Није нимало случајно то што Библија почиње причом о стварању света, о изградњи Васељене. Господ је због нечега одлучио да нам открије ову тајну, да нам каже нешто о томе шта се дешавало у свету кад у њему није било човека. Хајде да покушамо да видимо шта је то.
Као прво, рећи ћемо да су реч «космос» први употребили Стари Грци – да будемо прецизни, употребио ју је Питагора – и она потиче од глагола «косме» - «украшавати». Односно, Стари Грци су космос замишљали као извесну хармонију, као хаос, који је нека виша сила довела у ред и украсила. То јесте занимљив поглед на Васељену, али размислите о следећем: да бисмо свет видели као космос, треба да погледамо на њега са стране и да оценимо сразмерност његових делова, лепоту и хармонију. Али, да ли човек може стати изван Васељене, ако је сам њен део?
Библијски поглед на космос је другачији. По Библији Васељена – није «космос», већ је «олам» - хебрејска реч, која значи «свет, вечност». Она потиче од друге речи, која се може превести као «бити скривен», «крити се». Разумете ли у чему је ту ствар? Свет је по Библији нешто што је скривено, што је скривено у Богу, што Бог обухвата, као што нерођено дете обухвата мајчино тело. На основу тога је јасно да човек у принципу не може да погледа Бога, да Га посматра и опише, као што ембрион не може у целини да види своју мајку или да је замисли више или мање веродостојно. Бог постаје описив тек онда кад долази као Човек, што нам је и показао Господ Исус Христос.
Занимљиво је да и апостол Павле у књизи Дела апостолских у свом говору у ареопагу каже за Бога: «...јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо...» (Дап. 17, 28) – односно, у извесном смислу се налазимо у Њему и зато Га не видимо. Мислим да нас овакав доживљај света наводи на то да поново осмислимо своје место у створеном свету, у односу на свет око нас. Поглед, по којем свет пребива у Богу, али није истоветан Богу, назива се «панентеизмом» - од грчког «пан ен Тео» - «све у Богу» (не треба га мешати с пантезимом!). Овакво гледиште се може срести и код Блаженог Августина. Августин, размишљајући у својој «Исповести» о томе у каквим су односима Бог и свет, каже отприлике следеће: замислимо сунђер који се налази у океану; сунђер је прожет овим океаном, без обзира на то колико је велик, - исто тако је свет прожет Богом. И наравно, свет није истоветан с Богом, као што сунђер није истоветан с океаном. Много аутора је делило ово гледиште, а чини ми се да нас и савремена наука враћа погледу који је изразио Блажени Августин.
И треба рећи да је савремени научни поглед на Васељену много ближи библијском «оламу» него старогрчком «космосу» - оном статичном простору, који су људи замишљали у античка времена и много касније, у време Исака Њутна.
Понекад кажемо да човек постоји у свести Бога исто као што поема постоји у свести песника, али ми се чини да то није баш најбоље поређење. Зашто? Зато што се у том случају одмах поставља питање зла: да ли зло постоји у Богу? Треба рећи да је проблем зла један од најсложенијих у богословској традицији. Али кад читамо библијски Шестоднев, постаје јасно да је за шест дана стварања Бог створио нову стварност у односу на Самог Себе. Тачније говорећи, наш свет је нешто спољашње у односу на Њега, али с друге стране, представља и Његово извесно проширење, проширење у којем је могуће слободно постојање човека.
...У Јеванђељу по Јовану је речено: «Одговори им Исус: Није ли написано у закону нашему: богови сте?» (Јн. 10, 34). И треба рећи да смо у одређеном смислу заиста богови – богови за сопствени свет, унутрашњи свет душе, богови свог тела којим управљамо. То се дешава баш зато што смо створени по образу и подобију Божијем. Управо зато је човек способан за стваралаштво: јер, Бог је Творац, а ми смо Његов образ и подобије. Међутим, у библијском откровењу је битно то што Бог свет ствара тако да он до одређене границе може да постоји независно. И у томе што не видимо очигледно Бога у стварности која нас окружује, садржи се нека вест Божија: вест о томе да је Господ овај свет створио тако да можемо да се осећамо независним од Бога и самосталним бићима.
Шта је потребно за то да би Бог могао да ступи с нама у лично општење? Просудите сами: главна особина по којој се човек разликује од свих осталих живих бића (с тачке гледишта библијског откровења) не састоји се у томе што смо паметнији од ових или оних животиња, већ у томе да смо само ми на Земљи способни за личан сусрет с Богом. Међутим, овај лични сусрет је могућ само онда кад је човек самосталан!... Не могу озбиљно да ступим у дијалог с крпеном лутком која је натакнута на моју руку!... Исто тако Бог ствара човека као потпуно независно, самостално биће, којем је дарована слободна воља, како би с њим могао да ступи у лично општење. Наравно, оваква слобода је за нас бременита озбиљном опасношћу – опасношћу од пада у грех. Али је очигледно да Творац чак и то ризикује само да би човек могао да изабере по својој вољи пут ка Њему и да се сретне с Њим лицем у лице.
О Божанском подобију човека говоре и најчеститији савремени научници. Истакнути физичар ХХ века, Е.Шредингер у својој књизи «Шта је живот?» пише да савремена наука у принципу није у стању да укључи душу у своју слику о свету - не зато што је тако лоша и атеистичка, већ зато што полазни принципи научног приступа свету не дозвољавају посматрачу да га изведе ван граница. Стога, ма колико да покушавамо да пронађемо «место» где душа делује на материју или где мозак рађа свест, - то нам не полази за руком. У последњој глави књиге – «О детерминизму и слободи воље» - Шредингер размишља на следећи начин: «Да ли се моје тело потчињава законима физике?» - «Да!» - «Да ли се оно састоји од атома?» - «Да!» - «Да ли ја управљам својим телом?» - «Несумњиво!» - «Онда се поставља питање: ко сам «ја», који управља телом, које се састоји од атома, који се потчињавају законима физике? Очигледно је да је «ја» - бог.» Тако каже Шредингер. Али само је хришћанство у стању да на основу ове мисли донесе тачне закључке. Један од највећих богослова ХХ века – митрополит Антоније Сурошки – је говорио да је хришћанство једини истински материјализам, у смислу да за нас материја није просто мртва супстанца, већ оно што је позвано на обожење.
Дакле, свет је уређен као место сусрета Бога и човека. Космос, Васељена, «олам», су створени тако да човек, поставши свестан да је слободно и разумно биће, дође на мисао о томе да постоји Бог, да пожели да Га види лицем у лице – и да то може да учини.
