Васкршњи интервју Његовог Преосвештенства
Епископа
рашко-призренског Теодосија
за приштински лист "Јединство"
Својом благоразумношћу и правоверношћу Његово преосвештенство епископ Рашко-призренски и Косовскометохијски Теодосије упућује и подучава српски народ на Косову и Метохији да стрпљивост, постојаност, упорност и непоколебљива вера у свевишњег Бога сарадника, створитеља и спаситеља нашег доносе духовну корист неопходну за опстанак и останак нашег народа на својој земљи уз своје светиње. Присутан на сваком педљу напаћеног Косова и Метохије, неуморан и спокојан шири толеранцију и веру уз благослов и молитву, славећи Бога непрестаним и усрдним молбама за спасење српског рода и свег човечанства.
Шта за хришћанство значи дан Васкрсења Христовог?
Васкрсење Христово је победа живота над смрћу, победа вечности над пропадљивошћу, највећи хришћански празник у коме се сабира пуноћа наше вере, коју нам је Господ оставио пострадавши на крсту и васкрснувши у трећи дан. Христова победа над смрћу није у овом пролазном свету у коме живимо укинула биолошки феномен умирања, већ је један, до тада трагични, догађај учинио извором новога живота. Као људи у овом времену и простору сви ћемо проћи кроз физичку смрт, али за оне који верују у Христа то ће бити наставак живота и праг вечног живота у Царству Небеском. За нас хришћане живот се не исцрпљује у биологији, већ надилази и време и простор и зато славимо победу Христа над смрћу, као победу над опасношћ у да све што је створено заувек не остане у сенци смрти и пропадљивости. То представља суштину наше вере.
У страдању је радост васкрсења
Колико је Косовски завет уствари Христов завет изражен у нашем народном искуству кроз косовско страдање?
Косовски завет је наше српско сажето Јеванђеље. Косово за нас није само географски појам. Оно је икона Царства Небеског, а наше светиње су духовни светионици који нам указују на пут вечног живота у Христу. Зато нам Косово нико не може одузети, осим нас самих уколико изгубимо Христа и вечни живот у Њему. Косовско страдање је Велики Петак, али као што без Христовог страдања не би било ни васкрсења створене природе коју је Бог узео поставши човек, тако би и без страдања које стално пролазимо на Косову и Метохији можда заборавили да је коначно ишодиште нашег Косовског завета, уствари, живот у Христу. То је избор Светог Кнеза Лазара и бројних светитеља и праведника који су знали да претрпе овоземаљска страдања и да опет нађу снагу у Христу и сведоче једногласно да је Васкрсао Христос Господ. Зато и у овом страдању ми осећамо радост Васкрсења на сваком кораку, без обзира колико то апсурдно игзледало онима који не виде и неће да виде тајну Божију.
Није ли српском народу на КиМ феномен страдања кроз историју незаобилазни сапутник?
Српски народ, односно православни народ расут по српским и приморским земљама, вековима је као, уосталом, и православни народ широм света, морао да учи и научи да је за малена земаљско царство. Колико год ми желели да омеђимо наш простор географски и политички, толико нас је Господ стално подсећао да су границе онога што наши свети символично зову небеском Србијом, ван овог времена и простора. Тако је и некадашња моћна Ромејска царевина са преславним градом Цариградом пала земаљски гледано, али духовно она наставља да живи у Цркви, у нашем духовном предању. Када хришћанска царства падну под туђинску власт, она не нестају, већ бивају преображена и вазнесена у духовну сферу постојања. Тако нас Бог стално учи да не тражимо Царство Небеско на земљи, и не тражимо земаљске цареве као спаситеље, већ да се уздамо једино у Бога као Цара Небеског.
Може ли се Косово за Српску православну цркву и српски род изгубити без обзира на политичка решења?
Ако на Косово и Метохију гледамо духовним очима, никада га нећемо изгубити, јер је Косово живо уткано у биће нашег верног народа, односно наше Цркве. Непријатељи могу рушити наше светиње и раскопавати нашегробове, али нам не могу узети оно што се узети не може, а то је Косово онакво какво га ми православни Срби доживљавамо. Политичка решења су пролазна и као таква имају за циљ да привремено олакшају живот народа. Зато морамо да водимо рачуна да духовно не изгубимо Косово, а можемо га изгубити само онда, ако веру у живог Бога заменимо вером у човека, у пролазну идеологију, у сујету и лаж пролазног света који почива у греху и злу, како нас учи Свето Писмо. За Косово се треба борити пре свега борбом против зла у нама самима, а то зло бива увек када пролазна уживања, похлепу и мржњу стављамо изнад љубави према Богу и према ближњима.
Срби на КиМ још од 1389. године пролазе кроз искушења суочени са сталним нападима и потискивањима са прадедовских огњишта и настојањима Агарјана да се затре траг постојања Срба. Да ли управо Србе на КиМ одликује храброст, присебност и одлучност да на хришћански, достојанствен начин штите своја права уз чврсту решеност да остану и опстану на својој светој земљи?
Наши преци вековима су остајали и опстајали на Косову и Метохији не силом оружја и бројношћу, већ силином своје вере у Бога који је моћнији од свих сила овога света. Тако је и некада моћно Османско царство отишло са ових простора као да никада овде није постојало. Али када бисмо год изгубили веру у Бога и предали се светским идеологијама, као што је безбожни атеизам, Господ је допуштао нова страдања. Наши људи су храбри, јер иначе како би нашли смисао свог живота тамо где је тешко наћи сваку људску логику. Али сила Божија се у слабости познаје и тамо где се умножи грех још већма се умножи и благодат. Понаваљам, Косово данас не бранимо гордом силом и пркосом, провоцирањем и безумном одважношћу, већ мењањем самих себе на боље, трпљењем, вером у Бога и надасве љубављу, а Бог од нас тражи да волимо не само наше ближње него и наше непријатеље.
Иако оскрнављени и рањени наши храмови на КиМ су места у којима се верни народ сабире на молитви, храни Светим Јеванђељем и Светом причешћу сједињује са вечно живим Христом Богом. У којој мери би повратак протераних спречио да наше светиње постану „културни споменици“ или „музеји у прошлости“?
Наше светиње су пре свега живе цркве и имају смисао само уколико се у њима наш народ окупља и Богу моли и причешћује Божанским тајнама. Вековима су те светиње биле чувари наше вере, нашег духовног и културног идентитета и управо обновом наших светиња ми обнављамо и наш верни народ и позивамо расељене да се врате око својих храмова у којима су крштавани, и поред којих су сахрањивани њихови преци. Није срећа само у земаљском благостању и то знају многи који су потекли са ових простора и који су се уверили да је није лако наћи другде. Много пута сам видео више среће, наде и благодарности, код људи који живе на местима страшним и опасним, али где су нашли снагу и поуздање у својој вери у Бога. Посебно нам је потребна слога и не смемо дозволити да нас разни продавци магле раздељују као народ Божији. Једино сједињени у Христу, око својих светиња и пастира значимо нешто и само се тада можемо назвати наследницима оних светих Срба који су осветлали име нашега рода.
У којој мери колективна историјска хипотека и њено идеолошко оживљавање и спрега верског и националног идентитета међу балканским народима отежава успостављање свести о потреби истинског уважавања, пуног животног обезбеђивања равноправности и верске толеранције?
Примајући Свето Крштење, било као деца или као одрасли, постајемо чланови народа Божијег. Умиремо старом човеку и рађамо се у новом, у Христу. Хришћани живе у разним земљама, говоре разним језицима, јер нико није могао да бира где ће се родити и у каквим условима ће живети. Али сједињује нас једно, вера у Христа и живот по Христовим заповестима. Српски национални идентитет, док год постоји и живи у оквирима светосавске традиције, није сметња да у своме комшији препознамо брата који је и сам створен по лику Божијем, без обзира којој вери или нацији припадао. Међутим, када национализам постане сврха самом себи и изгубимо веру са Христом, ту љубав онда замењујемо мржњаом и нетрпељивошћу према свему другачијем. Такав национализам нема везе са хришћанством и представља једну од највећих опасности за наше спасење.
Са радошћу дочекујемо Благодатни огањ
Из Светог града Јерусалима у Београд а потом и на Косово и Метохију биће пренет Благодатни огањ. Како се наш народ на КиМ и Епархија спремају за дочек овог свечаног догађаја?
Са великом радошћу дочекујемо долазак Светог Огња из Јерусалима, као символ оне светлости Христовог Васрксења, која је засјала из његовог гроба и обасјала васцели свет. Да бисмо достојно дочекали Благодатни огањ, треба да се и достојно припремимо постом и молитвом ових дана Страсне седмице и светим Причешћем Божанским тајнама. Без покајања и евхасристијског живота и овај догађај може да буде без истинског смисла. Проходећи нашу Епархију, благодатни огањ донеће нам радост и благослов Јерусалимске Цркве, која обредом чудотворног огња Христовог Васкрсења, вековима чува сећање на Васкрсење Господње.
И ове године Срби на Косову и Метохији Васкрсење Христово чекају у страху и неизвесности а протерани далеко од огњишта. Чиме их утешити и охрабрити?
Наш народ, једино истински можемо утешити речима Божијим. Речи Божије, садржане у Еванђељу Христовом, највећа су утеха нашем народу и не могу се заменити никаквим политичким обећањима, плановима или договорима. Духован човек живи у свету али није од овога света, по земљи ходи али небом живи и осећа. Ако живимо животом достојним наших светих предака, утеха Божија, уз молитве светитеља који су просијали на овим просторима и васцеле Цркве, биће увек са свима нама. Зато, користећи ову прилику, желим да свим Вашим читаоцима пожелимо срећне и благословене Васкршње празнике. Нека би васкрсењем Христовим у нашим срцима још више васкрсао нови живот у Христу Господу, нова нада која доноси утеху и снагу свима којима је преко потребна.
ХРИСТОС ВАСКРСЕ - ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
