Човек је биће које има усправну кичму. За њега није могуће да мења природан положај, а да не изгуби достојанство. Човек који хода четвороношке више није сасвим човек. Ево, блудни син, измучен глађу, жели да једе из свињског корита. То не може да учини никако другачије осим да се сагне, да се повије до земље, да постане исте висине као презрене животиње.
Тако нас грех тера да се повијемо до земље. Прво – силином искушења од којих нам клецају колена. Затим – стидом, кад нам је оборен поглед и кад нас је срамота да гледамо у небеске висине. Грех се још није претворио у дело, није се десио као чињеница, још увек живи у срцу само у облику помисли, као црв у јабуци, а човек већ обара поглед.
Тако је било с Каином кад је оштар бол увреде ранио његову гордост. «Каин се расрди веома, и лице му се промени» (1 Мојс. 4, 5). Познајући људско срце, видећи какве мисли зрију у дубини која је недоступна људском погледу, Бог упозорава Каина на грех који се у њему зачиње. «Нећеш ли Ми бити мио, кад добро чиниш? А кад не чиниш добро, грех је на вратима. А воља је његова под твојом влашћу, и ти си му старији» (1 Мојс. 4, 7).
Сећамо се шта је после било с Каином. И успех у земаљским пословима којим се касније одликовало Каиново потомство, делимично представља последицу његовог погледа управљеног ка земљи. Отуда – успех у сточарству, металургији и производњи тканина, којим су се одликовали Каинити. Оборивши једном поглед на земљу од стида, Каин је временом постао отац цивилизације која је успешна у земаљским пословима.
Природан покрет главе и очију као што је поглед ка небу не полази свима за руком с подједнаком лакоћом. Човек којег мучи савест много се природније повија ка земљи и обара поглед. Свестан је да је небо – «престо Божији» (Мт. 5, 34) – чисто и свето. Зато блудни син, смишљајући покајничку молитву, намерава да каже: «Оче, сагреших небу и Теби» (Лк. 15, 18).
А Вазнесење исправља наша повијена леђа. Оно нас приморава да гледамо нагоре. И то – с радошћу.
Гледали су нагоре и очевици Христових страдања. Планина је сама по себи висока. Одоздо нагоре гледају на планину сви они који стоје у њеном подножју. А Крст се узноси изнад саме горе. Христос је рекао: «Кад Ја будем подигнут од земље, све ћу привући к Себи» (Јн. 12, 32). И данас привлачи к Себи људске душе и кад подижемо поглед ка Голготи, сузе нам навиру на очи.
Али није тако на Вазнесење. Тада су се, испративши Га дугим погледом, апостоли вратили у Јерусалим «с великом радошћу. И беху једнако у цркви, хвалећи и благосиљајући Бога» (Лк. 24, 52-53).
Христос је жив! Христос је изашао као победник из борбе са смрћу! Истина, Израиљско Царство неће уредити овог лета. И уопште, Он чини многа дела за која људи, како се испоставља, нису спремни. И сад нам заповеда да се не одвајамо од Јерусалима, већ да чекамо «силу одозго». Не говори све одмах, а оно што говори није одмах схватљиво. Његове мисли нису наше мисли. Али је главно да је жив и да је обећао да ће бити с нама до свршетка света! А пошто је тако, немамо чега да се плашимо.
Христос се узноси и људи гледају у небо. Занимљива слика. За апостоле у том часу не постоји ништа велико и занимљиво на земљи. Све најважније за њих је тамо куда Христос усходи.
Како је занимљиво то што су се пагани некада давно загледали у ноћно небо и што их је ово небо захваљујући светлости изузетне звезде довело код Младенца-Месије. Први долазак је објавило тамно небо украшено звездама. А небо ће, само ведро и дневно, објавити и Други долазак. Ево шта анђели у белим одеждама кажу апостолима: «Људи Галилејци! Шта стојите и гледате на небо? Овај Исус, Који се од вас узе на небо тако ће доћи као што видесте да иде на небо» (Дап. 1, 11).
Празник Вазнесења постаје празник објављивања Другог доласка. Сад је то главни циљ подизања погледа ка небу.
Али немојмо заборавити ни Крст на Голготи. И он је, као што се сећамо, приморавао људе да подигну поглед ка небу. Крст, Вазнесење и Други долазак. У последњи дан ће се сви ови догађаји слити у један, зато што ће се пре славног доласка Христа због суђења свету, «показати знак Сина Човечијег (односно, Крст) на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човечијег где иде на облацима небеским са силом и славом великом» (Мт. 24, 30). Заплакаће, зато што су до тада све време гледали у земљу, све своје послове су обављали само ради земље и своје напоре су мерили земаљским успехом. А онима који нису заборавили на небо и на Онога Ко је на њега узашао после Васкрсења, Господ каже: «А кад се почне ово збивати, гледајте и подигните главе своје; јер се ближи избављење ваше» (Лк. 21, 28).
Подигнимо се и исправимо се, грешници. Исправимо леђа сви ми, искупљени крвљу Сина Божијег; сви који нисмо заборавили високу цену искупљења; сви који говоре Христу: «Да, дођи, Господе Исусе!» (Откр. 22, 20).
Не треба више да пузимо у праху и да ходамо четвороношке. Достојанство нам је враћено и усиновљење нам је поклоњено. Господ Који се вазнео даје вертикалну координату мислима верујућег људског срца. И син који се вратио кући поново чује Очев глас: «Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге; и доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо» (Лк. 15, 22).
