Појмови «много» и «мало» су релативне величине. Иван Андрејевич Крилов је у Енглеском клубу, по тврдњи савременика, могао да поједе овчији бут с кашом, а да ни кравату не одвеже. Онда би се прекрстио пред иконама и рекао: «Зар је човеку много потребно?» А ова порција је и више него довољна тројици одраслих људи. Да ли имам много здравља, снаге и новца? То зависи на каквој позадини се гледа. На једној позадини ја сам богаташ пун здравља и снаге, а на другој – сиромашан и немоћан човек. «Много и мало» су, понављам, релативне величине. Много су тачнији појмови «довољно» - «недовољно», «доста» - «није доста». Али, вратимо се на релативно. Ево, да ли је потребно много (и чега?) да би човек био несрећан?
Мислим да треба много сањарити и не примећивати да снови одговарају стварности. Тада несрећа улази у душу «као ваздух у собу у облику квадрата». Још, да би човек био несрећан, треба с тугом да гледа на туђи успех: туђи тим, туђу земљу, туђег мужа... Тако је мало потребно да би човек био несрећан и тако је лако да то и постане.
Занимљиво је то што је, да би човек био срећан, мало да «не буде несрећан». Одсуство болести, кривичног гоњења, поседовање места за становање, породице и здравља, још увек не чини срећнима многе људе. Они су једноставно непажљиви и незахвални и не оцењују на одговарајући начин оно што имају. Да би човек био срећан треба да има довољно свега што му је души драго, плус – благодат. Благодат Божија човеково срце чини захвалним, а око пажљивим. Зашто о томе треба говорити? Зато што је пожељно да сви буду срећни, сви траже срећу, али је малобројни налазе и чврсто држе у рукама.
Велика је срећа видети око себе много људи који су бољи од тебе. Гледаш их, видиш да су бољи од тебе, али им не завидиш, већ се радујеш. Онај је храбрији, онај је вреднији, онај је стрпљивији, овај је образованији. То је тиха лепота – виђење туђих предности без зависти! За срећу је потребно још и то да правилна мисао уђе дубоко у срце, као сидро у морску дубину. Да уђе и да остане у њему. Сви они који су у животу ишли право и поштено имали су такву мисао у срцу. И не само њу.
На пример, ја сам сад веома тужан. Али ми пада на памет мисао, мала, као капсула са шифрованом поруком. Пинцетом пажљиво отварам танки цигарет-папир и дешифрујем мисаону посланицу:
«Створио си ме, Господе, и у свакој капи моје крви, са свим еритроцитима, хемоглобином и леукоцитима, премудрости и информација има више него у Ватиканској библиотеци. Избројао си моје власи, а кад би се од капилара и вена направила нит, она би се протезала на сто хиљада (!) километара. А да не помињем ухо и око, мозак и срце. Све је то живо чудо највећег степена сложености. Ето колко сам сложен и то је Твојих руку дело. Кад си ме (исто као и сваког другог) створио, Ти си учинио дело невероватне премудрости. Сажали се сад, Оче. Јер већ си учинио велико, а сад учини нешто мало. Велико је то што сам био зачет, што сам био у утроби и што сам рођен. То што знам да читам и што сам у стању да се молим; то што сам још увек жив и што пишем ове редове. Све то је велико чудо. А мало су све моје потребе у земљи изгнања које Ти задовољаваш. То су сви моји унутрашњи болови и туге и спољашња тескоба, од којих без Тебе не могу да се избавим. Зар ми нећеш помоћи у овом малом? Творче зенице моје, зар ме нећеш у потребно време упознати с потребним човеком? Творче звезда и мора, зар ћеш одбити да ми пружиш шољу млека или потребан износ новца? Не верујем да ћеш одрећи, него верујем у Твоју помоћ. Огромно и ништавно, мало и велико – у рукама је Јединог.» Тако се завршава шифрована порука и прелетевши преко ње захвалним погледом, ја добијам утеху.
Сад ћу извесно време бити срећан, зато што је правилна мисао отишла у дубину и што се као сидро у песак зарила на дно срца. Сад још мислим да, да би човек био несрећан, треба да се сећа смрти, али да нема веру у њеног победника по имену Исус. А за срећу, напротив, човек не треба да се плаши мисли о смрти и о томе да ће све што изгледа непоколебљиво одлетети као прах на ветру. Само се треба уздати у Христову милост, сећати се Његових крсних мука и Његовог Престола славе после гроба.
«Христос ми је толико доброг учинио у овом суморном животу. Због чега ми не би даровао милост у другом, бољем свету, ако Га се не одрекнем? Онај Који твори мало, зашто и овде не учини велико ако ми је већ дао веру? А шта је вера ако не кључ за врата иза којих се налази милост?» То је текст претходне шифроване поруке која ме је недавно утешила и које сам се сад сетио. Мом Спаситељу су туђе завист и похлепа. Залог Његовог милосрђа су сви дарови које ми је до сада давао.
Али ако о томе почнем да говорим с неким, а саговорник ми узврати питањем: «А шта је то Христос учинио за мене?» – треба да прекинем разговор. Сваки човек из чијих уста излети или у чијем срцу се рађа питање: «Шта је Христос учинио за мене?» иде у правцу супротном од среће. У овом правцу не треба ићи. Тамо ће бити плач и шкргут зуба.
Срећа се може налазити испред човека на растојању испружене руке или баченог тешког камена. Односно, веома близу. А поред, на истом растојању, највероватније стоји човек којем је потребна наша помоћ. Ако похитамо према срећи, она ће се одмаћи од нас истом брзином на претходно растојање. Али ако се срдачно окренемо према ближњем, она ће се сама приближити и обузеће нас. «Заборави на себе и наћи ћеш мир,» - каже ми срце. У знак сагласности климам главом срцу, али се мрштим, зато што знам како ми то лоше полази за руком.
На сувој земљи испод сунца у зениту, чији ми зраци пеку потиљак, ја – бегунац из Египта и путник који иде у земљу у којој теку мед и млеко – седим и по ко зна који пут размишљам о срећи. А о чему човек још може да размишља? Данас ми је пала на памет једна мисао, друге – од раније, сам се сетио. То је све за данас. Грешник нема много добрих мисли. Мало их је, и саме су мале, као кап у истом оном мору, у чију дубину је као сидро ушло и спустило се сећање о Ономе Ко је створио велико и мало.
