Не бој се, само веруј!
- Духовник Православне заједнице "Земља живих" Епархије бачке при манастиру Ковиљ протојереј Бранко Ћурчин и штићеници заједнице Милан Ротаров и Душан Алаџић одржали су сјајну трибину "Дрога нема последњу реч" у конференцијској сали Вишег јавног тужилаштва у Ваљеву, представивши овај богоугодни подухват Епархије бачке, захваљујући којем се стотине младих уз помоћ вере истргло из пакла дроге и вратило на пут живота и радости. Претходно, на позив духовника Казнено – поправног завода јереја Дејана Трипковића, гости из "Земље живих" своја искуства у борби против наркоманије поделили су са штићеницима и запосленима у овој установи. Њихове искрене и потресне приче наишле су на дубоко емотиван пријем.
-"То код нас ради Црква!", речи су председника Руске Федерације Владимира Путина о решавању проблема болести зависности у највећој земљи на свету, које су подстакле тадашњег српског министра унутрашњих послова Ивицу Дачића да са Православном заједницом "Земља живих", 19. марта 2012. године, потпише протокол о сарадњи у борби против дроге. Годину раније, руку подршке пружио је тадашњи министар здравља др Зоран Станковић. Такође, протоколи су потписани са београдском Специјалном болницом за болести зависности у ул. Теодора Драјзера, специјалним болницама у Вршцу, Новом Саду, Нишу и другим градовима, Српским лекарским друштвом, канцеларијама Уједињених нација и Европске уније... Центар за психо – социјалну рехабилитацију и ресоцијализацију оболелех од болести зависности "Земља живих", мисионарски подухват Епархије бачке, са благословом надлежног епископа Г. др Иринеја и велико трудољубље некадашњег Епископа јегарског Г. др Порфирија (данас Митрополит загребачко – љубљански) бележи деценију успешне борбе против наркоманије – највеће пошасти модерног доба. Кроз шест заједница (пет мушких и једна женска), програм одвикавања и припреме за повратак у нормалан живот прошло је 3000 штићеника. Близу 95 одсто њих су данас преображене личности, које су се успешно интегрисале у друштво и засновале породице. У заједницу се улази добровољно. Увек се може из ње изаћи, али повратка након тога нема. Боравак је бесплатан за све јер новац не сме бити услов лечења. Породице штићеника помажу према могућностима. Трошкове издржавања кампа сносе манастир Ковиљ, Црквена општина Лазаревац и Град Нови Сад. Програм "Земље живих" траје три године и подељен је у три фазе.
- Прва фаза подразумева физички опоравак, адаптацију на живот у заједници, сагледавање сопствених поступака и прихватање одговорности. У другој фази догађа се преумљење, овладавање сазнајно – емотивним потенцијалима и спознаје вера на путу ка трансформацији личности. Трећа, завршна фаза односи се на примену оног што је штићеник научио, преузимање одговорности за живот у заједници и по изласку из ње. Свака фаза је једнако битна у процесу опоравка и стварања нове личности – реако је протојереј Бранко Ћурчин, духовник Православне заједнице "Земља живих".
Први услов доласка у заједницу јесте потреба за мењањем. У процес рехабилитације породица је активно укључена и једном месечно организују се родитељски састанци. Инсистирамо да се родитељи моле за своју децу јер је духовна логистика јако важна, каже прота Бранко Ћурчин. Сваки нови члан добија свог "анђела чувара", односно старијег брата у заједници, који са њим проводи цео дан у раду, шетњи, разговорима и свему што му је потребно да преброди кризу и уђе у програм рехабилитације. У камповима (Крчедин, Вилово, Брајковац, Ченеј, Витковац и Бачко Петрово село) нема телефона, радија, телевизије, нити било чега што може померити фокус штићеника са сагледавања самог себе и рада на себи. Такође, у "Земљи живих" није дозвољена никаква фармакотерапија, будући да је одвикавање од неких медикамената, нпр. метадона (у Русији забрањен), теже него од хероина. Дан штићеника почиње песмом, најчешће химном "Боже правде" или неком из "Духовне лире" Светог Владике Николаја, наставља јутарњом молитвом и радом у кући и на имањима (башта, њива, штала). Постоје иконописачке, резбарске и друге креативне радионице јер су штићеници, како о. Бранко Ћурчин каже, изузетно талентовани за много тога. Упражњавају се и спортске активности, али искључиво колективни спортови (фудбал, баскет). Индивидуални су забрањени, као и употреба огледала, ношење накита и све што "храни его".
У "Земљи живих" бораве припадници разних националности и конфесија, материјалног статуса и нивоа образовања. Дрога може погодити сваког те нема правила о нарочитој угрожености неког друштвеног слоја, истиче прота Бранко Ћурчин и додаје да је заједничка карактеристика свима то да потичу из дисфункционалних породица.
Милан Ротаров (26) из Кикинде, услед несигурности и радозналости, са дрогом је дошао у контакт у студентским данима. Узимао је свакакве опијате, а зависник је постао тек након хероина. Спас је тражио у бројним болницама, али без успеха. Преломан тренутак означила је смрт девојке Марије, узорне студенткиње која је на његов наговор узела дрогу. Тада је, како сам каже, одустао од живота и у безнађу покушао самоубиство. На молбу мајке, долази у манастир Ковиљ пре 22 месеца.
- Бескрајно сам захвалан Богу и Цркви због живота који сада живим. Жао ми је што нисам дошао раније, али имам довољно времена да започнем нешто вредно у животу. Завршим студије, запослим се, заснујем породицу... – поделио је Милан са Ваљевцима своја сећања и планове.
Основни циљ "Земље живих" јесте преображај штићеника и прихватање вере као платформе живљења. Јер, у љубави Божјој све је могуће. Читају се Јеванђеља, размишља и разговара о задатим темама из њих. По узору на рано Хришћанство, постоје и "јавне исповести". Једни друге сагледавају и указују међусобно на оно што треба поправити, односно на постигнут напредак.
Подгоричанин Душан Алаџић (32) потиче из дисфункционалне породице те је контакт са дрогама имао још у основној школи. Од марихуане, преко разних врста таблета до хероина. Пакао за породицу, пут са ког, чини се, нема повратка.
- Моје сазревање је стало. Покушао сам да се излечим на разне начине. Безуспешно, јер суштински нисам ни желео. Узимао сам немилице новац од породице, не марећи уопште за њих. Док се дрогирате, немате осећаја ни за кога. Осим да су вам сви криви за све-породица, друштво, држава... Пре 12 година сазнао сам да сам ХИВ позитиван и пакао се продубљује. Узимао сам све више дроге јер сам жељу за животом потпуно изгубио. Прошле године на Савиндан дошао сам у "Земљу живих". Да нисам, био бих мртав. Видео сам насмејане и веселе људе. Ја, депресиван и мрачан, пожелим да им ту радост украдем. Али, нема потребе за тим. Сами су ми је дали. Смисао живота нашао сам у Богу, вери и Цркви, што никад раније нисам могао да разумем. Бог ми је дао болест на спасење и призвао ме у заједницу у којој влада љубав – потресно је искуство Душана Алаџића. Данас, овај момак преноси своје искуство младима да не крену погубним путем, а и ако се то и догоди, да знају да наде има у "Земљи живих". Месту, где дрога нема последњу реч, које је, једногласно кажу Милан и Душан, тешко описати. Мора се видети и та љубав доживети.
"Земља живих" броји шест заједница сачињених од кућа и имања у којима штићеници живе без надзора. Налик манастирима, само прилагођених њиховим потребама. Према речима о. Бранка Ћурчина, тај концепт настао је из разговора са многим људима који су управо у манастирима потражили спас од ове страшне болести савременог друштва. Ускоро ће бити основан и камп у околини Никшића, на имању манастира Острог.
Међу посетиоцима трибине била је и високопреподобна мати Гликерија, игуманија манастира Ћелије која је и сама имала искуства са хероинским зависницама које су спас потражиле у ћелијској светињи. Она је упутила низ похвала на рад проте Бранка Ћурчина, духовно рођеног у Ћелијама, и најавила циклус трибина у Духовној библиотеци "Отац Јустин", који почиње 15. јула 2015. године.
Лакше с мушкарцима
Земља живих садржи само један камп за лечење жена у Бачком Петровом Селу. На молбу да упореди искуства у лечењу оба пола, о. Бранко Ћурчин каже:
- Са женама је много теже радити. Оне ређе улазе у проблем зависности. Али, када уђу, теже се с њим суочавају и теже излазе. Такође, индивидуалност им је наглашенија него код мушкараца и лошије функционишу у колективу. Верујте, мушке заједнице су обданишта спрам женских – уз осмех каже протојереј Бранко Ћурчин, духовник Православне заједнице "Земља живих".
Ј. Ј.
