Василиј Анисимов је човек који је дуго година руководио службом за штампу Украјинске Православне Цркве. Много је учинио за развој православних медија и епархијских служби за штампу, које су одиграле важну улогу у супротстављању расколима. Он је признати стручњак и непосредни учесник у црквеном животу у Украјини. Најактивнију фазу у раду Василија Анисимова представља период од времена кад је Украјина стекла државну независност до данас. Пажњи наших читалаца нудимо његов разговор с руководиоцем медија-холдинга «Радоњеж» Евгенијем Никифоровом.
***
- Мислим да су на неки симболичан начин повезани смрт Његовог Блаженства митрополита и овај талас насиља који је преплавио Украјину. Митрополит Владимир и крвопролиће су неспојиви појмови. Први интервју који ми је дао по доласку у Кијев 1992. године, објављен је под насловом: «Бог није у сили, већ у правди.» То је био лајтмотив његовог служења на дужности поглавара. Митрополит никад није давао благослов за то да се насиљем одговара на насиље у верским сукобима и приликом провокација расколника, стално је умиривао православце. Премда су на нашој страни били и закон и вишеструка војна надмоћ, он се веома плашио да сукоби могу пољуљати међуконфесионални и грађански мир и уништити Украјину. Говорио је: ако тучњавом будемо потврђивали Христову истину, по чему ћемо се разликовати од наших опонената – уније и раскола? Православна Црква је власти увек пружала пример како да у братству и љубави уједини милионе људи из различитих региона.
- Хајде да кажемо нешто о узроцима данашње трагедије. Украјина је стекла независност без потреса, као јединствена држава, зашто је сад почела да пуца по шавовима?
- Да, осим Крима који се увек бунио, који је спроводио референдуме за независност и који је изабрао свог председника, други региони су се осећали као мање-више јединствена земља. Власт је била довољно паметна да ублажава, а не да заоштрава противречности. И Црква је помагала у јачању јединства земље. Јединство су почели да подривају унија и расколи који су у људима подстицали непријатељство и међусобну мржњу. Они су руководили и политичким партијама попут исте ове фашисоидне «Слободе».
Мајдан је био политичка акција и једноставно је прокључао од злобе, премда га код нас неки називају «револуцијом достојанства». Кад год човек дође тамо, кад почне да снима – људи час проклињу, час скачу. Леонид Кравчук је тада изјавио да не жели да живи у земљи где чак и посланици позивају на убиство председника. Љубав људе спаја, а мржња их раздваја, зато је све пукло.
- Многи сматрају да је Украјина постала жртва својих унутрашњих противречности које је Мајдан открио.
- Наравно, Украјина је разнородна. Кад је 1654. године за време Богдана Хмељницког Русија била уједињена (у совјетско време се то називало уједињењем Русије и Украјине, иако ни једна, ни друга тада нису постојале у свом садашњем облику), припојен је мали део Левобережја, који је био под јурисдикцијом Хмељницког. По условима уједињења московско царство је објавило рат Пољској и после дуго година и ратова Пољско-литванска држава је била подељена и овај део је ушао у састав Руског царства. Ове земље су постале средиште будуће Украјине.
За време бољшевика територија осам садашњих области на југоистоку била је укључена у састав Украјинске Совјетске Републике. Код нас људи пишу да је Лењин Новорусију припојио Украјини, иако је тачније да се пољопривредна Украјина припојила индустријском југоистоку, зато што је главни град био Харков. За време Стаљина су Галиција, Буковина и Закарпатје постали део Украјине, а за време Хрушчова – Крим. Јасно је да сви ови региони имају различиту историјску судбину. Међутим, то нису фаталне разлике, оне су биле уједињене делатношћу у царској Русији или у Совјетској Украјини.
- Стиче се утисак да Украјина никако не може да се одреди и да се помири са сопственом историјом. Створили су је Руско царство и комунисти, које власт данас покушава да забрани. А изворе независности тражи код Мазепе, Петљуре и Бандере.
- Парадокс се састоји у томе што комунисти нису створили само совјетску, већ и садашњу Украјину. Они су имали огромну већину у Врховној Ради 1991. године, после Државног комитета за ванредне ситуације окупио се пленум, донета је одлука да се у скупштини гласа за декларацију независности и она је изгласана. Ја сам тада радио као новински дописник и могу да посведочим: нико од њих није помињао ни Бандеру, ни Мазепу, ни Петљуру. Имали су друге мотиве од којих је главни био – страх да ће се наћи иза решетака због подржавања пуча.
Присталице независности су тврдиле да је Украјина најбогатији, најимућнији и најнапреднији део Совјетског Савеза, да је на њеној територији концентрисана скоро половина индустријског потенцијала совјетске суперсиле, и да спада у десет најразвијених земаља на свету. Сећам се како су уочи референдума по становима разносили гомиле агитационих материјала, у којима се доказивало да смо и по житарицама, и по челику, и по авионима, и по ракетама, и по бродовима, и по науци, и по свему на свету испред целе планете и да ћемо, чим се одвојимо од Савеза – почети да живимо тако како никаква Европа и Јапан нису ни сањали. Са својим богатством, истином и слободом. Чак је и националиста Рух обећао да ћемо имати тако изванредну и независну државу у којој ће Јевреји живети боље него у Израелу, Руси – боље него у Русији и Пољаци боље него у Пољској.
- Није се остварило?
- Авај! На то су врло брзо заборавили. Напротив, прихваћен је неки паћенички начин историјског постојања: увек смо били угњетавани и пустошени, и у Старој Русији, и у Пољско-литванској држави, и у Руском царству, а највише – у комунистичком Совјетском Савезу. Ако није био геноцид, био је помор од глади. У таквом својству смо били пријатни и схватљиви демократској европској милосрдној заједници.
- Али Украјина није стекла политичко јединство.
- Грађански мир се стиче захваљујући развоју, друштвеном оптимизму и окренутости ка будућности, а не у стагнацији и распаду. Украјина је вероватно једина земља на свету која се плаши своје велике прошлости. У овој уској примитивној националистичкој историјској самосвести која се већ четврт века намеће целој земљи, једноставно нема места за гигантско културно, историјско, књижевно, индустријско, научно и духовно наслеђе које поседују и Кијев и региони. Чега год великог и поучног да се сетимо – обавезно ће се испоставити да је или царско, или словенофилско-антизападно, или русофилско, или револуционарно-комунистичко. А то је у нашем вечном «европском избору» недопустиво. Могу се навести на стотине имена – кнежева, царева, војсковођа, писаца, научника, философа, религиозних посленика, педагога и индустријалаца, који се не уклапају у украјински историјски «дискурс», а заједно с њима и читави региони.
- Али, нису се уклапали ни у совјетску историју...
- Наравно. Све што је било пре Великог Октобра 1917. године називало се «праисторијом човечанства» и она се састојала у борби радничке класе против експлоататора. Пажњу су заслуживали само такви догађаји и борци, од Спартака до вођа пролетеријата, хероја револуције. Ова борба је, како је гласила теорија, понекад попримала карактер национално-ослободилачких и верских ратова. Зато је подстицан култ Богдана Хмељницког, а Тарас Шевченко је уопште био оваплоћење идеалног песника-борца против феудализма, за слободу радног човека и народа. И они су заједно с Марксом, Лењином и другим револуционарима свуда били овековечивани у споменицима, називима улица и тргова. Придодавали су им се локални борци за народну срећу, рецимо, арсеналци у Кијеву или морнари-потјомкинци у Одеси. То је на свој начин универзална шема, пошто су се локални догађаји на тај начин уклапали у светску сакралну револуционарну историју. Све остало се «избацивало с брода данашњице», пошто је било повезано с експлоататорима и њиховим помагачима у поробљавању радника. У помагаче је била уврштена Православна Црква, а њено 900-годишње духовно наслеђе је плански уништавано или је било забрањено у атеистичкој држави.
- Сад се, колико схватам, користи иста матрица, само су уместо револуционара – националисти?
- Потпуно тачно. Историја Украјине је историја украјинства, оних који су писали на украјинском (а то се појавило у 19. веку) или који су се борили против Руског царства или против СССР (исти кругови револуционарних демократа или совјетски дисиденти). То је мизерни део историје једне од највећих европских држава. А стварна историја је остала репресирана, као што је и била. Ево, на пример, ја сам рођен и завршио сам школу у граду Смелу. То је завичај грофа Алексеја Бобринског у кијевском крају (сад је у черкаском крају), унука царице Катарине. Бобрински су магнати, мецене, научници, врло пасионирани делатници, који су унапредили цео крај. Бобрински је оснивач железнице и индустрије производње шећера, он је од Кијева направио слатку престоницу царства. Бобрински су саградили две десетине завода и фабрика, на десетине гимназија и школа, храмове, болнице и позориште. Огроман је њихов допринос селекцији (произвели су нове сорте цвекле и ружа), земљорадњи (конструкција плуга, коју је изумео Бобрински, добила је медаљу на сајму у Паризу), шумарству, археологији скитских кургана, урбанизму, научним истраживањима (агрономским, хемијским), фотографији итд. У центру Кијева се налазио споменик (на месту садашњег споменика Шчорсу) грофу Алексеју Бобринском, који је био подигнут од средстава власника шећерана и Кијевљана. То је био први споменик индустријалцу у царству. После револуције споменик је срушен, срушени су и црква и породична гробница Бобринских у Смелу, а село Бобринско је добило нови назив – Шевченково. Сећање је избрисано, а дела су пала у заборав. У револуционарним кружоцима није учествовао, у Централној Ради није заседао, на украјинском није писао. Далеко од очију, далеко од срца. И у совјетско време и сад. И таквих заборава има на хиљаде. Иако је очигледно: све оно што је велико, што је изванредно, што постоји у Украјини, треба сматрати националним наслеђем, пропагирати, ценити, поштовати, а не делити људе на «Москаље», Жидове и патриоте, а тим пре не треба наметати свој мањкави русофобски поглед на свет крвавим кланицама, као што је то било у Одеси.
- Али, бандеровци не марширају само у Одеси, већ и у Кијеву, и у Дњепропетровску, и у Харкову...
- Да, с бакљама. «Бандера ће доћи, успоставиће ред!» Зашто Бандера, а не Гогољ, Корољов, Челомеј, Јангел или Потебња? Ко је чему дорастао. То је акција запрепашћивања и заплашивања. Они се свиђају олигарсима и власти, пошто заједно с ратом у Донбасу, с погибијом војника, сталним мобилизацијама и милитаристичком пропагандом држе људе у страху. Овај страх их приморава да се мире с тешким, за многе – неиздрживим условима живота (скупоћа, сиромаштво, незапосленост), који из месеца у месец постају све гори. Ето, таква је технологија управљања земљом.
- Ниси поменуо русофобију, која је судећи по свему, постала државна политика. Први закон нове власти после Јануковичевог бекства је био русофобски закон о језицима. Сад су забрањени руска телевизија, телевизијски програми, филмови, глумци, чак је и Гогољев «Тарас Буљба» забрањен.
- Своје радове сам почео да објављујем 1970-их година у самиздату, као и сви, читао сам дисидентску литературу и желим да подсетим да све што забрањују званичне власти увек изгледа као извор најпоузданијих информација. Данас су руске медије забранили, а своје опозиционе су очистили. Притом се појавио огроман број разноразних доушника, дојављивача, који утичу на «непатриоте» и сугеришу на то да је промакло нешто руско или проруско. Тиме се баве читаве државне организације за забрану и друштвени борци који одређују шта треба да гледамо и да слушамо. Притом су код нас проглашене «европске вредности» и потпуна слобода говора!
Што се тиче Гогоља, и садашња забрана, и она која га 25 година сврстава у «стране писце», - представљају резултат ратоборног незнања. Шевченко се одушевљавао: «Наш неупоредиви Гогољ!» Он се заиста ни са ким не може упоредити по јединственој улози коју је писац одиграо у формирању украјинске националне самосвести. Гогољ је био родоначелник, како се данас каже, културолошког мита о Украјинцима или «козачком народу.» Јер, запорошки козаци су као специфична друштвена група, били само део народа, и да би народ у запорошцима видео све оно најбоље што у њему самом постоји, да би пронашао у њима свој културни код, стереотип понашања, био је потребан Гогољ. Код Гогоља је козак простодушан, сањалица, неустрашив у одбрани своје православне вере и праведности, увек је спреман на самопожртвованост «за други своја», за рођену земљу, са задивљујуће чистим односима према вољеној, према мајци, послушан је родитељима, туђи су му злоба и поквареност. Козак је леп, може се рећи идеални хришћанин, достојан пример за углед.
А постоји и другачији поглед на козаке, изразио га је велики писац, нобеловац, класик светске књижевности, Хенрик Сјенкјевич у својим познатим историјским романима. Код Сјенкјевича су запорошки козаци разбојници, све сам бандит до бандита, неписмени, прљави, похлепни, крвожедни, без части и савести – апсолутно одвратна заједница. То је, може се рећи, гледиште Европе на «козачки народ». Зато забранити Гогоља значи забранити саме себе.
- Били су козаци, постали су бандеровци?
- Мислим да су бандеровци прва генерација Украјинаца која није читала Гогоља. Тешко је замислити да козак носи маску, да кипи од злобе, да учествује у погромима и плаши становништво. Они желе да се асоцирају с нечим херојским, али ништа у себи не могу да понађу, осим партизанске борбе против Црвене армије за време Другог светског рата. Није јасно како се то уопште може култивисати у земљи, где је сва национална култура на украјинском језику, од Довженка и Тичине до Малишка и Гончара принципијелно антифашистичка.
- Али култивишу?
- Да. Код нас људи могу да се придржавају русофобских погледа, а онда да певају химну «Шче не мерла» («Још није умрла») Павла Чубинског, познатог истраживача руског Севера који је писао да је својим радовима «заслужио љубав руског народа».
- А како је постао националиста-русофоб?
- Па није ни био русофоб. Чубински је био спахија из Борисопоља, студирао је на универзитету у Петрограду, и као што је често био случај – као студент је учествовао у револуционарно-демократском кружоку, ухваћен је у «ширењу комунистичких идеја», послат је у прогонство код свог кума, губернатора Архангелска. Тамо је почео да уређује новине, да иде у етнографске експедиције, прикупио је много материјала, написао је истраживања о руском Северу који су му донели славу, Уваровљеву награду царске академије, а царев брат му је чак поклонио прстен. Химну је написао у 23. години на пијанци са Србима (Русија им је помагала у борби за независност, пружала им је уточиште), који су певали своје слободарске песме. Чубински је по угледу на њих и на пољску химну «Јешче Полска не згинела» («Још Пољска није умрла») за време трпезе написао стихове који су постали химна независне Украјине. То му није сметало да вером и истином служи «Москаљима» и да се тиме поноси.
- А сад неће проћи лустрације?
- Нипошто. И то због два разлога: због ширења комунистичких идеја и због љубави према Русији. Уопште, кад човек размишља о историјским и културолошким узроцима наше катастрофе, схвата колико је у праву био Булгаков, који је тврдио да свако расуло почиње у главама.
- Али данас се ово расуло претворило у прави грађански рат. Како УПЦ оцењује нсталу ситуацију?
- Православна Црква у Украјини врши своју историјску мисију која се састоји у чувању народа који јој је Бог поверио. Притом је врши храбро од првих дана крвавих сукоба. Његово Блаженство митрополит Онуфрије, архијереји и свештеници неуморно учеснике у сукобима позивају на мир и милосрђе. Није лако бити миротворац, зато што рат и милитаристичка пропаганда усисавају човека као вир. Први пут сам у новој години гледао седницу Врховне Раде – ни речи о миру, сама ратоборност: докрајчити Донбас, докусурити! Мислио сам да ће после Минска помало почети да се договарају, да повлаче војску, да траже путеве за помирење и компромис. Уместо тога – нови талас насиља. Код нас лако могу да прикупе 50 добровољачких батаљона и да их гурну у битку, да сравне са земљом и униште аеродроме, руднике, фабрике, читаве градове и насеља, да униште на хиљаде живота, а нису успели да пронађу десет интелектуалаца који би понудили модел заједничког живота Донбаса и Украјине у оквиру једне државе.
- Ипак ће то морати да се уради?
- Наравно. Треба сести за преговарачки сто, на шта позивају Православна Црква и цело светско Православље, треба се договарати, и то не о примирју, већ о миру, о животу, о будућности. Треба се договарати међусобно, а не с САД, Европском унијом или с Русијом.
- Али, Украјина је већ одредила светлу будућност – Европска унија...
- Каква светла будућност? С дечацима крвавих очију? Ми смо хришћанска држава и свима је јасно да Бог неће опростити проливену крв, без обзира на то чиме да је правдамо. Док се људи не измире сами, међусобним опраштањем и покајањем – ништа неће бити добро.
- Хвала на разговору!
