрску распру овога света.» У XIX веку су руски мислиоци говорили о истој ствари, указујући на начела саборности у нашем народном животу. Данас, описујући овај идеал језиком социјалне философије, за њега користимо назив «солидарно друштво», у којем ради остварења заједничке добробити тесно сарађују различите етнокултурне, социјалне, професионалне, религиозне и узрасне групе. У оваквом друштву сарађују, а не сукобљавају се, народ и власт, не сукобљавају се етноси и религије, чак се ни политичке странке не сукобљавају.
Овде, у Државној думи, желео бих да посебно истакнем последњу тезу о сарадњи партија, пошто одмах предвиђам евентуална неслагања: шта да се ради с конкуренцијом политичких снага, с међустраначком борбом и предизборним кампањама?
Сматрам да у друштву које је традиционално за Русију, ако хоћете – у солидарном друштву, политичке странке не треба да конкуришу у смислу супротстављања различитих вредности – на пример, слободе и праведности, државности и достојанства, - већ у смислу њихове хармонизације, истовременог остваривања, оваплоћења у конкретним политичким активностима и законодавним актима. Ево поља за политички плурализам, зато што људи не могу исто да размишљају: разликују се и по образовању, и по култури, и по традицији, а заиста, и по ономе чему дају предност у политичком смислу. Зато је област политике – област надградње. Сфера базе је сфера вредности. И ову вредносну базу ниједна странка у Русији не треба да уништава, зато што онда неће бити Русије. И ја са захвалношћу Богу сведочим да садашњи састав Државне думе практично оваплоћује оно о чему сам малочас говорио.
Исто бих желео да кажем и о односу различитих политичких снага према историји отаџбине. Чувајући трезвен однос према историји, не заборављајући њене тешке, а понекад и срамне странице, треба да се одрекнемо «грађанског рата сећања» и уношења овог рата у политичку борбу. Идеја јединства и континуитета историјског сећања, заштите нашег наслеђа од фалсификација, од тумачења реалија прошлости с предрасудама, треба да постане база вредности за сарадњу политичких снага.
Ова, 2015. година има посебан и симболичан значај. Обележићемо два за нас значајна историјска датума: хиљадугодишњицу упокојења крститеља Русије, светог кнеза Владимира и седамдесетогодишњицу велике Победе нашег народа. Један од ових догађаја нас подсећа на верски избор Русије, а други на његове последице, кад је наш народ, васпитан на хиљадугодишњим православним идеалима праведности и братства, избавио свет од пада у ропство нациста, који су умислили да су «владајућа раса», а да су други народи гомила људи ниже врсте, који су осуђени на вечно ропство. Тада смо, ставши у јединствени фронт, ујединивши практично све снаге народа, остварили победу.
На примеру ових поређења види се да нам управо духовно осмишљен, вредносни приступ највише помаже у схватању јединства и континуитета наше историје. Видимо да је Русија остајала Русија у свим вековима, у свим облицима владавине и под свим политичким режимима. Дај Боже да увек буде тако.
Данас се наша земља налази на прагу новог историјског избора, нове фазе у развоју. Сад треба да размислимо о томе како да не копирајући нешто по старим шаблонима, већ узносећи се до нивоа истинског друштвеног стваралаштва, дођемо до нове синтезе погледа на свет. Њен циљ је да узмемо све оно најбоље што је постојало у нашој прошлости и да на том темељу изградимо будућност.
Посебан значај у овом контексту има јачање идеала социјалне правде и његово ново осмишљавање уз узимање у обзир стеченог историјског искуства. Нисмо увек у историји успевали да сачувамо јединство друштва упркос социјалним баријерама. Овај проблем постоји и данас, посебно у време кризе. И овај проблем могу да искористе наши напријатељи. Зато тежња ка правди не треба да дели друштво, не треба да нас доводи до новог замајца мржње и неслоге, већ треба да служи остваривању друштвене хармоније и конкретним садржајем треба да испуни не само политичка, већ и социјално-економска права наших грађана.
Управо на овом месту бих желео да кажем да ће у значајној мери управо од чланова руског парламента зависити способност наше земље да сачува верност својим вредностима, свом путу, свом старом и вечном избору. У вези с тим овде бих желео да се задржим на низу конкретних питања која сам живот и многи људи постављају држави и Цркви.
Као изузетно значајан видимо рад законодаваца, који се односи на социјалну и моралну сферу. То се пре свега тиче законодавне политике у области пружања помоћи породици, мајкама и деци.
Опасну претњу по породицу, а то значи и друштво, представљају покушаји да се ограниче права оца и мајке, да се они лише могућности да васпитавају децу у духу свог погледа на свет и традиционалних моралних вредности. Дечја права се вештачки супротстављају правима породице и родитеља. Истовремено брига за заштиту истинских интереса детета захтева да се у темељ стави брига о породици, да се одреди, призна и заштити право родитеља на васпитавање деце. Држава може да се умеша у унутрашњи живот породице само у крајњем случају, кад физичком и моралном здрављу детета прети стварна, доказана опасност.
Ове године је у Концепцији државне породичне политике јасно признат принцип преузумпције савесности родитеља у остваривању својих права и то је врло важно. Мислим да овај принцип треба да постане један од оријентира у развоју норми породичног права.
Желео бих да истакнем да смо захваљујући мерама које је предузела држава, успели да постигнемо значајан успех у решавању демографског питања и прогнозе скептика о наглом паду броја становника Русије се нису оствариле.
Али, авај, једном руком градимо, а другом разграђујемо створено. Једна од главних невоља Русије остаје огроман број абортуса. Наравно, правде рди, треба рећи да је у току последњих година он унеколико смањен, али овај број свеједно остаје страшно висок. Ако бисмо успели да за половину смањимо број абортуса, имали бисмо стабилан и моћан демографски раст. Црква је, поштујући Божију заповест «не убиј» у убијању нерођеног детета увек видела тежак грех. Често иза овог поступка стоје притисак лекара и родбине, материјалне и стамбене тешкоће.
Овде бих желео да ступим у дискусију с опонентима. Кажу нам да ће се, ако се то учини и ако се абортуси искључе из система осигурања, повећати број илегалних абортуса. Опростите, а да ли се илегални абортуси врше бесплатно? Да ли постоји иједан «илегалац» који ће бесплатно извршити абортус? Он то дебело наплаћује и наплаћиваће још више. Једноставно, потребно је да се у случају кад жена донесе такву кобну судбинску, обрати професионалним медицинарима, при чему цена њихових услуга не треба да буде виша од цене услуга «илегалаца» и проблем ће се решити. Осим овог аргумента опоненти овог предлога немају ниједан други. Дај Боже да успешно решимо ову тему.
Велику забринутост изазивају и неке репродуктивне технологије, које се мешају у Божију замисао о човеку, које подривају људско достојанство и вредност људских односа. Тако морална свест не може да се помири с тим да се на нивоу закона дозволи такозвано сурогатно материнство које децу и жене претвара у предмет комерцијалног или некомерцијалног посла, изврћући сам појам мајке, тајне породичних односа и светости ових односа. Неки нам кажу: али шта да ради жена ако не може да роди? Нека узме сироче, као што су наши људи увек поступали.
Има ствари с којима се не смемо играти. Оно о чему сад говоримо је део Божије замисли о свету и о човеку, то је Његова замисао. Посежући на ову замисао чинимо нешто врло опасно. Сећате ли се приче о окретању сибириских река? Својевремено су паметни људи упозоравали и говорили: не смеју се окретати, не играјте се с природом, а у нашој терминологији – не играјте се с Божијом замисли, у природи је све уравнотежено. Дакле, не смемо ослањајући се на савремена научна достигнућа, да се играмо с Божијом замисли о човеку.
Живимо у време изузетно брзих промена. Док се у прошлом веку свет мењао захваљујући научно-техничким достигнућима, данас се његово обличје мења захваљујући друштвеним технологијама. Међутим, све ове промене различити чланови друштва не доживљавају на исти начин. Многе људе плаши, на пример, улазак у њихов живот новина које су повезане с електронским средствима за прикупљање и евиденцију личних информација, која у многоме повећавају контролу над личношћу, и не само од стране државе, већ и од стране сваке организоване снаге која поседује ове технологије.
Обраћа ми се на хиљаде грађана који изражавају неслагање с безалтернативним увођењем нових технологија за идентификацију. Знам да и органи власти добијају исто толико писама у вези с поменутим проблемима. Убеђен сам: људи треба да имају право на избор – да добију документа за идентификацију личности у виду пластичних електронских картица или у традиционалном облику уз коришћење чипова или без њих. Коришћење аутоматизованих средстава за прикупљање, обраду и евиденцију личних података, а посебно поверљивих информација треба да се врши само на добровољној основи.
Позивајући се на то да је ово згодно бирократама, не можемо спровести тотално увођење ових технологија. Свако од нас може доспети у ропство ових технологија, под њихову тоталну контролу. И ако за некога моје речи сад нису актуелне, верујте ми, после извесног времена ове речи могу постати актуелне за сваког од нас. Зато, остављајући могућност алтернативе, уек остављамо могућност за избегавање овакве тоталне контроле.
Заједничким напорима Цркве, државне власти и друштва, ми тежимо ка томе да законодавство у религиозној сфери одражава динамичну стварност и да истовремено не ствара тешкоће верским заједницама. Сведочим о томе да се мишљење Цркве у овој области по правилу узима у обзир приликом доношења закона. Желео бих да истакнем чврст и јасан став оба дома руског парламента у вези с актуелним проблемима као што су заштита осећања верника и светиња које они поштују, чување и обнова наше културне баштине, брига за судбину хришћана на Блиском истоку. Искрено вам хвала на томе.
Са задовољством примам информације о раду Међуфракцијске групе за заштиту хришћанских вредности која је основана у Државној думи 2012. године. Подржавам дате предлоге за њено проширење у које ће бити укључени чланови Савета Федерације и регионални законодавци.
Посебно бих желео да истакнем област црквено-државне сарадње као што је развој духовно-моралне компоненте у школском образовању. И у вези с тим бих хтео да поменем питања која, по мом мишљењу, захтевају најскорије заједничко решавање.
То је проширење наставног предмета «Основе верских култура и световне етике» на све године школовања. Јуче смо на Божићним предавањима говорили о томе да је овај предмет ограничен само на 34 часа, а то је кап у мору. Овај предмет није усмерен само на васпитавање моралне свести детета, већ и његове националне самосвести, на заштиту свих оних вредности о којима сад говоримо. Нема другог сличног предмета. И само 34 часа, само у 4. разреду. А какве су последице тога? Тешкоће у припреми наставника. Зашто ради 34 часа похађати специјалне курсеве и стручно се усавршавати? Зато је важно да се овај предмет прошири на све наставне године, а можда чак и на вишу школу, да се размисли о томе у каквим категоријама треба да се предају ове дисцилине, можда претежно у смеру философије. Омладина такође треба да обнавља важне идеје које се утемељују породичним васпитањем, захваљујући предмету о којем сад говорим, како би се, колико је то могуће, супротставила опасним и разорним спољашњим утицајима на људску личност.
Други проблем је финансирање православних школа и гимназија. Овде се проблем састоји у томе што се све ово финансира по принципу остатка и испоставља се да се људи у извесном смислу дискриминишу по верском принципу. Ако отац или мајка желе да дају дете у православну школу, али немају богатог спонзора, они осуђују ово дете на мање, ограничено образовање, зато што нема довољно средстава како би се рад ових школа одвијао на високом нивоу. А њих похађају руски грађани и можда треба размислити о томе да се ове школе, бар у оквиру државне образовне компоменте, финансирају исто као и све друге школе, зато што издају сведочанства по државном обрасцу.
Велики значај за духовни препород Русије има и развој богословског образовања. Овакво образовање, које се увек признавало и признаје се у Европи, у постреволуционарној Русији је било искључено из државног и друштвеног живота. Затим смо ипак успели да издејствујемо, између осталог, могућност да на државним универзитетима, и у световним школама студирамо богословље у оквиру бакалавријата и магистратуре, али то због нечега није могуће у оквиру докторских студија. Човек може да буде магистар, али не може бити доктор, само зато што неко одбија да уврсти богословље, теологију, на списак научних дисциплина. Буквално јуче сам чуо да се неке правилне одлуке у вези с овим доносе на нивоу Министарства образовања и науке. Дај Боже да се ове одлуке остваре, зато што човек у целом свету може да постане доктор теологије само у Русији не може. У ствари, ради се о широком образовању у оквиру друштвених наука. И човек с оваквом дипломом, која се добија у савременим школским установама, поседује довољне квалификације за обављање различитих делатности, укључујући и државне.
Посебну тему представља козачки покрет. Желео бих да истакнем потребу за пружањем државне подршке козачком покрету. Козачки живот је традиционално био утемељен на православној вери и љубави према отаџбини. Управо зато су козаци вековима били чврста основа руске државности. И данас, као што знамо, играју врло важну, између осталог, и васпитну улогу формирајући патриотска осећања наше омладине.
Још једна важна тема о којој бих данас обавезно желео нешто да кажем, јесте стање хришћана на Блиском истоку и у Северној Африци. Ипоставило се да су практично препуштени судбини на вољу и да се подвргавају прогонима од стране екстремиста. Апсолутно је без преседана угњетавање које подносе наши браћа и сестре у Сирији и Ираку. Хришћани масовно напуштају Блиски исток, управо оно место где је хришћанство настало. Постоји опасност да се оваква ситуација претвори у потпуни губитак хришћанског присуства у региону.
Руска Православна Црква скреће пажњу светске јавности на ову катастрофу, труди се да пружи страдалницима свестрану помоћ. У овој области је врло драгоцена сарадња Цркве и државе. И једна од водећих улога у овом процесу припада руском парламенту. Државна дума је 14. новембра прошле године усвојила важну изјаву «О грубом и масовном кршењу права верских и националних мањина у вези са заоштравањем ситуације у Сирији и Ираку.» Овај документ представља важно сведочанство о изузетној улози Русије у заштити хришћана који страдају на Блиском истоку. Тамошњи последњи хришћански страдалници наду у спасење виде само у Русији и говоре нам о томе на највишем нивоу, на нивоу патријараха и вођа хришћанских заједница. Западне земље, које су традиционално подржавале католичко присуство на Блиском истоку обуставиле су ову помоћ, стога се чак и наша католичка браћа данас сама суочавају с овом новом и страшном опасношћу истребљивања хришћана на Блиском истоку. Стога с јачањем улоге Русије у смислу заштите права мањина на Блиском истоку несумњиво расте и углед наше земље међу житељима овог региона.
У протеклој години, као што сам већ рекао, често сам се сретао с вођама хришћана са Блиског истока. И сви су они врло јасно изразили ову наду у помоћ Русије.
Још једном бих желео срдачно да се захвалим свим присутнима на пажњи, на могућности да поделим с вама неке своје мисли. Сигуран сам да ће наш данашњи сусрет дати допринос развоју дијалога између Цркве, државне власти, друштва и координцији заједничких напора на добробит наше отаџбине.
Свима вама желим Божију помоћ.
