Четвородневни Лазар – првина општег васкрсења

Митрополит црногорско-приморски Амфилохиjе (Радовић)

    

Припремамо се, драга браћо и сестре, да прославимо улазак Христов у Јерусалим, а послије њега да прославимо, да се сјетимо великих и страшних страдања Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа – Његовог распећа, Његове смрти, погребења али и Његовог славног васкрсења.

Прије ових великих и страшних догађаја, највећих и најстрашнијих догађаја у историји рода људскога, прије дакле Христовог страдања и распећа и прије Његовог васкрсења, догодила су се два догађаја исто тако велика и значајна и изузетна.

Први догађај је био Христово преображење на гори Таворској. Гора Таворска у Палестини је једна од најљепших гора које сам икада у животу видио, на њој данас постоји дивни манастир, отприлике на оном мјесту гдје се Господ преобразио пред својим ученицима. Узео је Господ тројицу својих ученика – Петра, Јована и Јакова – одабрао их је од осталих дванаест својих ученика и извео их на гору Таворску. Тројицу ученика и двојицу пророка: пророка Мојсија Боговидца и Тајновидца и пророка Илију, такође видиоца великих и страшних тајни у времену прије Христа. Међу свим пророцима њих двојица су били најизабранији. Мојсије законодовац је писац знаменитог Петокњижја, пет књига Мојсијевих, које и данас читамо и којима се просвећујемо и надахњујемо. А пророк Илија је везан за велика збивања свога времена, велики бранитељ вјере у живога Бога, онај који је по предању намјесто пелене био повијен у огањ и зато је био и назван огњени пророк Илија; који је на огњеној колесници отишао из овог свијета у онај невидљиви, тајанствени Божији свијет, да би се ево вратио на дан Христовог Преображења. Засијало је Христово лице као сунце а хаљине Његове постале су бјеље од снијега. Двојица пророка и тројица ученика попадали су пред тим страшним виђењем вјечне божанске свјетлости која је засијала из Христовог бића, из Христовог лика.

Зашто баш на гори Таворској и зашто управо прије великих догађања из Христовог живота? Хтио је Господ да тројици својих ученика покаже да не треба да се плаше без обзира на то шта ће се са Њим догађати у догледно вријеме – да Он јесте Исус из Назарета, да Он јесте рођен од Дјевојке Марије, да Он јесте био са њима, да ће Он заиста пострадати, као што су то рекли Пророци, али да не изгубе вјеру: „Немојте да изгубите вјеру у мене. Ја ћу пострадати као човјек и принијети себе за живот свијета, али ја сам и нешто много више од онога што виде ваше очи.“ И то више, то узвишеније, то неизрецивије показао им је на дан свога Преображења – засијала је божанска свјетлост из њега и божанска сила, да би их утврдила, да се не би поколебали када дође Његово страдање, Његово распеће и Његова смрт.

Васкрсење Лазарево

Други велики догађај јесте управо догађај који данас прослављамо – васкрсење четвородневног Лазара, пријатеља Христовог. Чули смо како то потресно описује Јеванђеље и пред нама дефилују ликови... Не само Христов лик и не само Лазара четвородневног, него и други ликови, и сваки од њих је посебна прича. Ту су Марија и Марта, сестре Лазареве. Она Марија, која је клечала пред ногама Господњим и која је, како каже Јеванђелист, помазала миром ноге Његове. Марта, којој је Господ другом приликом рекао: „Марта, Марта о многоме се бринеш али је једно нама потребно, Марија је бољи дио изабрала“. Марта служила, припремала ручак и бринула, па се наљутила на своју сестру: „Што јој не кажеш да ми припомогне?“ Како то обично бива када у дом дође неки гост, онда сви који су у том дому треба да пожуре, да се потруде да заједно угосте свога госта, и утолико више уколико је гост значајнији. Па се зато с правом Марта наљутила. Међутим, Господ благосиља Мартин труд, али у исто вријеме каже: „Марија је бољи дио изабрала, она слуша ријечи вјечнога живота, она клечи пред ногама мојим, она упија у себе велику и свету тајну, открива јој се тајна моје личности и тајна вјечнога и непролазнога живота. Зато немој да се љутиш на њу. Добро је и ти што радиш али је ово што она чини још боље“.

Двије дивне сестре која показују љубав једна према другој, а и једна и друга показују велику љубав према своме брату Лазару. Брат њихов јединац, кога оне бескрајно воле, оболио је и упокојио се и погребен је био, а Господ који је предосетио и чуо шта се догађа, враћа се поново у Јудеју – и ако су већ пријетили да ће да Га ухвате, да Га убију, Он се враћа назад. Па ће рећи апостол Тома Близанац: „Хајдемо и ми с њим, да заједно са њим пострадамо“ (уп. Јн. 11, 16) – већ су предосјетили да се надвија нешто страшно над њиховим Учитељем, над Равијем. Види се колико Тома љуби Господа, види се колико сестре воле Господа, колико дубоко повјерење имају у Њега. Прва је Марта, која је била динамичнија, изашла пред Њега. И Господ је сусреће а она Му говори да је умро њен брат Лазар. Тада јој Господ посвједочује да ће васкрснути њен брат Лазар, а она каже: „Знам, Господе, да ће да васкрсне у дан Васкрсења.“ А Господ јој каже нешто што она у том тренутку не разумије и не може да схвати, што је и природно, јер како схватити Његове ријечи: „Ја сам васкрсење и живот, ко у мене вјерује неће умријети него ће вјечно жив бити“. И Марта поручује сестри Марији: „Ево, дошао је Господ“. Излази Марија, народ иде за њом, она одлази да плаче на гробу свога брата – све је тако потресно, све је тако величанствено. (уп. Јн. 11, 20-30)

Сваки од тих ликова који се појављују данас и које нам открива Свето Јеванђеље сваки је прича за себе, а изнад свега сам Господ, који на овај дан васкрсењем Лазаревим, као што и пјевамо, посвједочује и предуказује опште васкрсење мртвих; утврђује своје ученике и ученице своје, Марту и Марију, тим васкрсењем, као што их је утврдио својим Преображењем – да је Он не само човјек него да је Бог који има силу и моћ божанску, да је он Син Божији, да је он Спаситељ и Искупитељ.

Догађа се нешто што се није догодило од настанка свијета и показује се колико је Господ љубио свога пријатеља Лазара. Јер кад је дошла Марија, каже, потресе се Господ када је угледа и тим ријечима њеним о Лазару, и не само што се потресе него и заплака. Занимљиво је да нигдје у Јеванђељу не налазимо да се Господ смијао али налазимо на више мјеста како је заплакао. Заплакао је Господ и тиме показао своју велику љубав према Лазару, и не само према Лазару него према сваком људском бићу. И долази Господ на гроб Лазарев, а опет ће ту динамична Марта да каже: „Господе, како сад са отворимо гроб, већ четири дана је у гробу, већ смрди, вруће је.“ Без обзира на те њене ријечи, Господ говори да скину плочу камену. И данас у Светој Земљи стоји то мјесто гдје је био сахрањен четвородневни Лазар, и данас свједочи о том великом и страшном и величанственом догађају. Лазар четвородневни је чуо ријечи Господње: „Лазаре, изађи напоље!“ У том тренутку обликује се поново његово биће. Онај који је својом ријечу створио човјека, који га је обликовао од праха земаљскога руком својом, који га је задахнуо дахом живота, истога тога човјека поново испуњава својом силом, својим дахом живота. Лазара је испунио дахом живота Онај који га је од праха уобличио, и онај прах и тијело његово које је почело да се распада је поново укријепио, оснажио, оздравио, задахнувши га дахом живота. И Лазар излази, а каже Господ: „Скините са њега мртвачке покрове.“ Излази Лазар и Он га предаје његовим сестрама Марти и Марији.

Можемо само замислити каква је то била радост, какав је то био потресни догађај, какав је то био нови сусрет Лазара са Господом и Господа са Лазаром, какво је то било укрепљење ученика који су били око Њега.

Лазар је послије тога постао први епископ на Кипру. Ко оде на Кипар наћи ће тамо мошти четвородневног Лазара. Прије неку годину смо славили десет вјекова градње тога храма, дивнога храма, који доље има и крипту из древнохришћанских времена. За њега је везано једно дивно предање које сам чуо када сам ишао у име наше Цркве на обиљежавање десетвјековља тога храма у коме су мошти Лазареве. Каже се за Лазара да се никада више није насмијао после свога васкрсења. А и како да се смије кад је сагледао сав ужас смрти и прошао кроз смрт и кроз страдање до распадања, није њему било више до смијеха. Остало је предање да се само једанпут насмијао, једном приликом када је ишао са својим ђаконом. Пита га ђакон: „Свети оче, никад те нисам видио да се смијеш, одкуд сад?“ А видјели су неког лопова како краде ћуп, па ће Лазар ђакону: „Видим прах како краде прах“. Другим ријечима, насмијао се свим лоповима овога свијета који мисле да ће у злату и сребру, у новцу, у ћуповима и у другим таквим богатствима земаљским наћи себи срећу.

Овај догађај је дивно и велико свједочанство Божије силе. Васкрсење Лазарево, које је претходило уласаку Господњем у Јерусалим, када су већ пријетили да ће Га ухватити, да ће Га убити, да ће Га разапети, укрепљење је не само савременика Христових него и наше укрепљење. Улази Господ у Јерусалим после васкрсења Лазаревог, укријепивши своје ученике да се не боје. И онда имамо онај дивни празник и догађај, када су дјеца појала Господу на Цвијети: „Благословен који долази у име Господње! Осана на висини!“ Ми данас такође идемо с палмовим гранчицама, или са врбицом, која је најсличнија палми, у знак сјећања на тај дивни, чудесни догађај уласка Христовог у Јерусалим.

Ево, дакле, два велика догађаја, и хвала Богу да сте и ви дошли из Жупе Александровачке баш на Лазареву суботу овдје, да цјеливате руку Светог Јована Крститеља – ону руку која је Господа крстила у Јордану, и дјелић Часнога крста у овом златном ћивоту – онога крста на коме је Господ разапет, да цјеливате и руку нашег Светог Петра Цетињскога. Јер и мошти су свједочанство онога што се данас догодило – живо свједочанство да је Бог Бог живих, а не Бог мртвих. Да сила Божија и људско тијело које се по природи распада чува као свједочанство да је Господ васкрсао Лазара и као свједочанство да је сам Господ васкрсао из мртвих. Дакле ево три свједока овдје пред нашим очима тог великог и страшног догађаја: рука Светог Јована Крститеља, дио Часнога крста Госодњега и рука нашега Светог Петра Цетињског која вас благосиља и благосиља ваш долазак из Жупе Александровачке овде у древну светињу да заједно Бога прославимо и да се и ми радујемо радошћу Марије и Марте и радошћу Лазаревом и радошћу ученика Христових, оних који су били свједоци овог дивног и величанственог догађаја, који је свједочанство Христовог васкрсења и који је свједочанство општег васкрсења мртвих, које је припремио Господ свима који се рађају на земљи, а нарочито онима који Га љубе.

Господу нашем, васкрслом из мртвих и пострадалом ради нас и нашега спасења и васкрслом Лазара четвородневног, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.

***

Бесједа изговорена на Светој литургији на Лазареву суботу, 16. априла 2011. године у Цетињском манастиру.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохиjе (Радовић)

7 апреля 2015 г.

Комментарии
Здесь Вы можете оставить свой комментарий к данной статье. Все комментарии будут прочитаны редакцией портала Православие.Ru.
Войдите через FaceBook ВКонтакте Яндекс Mail.Ru Google или введите свои данные:
Ваше имя:
Ваш email:
Введите число, напечатанное на картинке
Храм Новомученников Церкви Русской. Внести лепту