Осећај да ће лажни, депресивни мир ускоро бити раскомадан догађајима за које мислимо да немамо ни воље ни снаге, све је јачи. Без обзира шта је до сада препознато, а шта је само интуитивно додирнуто, сигурно је да о ономе што нас чека можемо рећи много више него што смо спремни да признамо.
Много смо се распричали, о много тога дискутујемо, има се утисак да знамо више него што нам је потребно. А потребни су нам пре свега аксиоми и конкретна упутства како да изађемо из неподношљивог стања у које смо запали. Добрим делом сопственом кривицом, наравно - не само сопственом. Због раширене болести аутошовинизма, није на одмет на то се подсетити. Доста смо се гордили тиме како смо најгори народ на свету (кад већ нисмо најбољи). Ако је нужно још времена изгубити на расправу онда макар да се теме расправе сузе на практично успостављање темеља обнове.
Ситуација је лоша и из дана у дан све гора. Лоша је и у светским оквирима, али код нас је још лошија и брже иде ка неподношљивом. Умни, патриотски оријентисани и национално свесни српски интелектуалци и стручњаци, ако се и не слажу у свим детаљима, описали су проблеме који нас гуше и поставили скице могућих решења тих проблема. По цену да дође до искриваљавања делова тих скица и занемаривања неких детаља у односу на друге, сад већ можемо поћи у ризик постављања аксиома српског опоравка и опстанка. Аксиоми ће наравно, пре општег прихватања претрпети многе измене, али време се убрзава а рад на њиховом препознавању и формулисању сад је већ постао неопходан. Само на основу прихваћених аксиома може доћи до сувислих практичних потеза.
Србија је тренутно полуколонија, са високим степеном контроле политичке сцене од стране светских и европских колонијалних сила. Утолико је сваки покушај поправљања стања у оквирима постојећег политичког система осуђен на неуспех. Систем је направљен према потребама страних сила, а не према потребама грађана Србије. Да би се стање поправило потребно је деловати вансистемски, и доћи до новог политичког система. Постојећи, темељно заражен партократијом, не да се поправити „изнутра“. Притом, од огромне је важности за успех промене да буде покренута тако да носиоци промене не буду и носиоци будуће власти. Достојанство служења основа је будуће државе и не сме бити контаминирано ванредним наплаћивањем заслуга. Само тако и будућа власт биће заиста власт служења народу а не маскираног (лошег) господарења.
Први знак успостављања српске аутономије биће одлучни захтев за надокнадом ратне штете учињене Србији, пре свега у нелегалном нападу НАТО снага 1999, али и другим делатностима усмереним на уништење српске политичке и економске независности пре и после 1999, покренутим из више светских центара. За наплату ће вероватно морати да се чека промена политичке ситуције у ширим оквирима, али од тог захтева немамо право да одустанемо. Постављање питања легалности бројних „приватизација“, безочне распродаје државне имовине, енормног задуживања од стране корумпираних и уцењених власти инсталираних и контролисаних ван граница Србије, као и одређено кориговање нелегалних радњи, биће неизбежно.
Да би дошло до економског опоравка Србије, потребно је зауставити задуживање, бар десет година више производити него трошити, успоставити иоле значајан извоз, што значи – обуздати личну и заједничку потрошњу. Потребно је одустати од лажног „светог писма“ неолиберализма, поставити државу као покретача привредног развоја, променити банкарски систем, искористити закашњење као отварање пречице ка развоју најсавременијих привредних делатности, вратити колективну свест. Да би осиромашени, уморни и малодушни људи могли да поднесу додатно одрицање, потребно је обезбедити основну праведност у подели добара, а пре свега обновити систем вредности из ког ће и појединци и заједница моћи да црпу снагу за пут пожртвованости, солидарности које неће носити само муку већ и испуњење и одређено задовољство.
Ако желимо макар мало одмах да наслутимо и неке конкретније потезе, можемо као пример да скицирамо прве практичне корака у последње наведеном а суштински првом. Тешко је замислити било какву обнову друштвених вредности без активирања свих потиснутих потенцијала Православне Цркве, јединог преживелог (увек живог) носиоца српског континуитета. Зато што је још од Константиновог (прецизније - од Теодосијевог) времена Православна Црква повремено у тешњем, повремено у формалнијем загрљају са државом, и она данас дели са државом многе њене слабости. Како због тога, тако и због опасности „идеологизовања“ Цркве, црквене структуре и црквена јерархија не могу а и не треба директно да учествују у сређивању државе и националној обнови. За обнову је потребно да се и на додиру Цркве и света оформе вансистемске групе које ће се бавити трансмисијом хришћанских вредности у свакодневни живот, као и „сервисирањем“ националних митова на хришћанској основи. Гледано из црквеног угла – нешто слично вероучитељима само још „световније“, и за „ширу публику“, гледано из света – нешто као национално и хришћански одговорни маркетинг. Идеални члан такве групе био би нешто између социолога, културолога, пропагандисте и мисионара са националним и хришћанским предзанком. У међувремену – активност групе ће се покретати са пресека различитих професија сличног усмерења. Драгоцено је данас скинути са појма „мит“ негативан предзнак и уважити искуство других народа у „брендирању“ националних митова и симбола као активности темељитије од пуког поправљања имиџа неке нације (мада нам, свакако, ни то није наодмет). Креативни приступ традицији „одржавање ватре а не обожавање пепела“ једно је од основних полазишта обнове.
Реалну моћ потрошачког друштва и привлачну силу његових псеудовредности никако не треба потценити. Успостављање мотивишуће вредносне алтернативе један је од најтежих послова који следи. Делатност својеврсних идентитетских инжењера и техничара драгоцена је за прелазак из старог система у нови, који иначе може бити праћен претећим безвлашћем и још нижим нивоом морала и одговорности према вредностима. Па и кад се успостави нови систем, делатност идентитетских инжењера биће драгоцена док се не успостави и почне да показује резултате национална просвета и култура. И овде је важно да људи из редова ових специјалних инжењера не учествују у власти. Поготово они морају бити показни служитељи, узор служења народу.
Можда све ово тражи и да се стекну одређене спољне околности, али пре свега тражи покрет у нашој умртвљеној вољи. Затим тражи хитно проналажење организационих модела за сарадњу национално одговорних Срба и изворе минималног финансирања покретачких, првенствено ентузијастичких активности. Све у свему – тешко оствариво, али не и немогуће. Неопходно - засигурно. Алтернатива је превише црна.
