На аеродрому Батајница 21. априла 2015. године одржан је 40-дневни парастос погинулим ваздухопловцима - посади хеликоптера МИ-17
Помен за душе наших колега, пријатеља, сабораца. За душе наших хероја, Омера, Милована, Драје и Миладинчета. У спомен Вазнесења Господњег у 40. дан по Васкрсењу. Тачно у 11:00 часова окупише се ваздухопловци у маленој капели аеродрома Батајница. Окупише се да упуте молитве своје Господу за душе својих колега. У свим нашим срцим, и данас, ране су још свеже. Свака ваздухопловна душа и даље осећа тежину губитка четворице колега. Чак и сваки део аеродрома још подсећа на њих четворицу, празна стајанка на коју више неће изаћи са осмехом, празни хеликоптери у које више неће ући да крену на нови задатак, празно фудбалско игралиште на којем неће одиграти утакмицу живота. У свим нашим просторијама и ходницима још нема веселог осмеха да се чује. Чују се само кораци и виде се само погледи, погледи колега који нису заборавили. Нису заборавили своје другове. Међу свим ваздухопловцима још стоји туга за Омером, Милованом, Драјом и Миладинчетом. Четворицом великих ваздухопловаца.
Треба много времена да прође, кад добар човек напусти наше животе, па да бол за њим прође, нестане. Кад нас напусте четворица добрих, великих људи, колико треба времена да прође а да туга за њима нестане? Ваше колеге ваздухопловци неће дозволити да будете заборављени.
Данас су окупљени ваздухопловци у тишини стајали и молили се за душе својих другова. У тишини, достојанствено, поносно.
Помен је служио бригадни свештеник, јереј Предраг Докић. На крају помена обратио се свим присутнима благим речима вере, утехе, речима које су морале бити речене тог дана.
„Драга браћо, помолили смо се за покој душа уснулих слугу Божијих... Узнели смо молитве Господу за спас душа њихових. Молитва је у нашој Цркви заправо највећи подвиг, највећа жртва коју можемо да принесемо за некога, за ближњег свога. Овај парастос који смо сад одслужили, није комеморација или неко евоцирање успомена или сећање, већ је молитва и жртва коју смо ми сада принели пред престо Божији. А та жртва неће остати незаписана. Помолили смо се да Господ настани душе њихове тамо где праведници почивају. Да са светима упокоји душе њихове.
На крају, певали смо Вјечнаја памјат за вечан спомен, за вечну успомену, за вечно сећање, али не сећање овде на земљи, јер је на земљи све пролазно, већ смо тиме замолили Господа да их се Он вечно сећа у своме Царству небеском, у Царству вечности, које је припремљено за све нас, за све људе, јер је човек за вечност створен да буде вечан и да живи у вечности са Богом. Доласком Христовим, његовим очовечењем и његовим Васкрсењем ми добијамо могућност поновног вечног живота, који смо изгубили падом Адамовим. А данас, налазимо се у радости Васкрса. Христос је својим Васкрсењем разрушио смрт, односно роду људском је поново вратио могућност вечнога живота...
...Свећа коју смо запалили, означава Христову преображењску нестворену светлост. Кад год упалимо свећу за покој душе наших драгих, исказујемо веру да су наши покојни у Христовој светлости, да нису у тами.
Још једном Христос васкресе, а нашим покојнима Бог да душу прости!“ - завршио је тихо јереј Предраг Докић. Остао је мирис тамјана и светлост свећа да им осветли пут којим су кренули.
Кренуше ваздухопловци свако својим путем, свако са својим мислима, бригама и плановима. Охрабрени и оснажени васкршњом песмом ''Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима у гробовима живот дарова''.
заставник Саша Јовановић
