Међу Христовим ученицима није било богатих људи, пошто богатство ретко бива праведно, посебно у подла времена туђинске власти. А и сама Христова блискост је на људе понекад деловала тако благодатно да су бивши среброљупци, попут Закхеја, били у стању не само да престану да стичу, већ да се у једном часу растану од свега стеченог. Једини ученик који је носио сандучић за прилоге, трагично је своје име заувек везао за такву катастрофу да човек и нехотице почиње да размишља о фаталној вези између апостолског труда и љубави према новцу.
Али апостоли су били само људи, и Господ се добровољно потчинио немоћи тела. Господ и ученици су имали потребе које су захтевале бригу. Добро је било то што су имали служитеље, који нису били жигосани ни среброљубљем, ни издајом. Међу њима су биле Марија Магдалина, «из које седам ђавола изиђе, и Јована, жена Хузе пристава Иродовог, и Сусана, и друге многе које служаху Њему имањем својим» (Лк. 8, 2-3). Оне су ишле за Христом с апостолима, али нису проповедале, нису васкрсавале, нису истеривале демоне. О каквим изгнањима и исцељивањима је могло бити речи ако су неке од њих (Магдалина) и саме недавно биле ђавоимане? Служиле су како су могле: у свакодневном животу, женски, по угледу на Марту, која је једном приликом чула: «Марта, Марта! Бринеш се и узнемираваш за много,» - али чији је труд и неизбежан и неопходан.
Мартин труд не би заслужио Исусов кротки прекор да сама Марта свом послу није посветила више части него што му припада. Јер, она је с извесним изазовом изговорила опаску и о Марији, и о Господу, желећи да увуче сестру у сопствену бригу. Сетимо се њених речи: «Господе, зар Ти не мариш, што ме сестра моја остави саму да служим? Реци јој, дакле, да ми помогне.» Господ је пресекао управо ову представу о свом послу као једино важном и о жељи да се сви увуку у сопствену бригу. Али то су биле сестре. Тешко им је било да поделе бригу без увреда и страсти. Код других жена које су ишле за Господом и ученицима подела посла се одвијала лакше и природније. Мушкарци су проповедали, молили су се и чинили су знамења, а жене су ишле за њима служећи им «имањем својим».
Можемо само нагађати који углед је на Иродовом двору уживао пристав Хуза. Можемо нагађати и то с каквим страхом, с каквим свакодневним лукавством и с каквом напетошћу ума је морао да обавља своју службу на двору. А Хузина жена постаје следбеница туђиноватеља и проповедника. Она као да се отргла на свеж ваздух из загушљивости царских одаја и као да је нашла срећу у томе да се веже за Учитеља, да слуша Његово учење, да спава под звездама и једе једноставну храну. Свој привилеговани положај она претвара у начин служења: њен новац напокон налази достојну примену.
Јеванђељска прича је шкрта на речима и није прошарана детаљима. Међутим, Исти Дух Који је Јовану позвао међу ученице касније је у историји Цркве надахњивао мноштво жена на сличан труд. Богате жене без вишег циља у животу, које нису проналазиле радост у богатству, и угледне жене често су прилазиле Богу и почињале да Му служе својим имањем. Списак њихових имена је дугачак. Ту има места за Јелену, Константинову мајку; Клотилду – франачку краљицу, равноапостолну Олгу и многе друге. Оне су пре свега тежиле томе да њихови мужеви стекну веру и да у вери васпитају децу. Ако им је то полазило за руком, ништа боље се није могло смислити. Ако у томе нису успевале, тежиле су да се обогате добрим делима, жртвујући, помажући, тешећи. Једне су завршавале живот у обитељима, друге су остајале у свету, али су живеле строго и молитвено. Треће су носиле маску светског живота и држале у рукама власт угађајући Богу тајно и носећи понекад под одећом јарких боја оштру кострет. И све су пажљиво читале оскудне редове које је написао јеванђелиста: «...служаху Му имањем својим» и размишљале о њима.
Била је још једна утицајна жена која није успела да послужи Христу имањем које је такође поседовала. То је Пилатова жена – Клавдија Прокула, танкоћутнија и самилоснија од свог мужа који је имао власт. Она није променила ток јеванђељских догађаја и није наговорила мужа да не дира Христа, али је показала милостиво срце, ретко срце отворено за дејство благодати. Кад су се чули повици «Разапни Га!» и «Не Њега, већ Вараву!» речи које је упутила мужу биле су као дах свежег ветра: «Немој се ти ништа мешати у суд Тог Праведника, јер сам данас у сну много пострадала Њега ради» (Мт. 27, 19).
Тако је благодат нашла обрезано и кротко срце у кући незнабошца, док су за то време Јерусалимљани на своју главу и на главе своје деце призивали Невину крв.
Сиромаштво само по себи није врлина. Ни богатство само по себи није грех. Сиромаси нису навикли само да осуђују богаташе. Сиромаси су, као што видимо у Речи, у стању и да олако осуде Јединог Безгрешног, док се тешко може наћи бар један човек који има добро срце, и може се наћи у раскошним одајама, на чију се раскош не обраћа пажња. То је прва лекција.
Друга је подједнако важна. Једном ју је неко формулисао отприлике овако: «Ако не можеш бити ловац људи – лови рибу за ловце људи.» Односно, нису сви апостоли и нису сви пророци, треба неко Господу да послужи и својим имањем.
