Може ли физичар да верује у Бога, каква би требало да буде савремена кинематографија, зашто Господ допушта ратове и прогоне хришћана и какво искуство може поделити са Русијом и Украјином Грузија, испричао је у интервјуу за РИА Новости архијереј Грузијске православне цркве Митрополит ахалкалакски и кумурдојски Николај (Пачуашвили).
— Догађаји у Украјини изазивају активну реакцију међународне заједнице. И Црква, која се нашла као талац међудржавног сукоба, такође има свој однос према тој трагедији. Због различитих политичких ставова понекад се распадају чак и породице – рођаци, који живе у Украјини и у Русији, престају да комуницирају...
— Оно што се дешава у Украјини могу назвати само једним именом, а то је – братоубилачки рат. Ми смо такође преживели и преживљавамо његову тежину – и на нивоу међудржавног сукоба и политичких процеса, и на нивоу општедржавних, свакодневних манифестација. Још увек у нашем друштву постоје примери, где се чланови једне породице који имају различита политичка убеђења, с напором, неповерењем и скоро непријатељски односе једни према другима. Нажалост, то је oпштељудска невоља. А главни проблем огледа се у томе што људи данас немају довољно вере. Исправно би било сагледати сва та дешавања са становишта своје вере.
Што је човек утврђенији у својој вери, то је мање агресивно настројен према другом човеку. Комуницирајући са Грузинима, Русима, Абхасцима, Осетинцима, увек сам им се обраћао као хришћанима, чак и ако они нису били хришћани. Јер, без обзира на вероисповест, ако људи пронађу у себи верску мотивацију, ако се чешће буду окретали својим верским коренима, излаз из конфликтних ситуација засигурно ће бити пронађен и без крвопролића.
— Али у Грузији није био толики број расколничких организација, као у Украјини. Данас тамо покушавају свој политички допринос да дају и представници тзв. Кијевске патријаршије, и гркокатолици, које такође подржавају тамошње власти. Како се борити с расколницима?
— Расколници — то су људи који имају неке друге потребе и аргументе, и они увек следе своје циљеве. Уверен сам да се треба борити не толико са расколницима, колико за сопствену веру. Због тога ја позивам хришћане пре свега да буду више православни. И онда ће их Господ заштитити од „сваког непријатеља“ — и указати им прави пут изласка из конфликта.
Главни проблем је у нерелигиозности све већег броја људи данас. Управо из тога произилазе расколи, а разлог њиховог појављивања је на првом месту гордост. Јер, према тумачењу светих отаца, а посебно Светог Игњатија Брјанчанинова, раскол и јерес су „у суштини грехови ума“. И као што сваком греху одговара неко унутрашње осећање, тако и јереси одговара окорелост срца. Том проблему тако и треба приступати. Уколико желимо да утичемо на расколника, онда ни у ком случају не смемо да му се обраћамо агресивно, већ само с хришћанском љубављу. Ако ми, православни, будемо имали такву хришћанску љубав, и ако будемо утврђени у свом исповедању вере, онда ћемо моћи да превазиђемо сваки конфликт.
Заправо, оно што се сада дешава у Украјини – то је трагедија за све људе здравог разума. Сасвим недавно сам био на Светој Гори и служио Божанствену Литургију с Митрополитом Антонијем – управником послова Украјинске православне цркве. Заједничку службу ми смо посветили подршци православним хришћанима. Ни ја сам не правим разлику између руских, грузијских или украјинских православаца. Сви смо ми хришћани.
То што сада у Украјини нападају цркве и заузимају храмове – све су то појаве апсолутно нерелигиозног карактера. Наравно, ми у Грузији се стално молимо за православне хришћане у Украјини, подржавамо их, са великим немиром пратимо судбине свештеника који морају да обављају своју дужност, своје служење у таквој једној нимало простој ситуацији. Нама је све то блиско: 1993. године ми смо преживели практично исто. У Абхазији, у селу Коман, где је мученичком смрћу пострадао Свети Василиск (4. век) и где је био сахрањен Свети Јован Златоуст (5. век – прим. ред.), стрељали су јеромонаха Андреја (Курашвили – прим. ред.), који никада у свом животу у руке није узео оружје. Убијен је само зато што је био представник Грузијске православне цркве.
— Поменули сте окорелост срца. Ове године обележава се 70 година Победе у Великом отаџбинском рату. Међутим, није прошао ни век од једног светског рата, а међународна заједница је већ готово спремна да започне нови. Шта је то – кратко људско памћење, политичке амбиције или одумирање моралних и духовних начела? Због чега су, према вашем мишљењу, људи тако брзо заборавили страхоте Другог светског рата?
— Мени се чини да за нови рат и није потребно да прође век. Сигуран сам да су и 1945. године, када је означен Дан победе, постојали људи који су искрено жалили због тога што је рат завршен. Исто тако, било је и оних који су били спремни да наставе војне операције, због тога што су од тога имали корист. Ни после Другог светског рата свет није спокојно уздахнуо: у данима непосредно пред окончање борбених дејстава и потписивање мировних споразума стварани су нови савези за наставак борбе. И сада се у свету догађају локални ратови и ратни сукоби. Они који започињу ратове спроводе своје себичне интересе, а то су у првом реду среброљубље и људска гордост. Шта се може учинити са тим?
Душа човечија има једну утеху – њих треба да смири Господ, као што је смирио све нас уочи окончања Другог светског рата. 6. маја 1945. године поклопили су се и празник Светог Георгија Победоносца, и Васкрс, а истог дана је и Немачка започела преговоре о капитулацији. Такве случајности за оне који су у стању да чују очигледно потврђују божију промисао у свим радосним догађајима који су се одиграли тих дана и отклањају све сумње по питању историјске грешке у завршетку рата. Господ јасно указује у чему је била историјска истина тих догађаја – акт о капитулацији Немачке потписао је „маршал Победе“ под именом Георгиј!
Треба стално имати на уму да наш непријатељ није човек и да то нису политичари. То је заједнички непријатељ који ће увек желети људима зло, а оно ће се пројављивати самим тим и у ратовима. Али Господ нас ограђује и штити. И ако човек може себе оградити од злих људи, онда од злог духа он може бити заштићен само уз помоћ Божију. Зато се ми и уздамо у Господа и молимо се Њему. И излаз за све нас је у заједничкој молитви.
— Рођени сте у Тбилисију у оно време када је у агресивно атеистичком СССР-у вера била прогањана. Колико је за вашу породицу била важна религија, како сте сачували веру предака и да ли се она преносила с колена на колено?
— Ја сам рођен у породици у којој није било ни свештених лица, ни живих традиција црквености. Ипак, то што данас више од 95% становништва Грузије исповеда православну веру, значи да се вера у годинама прогона, без обзира на све, сачувала у дубоким порама људске свести и културе нашег народа. На пример, ми смо у детињству обавезно за Васкрс фарбали јаја. Исто тако, обавезно смо примали Свето Крштење – мене су, рецимо, крстили у раној младости, што је било сасвим природно, упркос забранама и прогонима. Ти обичаји су се очували у нашем народу. Управо сам зато, чим ми се указала прилика, врло лако донео одлуку да уђем у веру.
— Да ли то значи да у Грузији није било тако великих прогона религије, вере, цркве и свештеника, као у Русији?
— Грузијска Црква је била у веома тешком положају. Бољшевици и богоборци су хтели у потпуности да затру православље у Грузији. Сада се, наравно, ситуација вратила у нормалу, али је неку статистику немогуће навести. Чуо сам да у Русији постоје статистички подаци који показују да се скоро сваког дана на њеној територији отвори најмање један храм. У Грузији такве званичне бројке не постоје, али се цркве граде, свештеници се рукополажу, и сада њих има већ на хиљаде. Можемо рећи да је у овом тренутку њихов број достигао онај ниво од пре револуције.
— Ви сте почели да идете у цркву након завршетка Физичког факултета на Московском државном универзитету (МГУ). Зашто сте изабрали баш тај факултет?
— Ја сам од најранијег детињства био врло радознао и заинтересован за природу и њене законе. Пошто је физика наука о природи, она ме је интересовала још од школских дана, а чак сам и у школи био природно-математички смер. Истина, након тога сам дуго размишљао шта да упишем, јер сам имао много различитих интересовања, као што су, на пример, језик и филологија, или математика као апстрактна форма мишљења. Но, на крају сам ипак дао предност физици. Прво сам уписао Универзитет у Тбилисију, а касније сам се, на трећој години, пребацио на МГУ; то је тада било могуће – студенте су наменски слали на школовање у различите градове у земљи. Физички факултет сам завршио 1985. године на МГУ.
— Шта је покренуло вас, свршеног студента факултета природних наука, далеког од проблема духовности и религиозног поимања света, не само да дође у храм већ да тамо и остане? Јер постоји стереотип да је управо међу научницима – природњацима највише атеиста.
— У ствари, то је лажни стереотип. Довољно је прочитати биографије свих великих физичара и схватити да је ретко ко од њих био неверујући. Исти Њутн је био чувени богослов. А Блез Паскал или Алберт Ајнштајн? Сви су они веровали у Бога. Стога, дакле, не постоји ништа неприродно у томе што човек, наклоњен егзактним знањима и наукама, долази до спознаје вере и Бога. Још је астроном Јохан Кеплер, посматрајући небеска тела, рекао, да би он, кад не би био верујући, сам дошао до закључка да читав овај поредак има једног аутора. Физика – то је посматрање природе, и, ако се удубите и погледате је мало пажљивије, ту се увек може видети траг божанског стварања.
— А да ли сте ви лично видели тај траг у вашем научном раду?
— Ја на крају нисам ни постао научник. Још за време студија на универзитету није ме интересовала само физика. Можда је, у извесној мери, то и довело до тога да сам одмах по окончању Физичког факултета наставио своје студије на Позоришном институту. Мени се чинило да је интеракција са људима у то време, када се социјално служење Цркве тек почело развијати, била важнија, а наука је, у сваком случају – у мојој перцепцији – подразумевала неку врсту изолације и концентрацију. Ја и сада сматрам научну активност у области природних наука интересантним занимањем, али то занимање ја себи не могу приуштити, јер осећам велику потребу за непосредним служењем људима. Због тога ја о свом научном искуству и сусрету са Богом у њему ја не могу ништа рећи.
Потврду о постојању Творца са научног становишта пре бих могао извести теоретски. И то би звучало овако. И у физици и у математици постоји појам „затвореног простора“. То је утврђени научни појам. Материјални свет, нашу Васељену, могуће је замислити као затворени материјални систем, где места за нематеријалног Бога као и да нема. Али математичари су доказали да у сваком затвореном простору постоји нека тврдња, која не проистиче из аксиома тог простора и не противуречи им. У нашем случају, то значи да постојање Бога не проистиче из закона материјалног света и да им не противуречи.
— Студирали сте још и на Катедри за анимацију на Тбилиском државном факултету кинематографије „Шота Руставели“. Зашто баш тај факултет, шта вас је привукло и шта вас привлачи у анимацији? Да ли сте правили неке цртане филмове?
— По мом схватању, анимација и цртани филмови су донекле различити појмови. Цртаним филмовима назива се специфична врста анимираних филмова, углавном намењена деци. А реч „анимација“, етимолошки гледано, значи оживљавање, давање душе. Ја сам се озбиљно заинтересовао за анимацију управо због тога што су практично сви филмови, по мом мишљењу, анимација. Јер ако погледамо филмске траке, видећемо да су све оне састављене од слика које се покрећу само када их брзо прегледаш једну за другом. Различити су само принципи настајања слике: слике се или цртају, или фотографишу. То и јесте филм.
Кинематографија, као и књижевност, ствара слике. А први пример стварања таквих слика показао нам је Господ Исус Христос. Он је причао приче, које понекад нису имале стварну или историјску основу, али су управо оне биле прва дела хришћанске уметности. Мени се чини да цела уметност, посебно филм, као, између осталог, и анимација, и јесте стварање слика и парабола. Због тога је за мене сваки филм – својеврсна парабола.
— Често сте у Русији и у Москви. Шта вас је овог пута довело у престоницу?
— Разлог моје посете Русији овог пута јесте одбрана дисертације на дисертационом савету Православног универзитета друштвено-хуманистичких наука „Свети Тихон“. Тема рада је: „Мисионарски аспекти служења пророка Јоне у светоотачкој егзегези хришћанске цркве“. Тема, наравно, није била изабрана случајно. Она је одређивана у складу са особеностима и задацима мог служења. Од 1991. године заменик сам председника Мисионарског одељења Грузијске патријаршије. Тема мисионарског рада, тема апостолства, представља главну тему како у грузијској, тако и у руској цркви, тачније, у васељенском православљу. Стога је веома важно имати теоретску платформу, наравно, засновану на Светом Писму, која обавезно мора описивати и разјашњавати основе и принципе мисионарског рада. Што се тиче пророка Јоне, који је живео пре 2,8 хиљада година, испоставило се да „Књига пророка Јоне“ – најмања од свих књига Светог Писма – садржи основне принципе мисионарског рада, укључујући и новозаветне, који остају актуелни и до данашњег дана. Одбрана је прошла успешно.
— Да ли ће дисертација пролазити Високу атестациону комисију?
— Православни универзитет друштвено-хуманистичких наука „Свети Тихон“, који је основан 1992. године по благослову патријарха Алексија Другог, као један од својих задатака поставиће улазак црквених дисциплина у државни образовни стандард. И то је такође својеврсно мисионарство. Предмет богословља Високе атестационе комисије се већ признаје, али се научна звања још не додељују. Међутим, ипак се надам да све иде ка томе.
— У Русији па већ неколико месеци траје жива расправа о филму Андреја Звјагинцева „Левијатан“. Неко га назива савременим и потребним, а неко је, напротив, уверен да је редитељ у њему иступио против Руске православне цркве и против вере. Да ли сте одгледали тај филм, и ако јесте, шта мислите о њему?
— Да, гледао сам тај филм. Аутори су покушали да створе лик Левијатана, тј. непобедивог зла, у порочном савезу световних и духовних власти, и да тиме покажу неку врсту безизлаза. Левијатан постоји – то је кнез овога света. Нажалост, он је присутан у стварном животу и пројављује се кроз конкретне људе, али од њега се треба на прави начин заштити. На филм „Левијатан“ имам неколико озбиљних замерки. Прва од њих је, свакако, везана за говорни стил. Оно што се сада популарно назива нецензурисана лексика, у ствари представља псовање, и ту, нажалост, данас греше многи аутори. Мени се чини да псовање с уметношћу не може имати ништа заједничко. Било коју емоцију – гнев, радост, разочарање – могуће је изразити пристојним књижевним језиком. Објашњења да је то, наводно, рефлексија стварности, звуче у том случају као оправдање за недостатак професионалних могућности за преношење мисли и буђење код посматрача чула, које, по свему судећи, треба да испровоцира филм. Вулгарна лексика не одражава реалност, већ представља само једну њену тамну страну. Постоје такође и филмови, у којима су и негативнији јунаци врло убедљиви, па ипак не користе вулгарности. И глумци и редитељи у потпуности преносе смисао догађаја и осећања свог лика – можда чак и убедљивије и прецизније.
Друга замерка тиче се аспекта разумевања: зашто уметник ствара овај или онај лик, шта он тиме жели да каже или прикаже? Једна је ствар, ако аутор има неки реалан прототип, а друга – када је то чиста фикција. У овом другом случају треба јасно схватити с којим циљем се то чини. У овом тренутку имам на уму лик архијереја, који је представљен у филму.
Ако је то нека врста „пријатељске помоћи“ како би се излечиле неке живе ране цркве, онда аутору та мисија, по мом мишљењу, уопште није успела. Данас архијереја нема тако много, да би се могла створити општа слика. Због тога појављивање таквог лика на екрану моментално буди у човеку жељу да у њему идентификује скривеног конкретног појединца. Али управо због малобројности архијерејског корпуса његов такав представник, чак и ако би постојао, био би од стране свештеноначалства цркве разоткривен сигурно пре него што би то пошло за руком аутору филма.
А ако је то измишљен лик, онда није јасно зашто је он потребан. Ако човек жели да размисли о улози цркве у савременом друштву и да се изјасни на тај рачун, онда би он, у најмању руку, морао бар да се упозна са свештенослужитељима, да сазна понешто о њиховом служењу, о животу Цркве, да схвати због чега је свештеник потребан друштву и лично њему, што, по мојим утисцима, аутори нису учинили.
Разговарала Милена Фаустова
Превод са руског: Наташа Јефтић
