Монографија „Хришћанско наслеђе Косова и Метохије: историјско и духовно средиште српског народа”, објављена у Америци, сведочанство је премоћи политичких реалности над оним историјским
Са промоције у Конгресној библиотеци, фото Дрина Рајић
Историја Косова дуга више од осам векова и чињеница да је оно „ризница српске средњовековне историје и културе”, блага које спада међу највећа постигнућа хришћанске цивилизације, свакако не може да стане у једну књигу, али пример монографије „Хришћанско наслеђе Косова и Метохије: историјско и духовно средиште српског народа” показује да је могуће да једна књига понуди свеобухватни увид у ту историју, њене чињенице и разноврсне интерпретације – и да као таква, са својих 1.008 страница, и сама буде својеврсни споменик.
Реч је о истинском издавачком подухвату Западноамеричке епархије Српске православне цркве и њене издавачке куће „Себастијан прес” из Алхамбре, Калифорнија, која је прошлог месеца најпре инаугурисана у Конгресној библиотеци, централној институцији америчке културе и највећој светској ризници књига, докумената и савремених мултимедијалних садржаја. Монографија је на енглеском језику, а наслов оригинала је „Кристијан херитејџ оф Косово енд Метохија: д хисторикал енд спиритуал хартланд оф д Сербијан пипл” (The Christian Heritage of Kosovo and Metohija: The Historical and Spiritual Heartland of the Serbian People). На промоцији одржаној 10. фебруара директор Конгресне библиотеке (кога на ту дужност именује председник САД) Харис Грант поручио је да је институција којој је на челу „почаствована да има такву ретку уметничку и историјску књигу”.
У „темељима” ове споменичке монографије је њена претходница, „Задужбина Косова” из 1987, на коју је дограђено више од 50 одсто нових текстова и фотографија, мапа и докумената. Као главни уредник „Хришћанско наслеђе Косова и Метохије” потписује епископ западноамерички Максим (Васиљевић), али монографија је колективно дело многих специјалиста за историју, културу и уметност средњовековне Србије.
У уређивачком одбору су тако Душан Т. Батаковић, директор Балканолошког института САНУ (и дипломата) затим владика Атанасије (Јефтић), професори Православног богословског факултета Богољуб Шијаковић и Предраг Пузовић, као и Гордана Келић, из БЛАГО фонда за очување српског наслеђа кога је оформио Конгрес српског уједињења.
Уз „Себастијан прес”, суиздавачи су и Балканолошки институт САНУ, Православни богословски факултет, поменути БЛАГО фонд и „Интерклима–графика”, графичко издавачко предузеће које је одштампало ову монографију са солидним чврстим повезом, што с обзиром на њен волумен (тешка је чак шест килограма) није било технолошки једноставно.
„Ова монографија је смерна понуда међународној научној и културној јавности ради ближег увида у духовне и културне вредности српског народа представљањем његових уметничких, архитектонских и књижевних достигнућа уграђених у јединствене споменике српске средњовековне културе”, написао је владика Максим у уводу у књигу, у којем износи и велику наду уредника и издавача: да ће данашњи народи Косова и Метохије моћи да свој дијалог почну „не од онога што их дели, већ онога што их спаја, наглашавајући у позитивном и конструктивном тону подручја у којима је постојало српско-албанско етничко заједништво”.
„Ова књига је позив свима да размотре своје разлике у светлу историје и будућности”, наглашава још епископ западноамерички, указујући у свом есеју на право значење такозваног косовског завета и његову везу са српском историјском судбином. Оригинални косовски завет је, како се на више места помиње у овој монографији, само Нови завет изражен у српском стилу и кроз српско искуство, али је и даље Исусов Нови завет, а не нешто сасвим друго.
Монографија је збирка експертских текстова који су илустровани са око 900 ликовних прилога: фотографија цркава и манастира, уметности на њиховим зидовима и сводовима и мапа, од којих је најимпресивнија она на 47. страни, која приказују истинску галаксију цркава и манастира – њих око 1.400 – на Косову и Метохији. Нажалост, то је слика ситуације пре 1999. године – око 150 их је у међувремену срушено или спаљено.
Као контраст том вандализму, у свом есеју „Српска средњовековна уметност на Косову и Метохији”, академик-историчар Гојко Суботић подсећа да 1912, када су Србија и Црна Гора коначно ослободиле целокупну територију Старе Србије (историјско име за Косово и Метохију са оближњим подручјима), није срушено нити оскрнављена ниједно исламско светилиште. „И срушено светилиште остаје свето место”, цитира овај аутор тадашњу прокламацију Краљевине Србије.
Па ипак, један од главних недостатака српске политике, каже се у студији академика Димитрија Богдановића (1930–1986) одабраној за ову монографију, „који ће се показати фаталним”, био је „недостатак јасних идеја како да се нађе трајно и праведно решење за албанско питање... Идеје о мирној интеграцији, укључујући и асимилацију Албанаца биле су сасвим илузорне, иако нису биле противне постојећим или потоњим погледима и практичном искуству европских држава у међународним односима”.
Академик Богдановић је, пишући пре актуелне косовске драме, пророчки указао да је „логика која каже да статус једног региона зависи од текуће ситуације и демографије, без обзира како, кад и под којим условима је та ситуација створена и како је промењена демографска слика, апсолутно неодржива у људском, моралном и историјском смислу”.
Монографија садржи и поглавље о трагању патријарха Павла за достојанственим решењем судбине Косова и Метохије, као и текст митрополита Амфилохија Радовића чија је главна теза да драма и трагедија Косова нису од од јуче – трају више од шест векова. Занимљиве су свакако и европске мапе Косова и Метохије у Старој Србији.
Све у свему, за ову монографију се може рећи да је заиста колосална књига, између осталог и зато што потврђује речи Андре Марлоа на које се позива њен главни уредник, владика Максим: да „култура, кад је најдрагоценија својина, никад није прошлост”. Али и зато што је уверљиво сведочанство о немилосрдној премоћи политичких реалности над оним историјским.
* * *
У Србији у мају
Према изјави епископа Максима „Политици”, почетни тираж од 1.000 примерака је већ подељен и распродат по Северној Америци, а „Себастијан прес” ускоро покреће акцију да наши људи из САД примерак књиге доставе своме конгресмену или универзитетској (а тамо где такве нема градској) библиотеци путем онлајн куповине.
Промоција монографије у Београду биће организована у мају, а Епархија рашко-призренска жели да књигу објави на српском, а истовремено се разговара и о француском и руском издању.
