- И после 17 година живим у Великој Хочи, а душа ми је тамо, у моме селу Братотину – прича Дарко Матић, Братотинац у Великој Хочи
На Светог Василија Острошког Чудотворца, чланови породице Матић, Дарко (31) и његови родитељи Јован (56) и Слободанка (59) обавезно одлазе на Литургију у цркву у Великој Хочи. Тога дана, пре тачно 17. година, после напада шиптарских терориста, у пратњи полиције, побегли су из свога села Братотина, носећи са собом само живе главе на раменима, а остављајући цело своје имање. Иако је био ђак основне школе, Дарко Матић, није заборавио шта се догађало тога дана:
-Сећам се, устао сам ујутру, и кренуо у школу у село Зрзе. У нашем дворишту су били трактори, на њима је отац натоварио неке основне ствари из покућства, џакови брашна и гардероба. Причало се тих дана да ће да нападну терористи ал,, нас неће да дирају!“ бар су такве вести долазиле до нас. Виђали смо терористе како шетају и иду горе у село Дреновац. Кад сам полазио од куће са братом од стрица тата нас је посаветовао да не излазимо из аутобуса у Зрзе, како смо обично чинили кад би ишли у школу, већ да наставимо истим аутобусом до Ораховца, а потом да се пребацимо за Велику Хочу. Слутио је тата да ће се нешто десити. Ушли смо у аутобус, у којем сем мене и мог брата никог није било. Кад се аутобус зауставио у Зрзу, а кондуктер видео да не излазимо питао је на албанском ,, зар ви децо нећете у школу?“ Ми смо на албанском (пошто смо у селу сви знали и албански) одговорили да идемо неким послом за Ораховац. Сишли смо на аутобуској станици у Ораховцу, и кренули пешице ка Великој Хочи. На излазу из Ораховца смо зауставили неког човека који је возио трактор и он мислећи да смо албанска деца, повезо нас до пута изнад Велике Хоче. Сишли смо у село пешице. На улазу су нас срела нека деца, наши вршњаци, са којим се и дан данас дружим - сећа се Дарко Матић.
До 1998.године у селу Братотин је по Дарковој причи, а и причи његовог оца Јована, живело пет српских породица и сви са истим презименом ,,Матић“.
- У нашој породици је било десеторо деце и петоро старијих. У кући нашег рођака Живка живели су он и још петоро укућана, код рођака Коље их је било шесторо, код Боже исто шесторо, а код Томе троје. Тог дана после напада терориста на полицијску патролу која је ишла у Ратковац и целодневне пуцњаве, сви су побегли у Велику Хочу, и сместили се код неких рођака. После неког времена неки су прешли у Ораховац, а после дешавања 1999.године, сви су осим нас, отишли. Неки у централну Србију, а неки у Италију -прича Дарко.
- А у селу нам је остало све што смо имали: остале су две нове куће од по 200 квадрата, велика штала, седамдесет оваца, шест крава, пет свиња, и десет хектара земље, нешто под виноградима, а нешто под воћњацима. Све је то отишло у неповрат. Али Бог нека им суди. Он који је спасио све нас. Да, Бог нас је спасио,и Свети Василије Острошки Чудотворац, слава му и милост, јер тога дана нико из села није погинуо. Нажалост, погинуо је полицајац Александар Мицић из Велике Хоче, који је ишао да помогне колегама у блокади, а полицајци Миливоје Закић, Саша Ђуричић, Радош Шошкић и Синиша Грковић су рањени. После неколико месеци, по одласку из села киднапован је један наш рођак Бобан Матић-сведочи Дарко.
Породица Матић, у којој ниједан члан нема стални посао, живи од земљорадње, а Дарко се неколико година уназад бави и пчеларством. А пчеларење је по Дарковој причи, уносан посао, али јако тежак:
-Ја се бавим пчеларством и преживљавамо, тако се мора. Пчеларење је уносан посао, али јако тежак, као и пољопривреда, ако буде родна и кишна година биће и жита, ако не онда само слама. Тако у пчеларству: ако су кише и лоше време нема меда. Тако да се уздамо у Бога и молимо за родну годину. И још нам је важно да имамо тржиште, што је проблем тренутно за све српске произвођаче на Косову и Метохији.
Дарко воли посао око пчела, много времена проводи радећи око њих, а било би му лакше кад би могао да набави електричну врцаљку, бар неке послове би могао лакше и брже да обавља, али за сада нема новаца за то. Ипак, он не одустаје. Ради, труди се, па ће и то набавити једнога дана, а можда се неко и сети да му помогне.
Како су Дарко и његови родитељи једини који су од Братотинаца остали у Метохији, они су и једини који одлазе у Братотин. Понекад, тако он и отац, оду својим колима у село. Посете рушевине својих кућа, оду на гробље и запале својим прецима свеће и задрже се код старог храста. То су дрво, које је старо стотинама година, Братотинци сматрали, светим, заветним дрветом. Посете селу им дају снагу и вољу да наставе да се боре, па можда једног дана опет се ту врате. А ако и сретну некадашње комшије из села, од њих сазнају како би неко волео да купи њихова имања, а да се поново врате, то нико од њих не жели. Не говоре, али се осећа.
И док чекају неко боље време, изградњу куће у Великој Хочи или повратак у Братотин, Дарко будућност не види нигде даље од Велике Хоче:
-Живот тренутно, видим, као и један део Хочанаца који намерава да остане до задњег у Хочи. Тако видимо и ја и моји... јер ако напустимо Хочу, напустили смо и Храст у Братотину и Светог Николу у Хочи. А Свети Никола је наша крсна слава. Тако се осећам од првог дана и то ме држи, држе ме ове светиње које нас окружују. У Хочи живимо, ал у Братотину нам је душа. Надамо се да ће опет Бог помоћи, да све буде како треба, као и тога дана када нас је спасио - завршава своју причу Дарко Матић, Братотинац из Велике Хоче.
