Схиархимандрит Власије (Пергонцев)
Потоњи духовник Пафнутијевог Боровског манастира схиархимандрит Власије (Перегонцев) дошао је на свет кад је његова мајка имала 56 година. Родила је седморо деце, али су сва умрла још у првој години живота. Осма је била девојчица, која је напунила годину дана. И мислили су да ће све бити у реду, али није било. Кад је малишанка напунила две године дадиље су је повеле напоље да се игра. Ту је пасао коњ. Девојчица му је пришла. Коњ се ритнуо и ударио је девојчицу по главици...
Рођен је у подруму у који је његова мајка отишла по кромпир. Намеравала је да узме кромпир, а родио се синчић. Касније је многе године свог живота провео у илегали: већи део монашког живота био је протериван и прогањан због вере.
Код куће није био вољено дете. Отац је умро, мајка се поново удала и очух је љуто омрзнуо пасторка, називао га је «попић» и «монахић», јер га је до десете године – до четвртог разреда – васпитавала бака – монахиња.
А после седмог разреда је отишао од куће и почео је да живи самостално. Уписао се на Смоленски медицински факултет где је студирао на катедри за педијатрију и дечје болести. Тамо, на факултету, упознао је и љубав. Кад је девојка сазнала да иде у цркву чиста срца га је пријавила у ректорат, због чега је избио велики скандал. За пример другима судили су му пред свим студентима те године. Како совјетски студент може да замени бели лекарски мантил црном расом?
Реците: како? Бели мантил црном расом? Руководство то није могло да замисли и студент који је пре тога добро учио сад је имао проблема с полагањем испита. Професорима је било наложено да му упишу оцену ако се одрекне својих убеђења. Студент није имао намеру да се одрекне убеђења. Девојка је, схвативши да је желећи да спаси свог суђеног од црквеног мрачњаштва у ствари издала момка, престала да иде на предавања. А он је доживео тешко нервно растројство.
Схиархимандрит Власије (Перегонцев)
Повратио се кад је закуцао на капију куће схијеромонаха Илариона (Рибара), који је тада живео у Мичуринску, много километара од Смоленска. Ноге су га болеле од умора, одећа му је била похабана, у очима – мука. Отац Иларион је од главе до пете погледао младића и увео га је у кућу. Отворио је очи: непознато место, прекривач од пачворка, плафон је окречен као у украјинским кућама од блата. Иконе, испред икона кандила. Улази свештеник. Коса му је зачешљана. Седа на табуре поред њега и каже:
– И шта, јеси ли се напатио?
Он је у одговор само зајецао, речи су му стајале у грлу као кнедла. Лежи, ћути, сузе му лију из очију. Свештеник му је ставио руку на главу и рекао:
– Немој ништа да говориш, све знам. Хоћеш ли поћи са мном?
– Хоћу.
Иако није знао куда га зове. Испоставило се да је свештеник био духовник у манастиру Флора и Лавра у Закарпатју. Тамо је одвезао будућег схимника.
У Совјетском Савезу је владао строг режим уколико је неко обилазио манастире. За младићем је издата потерница у целој земљи као да се ради о опасном злочинцу. А он је напокон доспео тамо куда је стремило његово срце. У манастир. Тајно је примио постриг и добио име Петар. Духовник му је строго забранио да каже где се налази и он је почео да живи, потпуно непознат, илегално, далеко од људи. После извесног времена написао је писмо мајци да га не тражи, јер је изабрао пут служења Богу.
Архимандрит Серафим (Тјапочкин)
У велику схиму га је постригао архимандрит Серафим (Тјапочкин) 1980. године. То се одвијало тајно: власти су због тога прогањале људе. Отац Серафим је на постригу рекао да ће схима бити његова тврђава, духовни панцир против непријатеља. Још му је предсказао да ће бити духовник у манастиру и да ће око њега бити браћа. У то време је манастир о којем говоримо био у рушевинама, потоњег духовника је тражила милиција и било је тешко поверовати у све то. Али ево, схиархимандрит Власије је већ дуго година духовник Пафнутијевог Боровског манастира.
Био је прогањан, праћен, убијан. Једном, кад је већ служио у Калушкој епархији рђави људи су ушли у храм и разбили су му главу пајсером. То су били пљачкаши храмова, нису намеравали да оставе живог сведока и ишли су на сигурно кад су га тукли. Међутим, скуфија на глави је ублажила ударац и пајсер није дошао до мозга – остао је стоти део милиметра. Урађена је тешка операција, у главу му је уграђена плочица, дуго је лежао у болници и преживео је. А онда је откривено да има рак. Издржао је шест изузетно компликованих операција, одстрањен му је део црева, сваке године су му мењали крв. По свим прогнозама је требало да умре. А он је отишао на Атон где се шест година молио у затвору у Ватопедском манастиру у којем се налази чудотворна икона Пресвете Богородице «Свецарица» («Пантанаса»), којој се људи моле у случају онколошких болести. Постоји прича о томе да је, кад је Атанасије Велики хтео да оде с Атона, Мајка Божија учинила чудо – ударила је стену и из тог места је потекао свети извор. Из њега и данас извире вода. Отац Власије се купао у овој води, пио ју је. Шест година касније за време службе у храму одједном је одсетио да све унаоколо као да је заискрило. После тога су лекари рекли да су метастазе престале да се шире. Вратио се у Русију, у свој родни Пафнутијев Боровски манастир, где прима људе већ неколико деценија.
Протојереј у годинама, потомак великог руског војсковође Михаила Иларионовича Кутузова, отац Владимир Кутузов, ми је о оцу Власију испричао следећи догађај: у годинама совјетске власти, кад је као млад ђакон служио с баћушком у једној парохији, код њих у храм су дошли неки чиновници и почели су да траже мито за младића који је по схватању совјетског уређења, у цркву ишао да не би радио, не желећи да гради светлу будућност. Чиновници су претили да ће правити велике проблеме и да би их избегли, дали су им новац за откуп. После извесног времена поново су дошли по новац. Зашто да не? Јер, попови су бесправни, неће ићи у милицију да се жале. Видећи да то никад неће престати отац Власије је дао благослов младом ђакону да се запосли у одгајалишту крава у родном селу, а да у слободне дане долази у храм да служи. Он је тако и учинио. Међутим, једном се Циганин-мештанин «нашалио»: пришуњао се тору у којем се налазило стадо из колхоза и сиреном је толико уплашио краве да су оне провалиле ограду и побегле у шуму. Ма колико да је отац Владимир трчао, ма колико да је звао, ниједну није могао да нађе. Схватајући шта му прети због губитка целог стада, у сузама је отишао код оца Власија и све му је испричао. Он га је уверавао да ће све бити у реду и послао га је назад у одгајалиште. Вече. Потиштени ђакон полако до проваљеног тора и одједном види: из шуме долази стадо крава. Једна, две... цело стадо се сачувало. Вратило се свих 250 крава. Тору су се приближиле и последње и он је тада приметио да за кравама, попут чобана иде... неколико огромних вукова. Вукови су мирно дошли до тора, дочекали су да у њега уђу последње краве, а онда су се као да се ништа није десило, окренули и кренули према шуми. Ђакону од изненађења само што није позлило.
У својој 81. години отац Власије просто сија од среће и веома личи на сунце. Поред њега је човеку топло, светло и радосно у души. Радост га свуда прати.
Једном сам ушао у олтар у којем је стајао један отац-игуман, тужан, оборене главе. Улази отац Власије. Чим је угледао тужног свештеника пришао му је, загрлио га је, подигао, добро га је протресао и загрмео: «Да се ниси усудио да очајаваш! Шта ти је? Сад ћемо да служимо Богу – а ти си тужан!» Целивао га је три пута и чврсто привио на груди. Требало је видети очи овог игумана који је после тога служио с таквим надахнућем!
Људи се једноставно преображавају и док само гледају оца Власија. Најхладније и најравнодушније срце поред њега оживљује. Човек га само гледа и већ му је добро. Чује његову молитву и схвата: жив је Господ и ништа није пропало. Он је живо оваплоћење пасхалне радости и светлости од којих у пустињи цвета цвеће и осмехује се небо. Господ је с нама!
Схиархимандрит Власије (Перегонцев)
Кад служи његов радосни глас грми заглушујући све унаоколо. «Со умиленијем сердец Господу помолимсја!» И тресу се зидови храма. «Пресвета Богородице, спаси нас!»
Он воли манастир дирљиво и до самозаборава. Треба видети с каквом радошћу, с каквим свештеним страхом целива манастирске светиње! «Преподобни оче Пафнутије, моли Бога за нас!» Зар може тихо и млако да служи Богу Који је Љубав, Светлост и Радост? Овај стари монах великих добрих очију зна како нас Господ воли. И сви око њега то осећају.
На људе гледа као на Адама и Еву у рају. Кроз прљавштину, гареж, оштећене углове и губу он види непоновљиви образ Божији и с влашћу, са сигурношћу и радошћу одмах почиње да га чисти. Понекад се то дешава у трен ока. Ево, само што је почео да говори с потпуно непознатим човеком – и одједном се с овим нешто дешава, човек наочиглед почиње да се мења, исправља се, почиње да се осмехује. Малочас је био изгубљен, тужан и усамљен, а сад је радостан и срећан.
Код оца Власија долазе људи из Лондона и са Тибета, из Малојарославеца и са Сахалина. Православни и неправославни. Верујући и неверујући. Једноставни и не баш једоставни. Ко се ту све може срести! Испред његове келије се могу видети и атонски архимандрити, и руски министри, и познати политичари и бизнисмени. И многи други. Једном сам код њега пратио првог помоћника председника ОЕБС-а, који је специјално долетео у Москву како би поразговарао с руским духовником. И он га је примио, као што прима све који долазе код њега. У данима пријема келија оца Власија је отворена од 4 ујутру до 9 увече сваког дана. А кад служи прима људе на исповест од отварања манастира – од 5 сати ујутру.
Схиархимандрит Власије (Перегонцев) на исповеди
Он за тили час поставља духовну дијагнозу, понекад у две реченице.
– Дионисије, зашто стојиш на прагу? Уђи у келију!
– Оче, блатњаве су ми ципеле!
– А ти свеједно уђи.
И, наравно, изуваш ципеле: јер, ниси луд да прљаш келију вољеног баћушке. А он те већ следећег тренутка привија на груди, мази по коси и каже: – На кога ли си ти мени тако непослушан?
За скоро 20 година колико се познајемо дао ми је мноштво духовних савета и поука. Једне ћу се сећати целог живота. Неком приликом сам дошао код њега у компликованој животној ситуацији. Дошао сам мрачан и растројен. Околности не да су биле лоше, већ нису могле бити горе. Отац ме је тешио колико је могао, дуго смо разговарали, а на крају ме је чврсто загрлио и одлучним гласом ми је тихо шапнуо:
– Ако будеш са Христом – и у паклу ће бити рај.
И дао ми је свежањ свећа из Јерусалима.
Схиархимандрит Власије (Перегонцев)
Кад си са Христом престајеш да се плашиш бола, постајеш неустрашив, можеш да трчиш по снегу и да не упадаш у њега. С Богом се мртва пустиња преображава у рајски врт и све ти постаје могуће...
Отац Власије увече излази из келије. Народ хита по благослов. Једна импонзантна дама, сва у брилијантима, гурајући се отпозади театрално крши руке и трагичним гласом пита:
– Како да живим, оче?
Он се окреће и у ходу добаци:
– С једним!
Дама црвени, отац брзо одлази. Народ се још дуго смејуљи.
