Џеки је од детињства узимала активно учешће у животу мормонске заједнице. Ово је њена прича о томе како је и због чега тај живот напустила, шта је у учењу Цркве светаца последњих дана духовно није испуњавало, како је открила Православље и шта је у њему пронашла.
– По правилу, Цркву светаца последњих дана напуштају две категорије људи. Прву чине они који су били тврдокорни верници и који су се активно бавили карактеристичним за мормоне видовима служења (храмовно служење, мисионарство); другу чине они који потичу из породице мормона, али који су увек били равнодушни према њиховој религиозној пракси или бар не превише активни у њој. Џеки, молим вас, испричајте нам нешто о свом искуству. У коју би се категорију, по вашем мишљењу, ви сврстали? Да ли сте ви и ваша породица били активни следбеници учења Цркве светаца последњих дана? Колико генерација ваших сродника су били мормони? Да ли сте се и ви бавили мисионарским радом? Јесте ли склопили брак у мормонском храму?
– Моја породица није од оних строгих следбеника мормонизма. Нама се могло десити и да пропустимо недељну службу због одлазака код родбине, риболова или спортских такмичења. Сећам се, осећала сам се непријатно што многе богослужбене песме, или приче из Светог Писма, на часовима у недељној школи нисам знала. Али ја сам себе убрајала у мормоне и, морам рећи, тиме се поносила. Када сам имала око десет година, почела сам да читам озбиљне књиге и почела веома да се интересујем за нашу веру. Прочитала сам у целини вишетомно издање „Доктрина спасења“. [1]
Ја сам, без обзира на наше нередовно присуство на службама, завршила духовну школу, никад нисам прекршавала „слово мудрости“ [2], чувала сам „закон целомудрености“ [3] и осећала се као проповедница мормонске вере. Посећивала сам Универзитет „Бригам Јанг“ и венчала се у храму у 19. години са једним младићем из мог града, који се био таман вратио са мисионарског путовања. Почела сам много озбиљније да се односим према вери и радила све што је требало: посећивала богослужења, студирала, молила се и учествовала у животу заједнице.
– А како сте ви од доследне следбенице Цркве светаца последњих дана постали православка?
– Када је мој муж ступио у војну службу, ми смо одгајали своју децу у држави Јута. Волела сам Јуту, и није ми било лако да одем. Али решила сам да искористим ту прилику и постанем мисионарка. Преселили смо се у регион Библијског појаса [4], и ја сам се ту срела са представницима различитих хришћанских деноминација. Тада сам увидела да су многи од њих водили много богатији верски живот од мене. Они су делимично били упознати са учењем мормона и нису изражавали жељу да нам се придруже. Тешко ми је било то да прихватим. Као човек који живи у складу са својим религиозним уверењима, надала сам се да ћу се „вазнети“, али сам ипак размишљала: ето, ја ћу ући у Царство Небеско, а они, значи, неће? И била сам спремна да се одрекнем места које ме је чекало. Сматрала сам да је проблем у мојим мисионарским напорима. И помислила сам да би требало да удвостручим молитву, активније да раздељујем „Књигу Мормона“, позивам мисионаре и зовем пријатеље на церемоније у Цркву светаца последњих дана, односно да боље проучим историјат мормонизма.
Две године смо мој супруг и ја напорно радили на том пољу. Били смо срећни што смо ми – свеци последњих дана. Све је ишло глатко, осим мојих студија (искључиво по мормонским изворима) ране мормонске историје: искрсавало је мноштво нових питања, и осећала сам да моја лична уверења постају све више и више неспојива са мормонизмом. Упркос овим осећањима настављала сам да сведочим и служим ближњима, а узимала сам учешћа и у управљању парохијом.
Тада сам одлучила да прочитам нешто о православном хришћанству. Та одлука није била необична. Трудила сам се да проучим и разна друга учења о вери из радозналости и у мисионарске сврхе, а онда ми је у руке допала књига „Увод у Православну Цркву: њена вера и њен живот“ – Антонија Кониариса. Сећам се како сам је читала и после сваке странице размишљала: „Да, да, то је управо оно у шта сам одувек веровала у дубини своје душе!“ Та смеша осећања духовног незадовољства и радости због отварања нових занимљивих врата покренуо ме је да себи поставим питање: „А шта ако мормонизам није оно право? И када сам себи признала да морам озбиљно размислити о том питању, са мојих рамена као да се цела планина обрушила. Од тог тренутка сам престала да верујем на мормонски начин.
Али прошло је неколико месеци пре него што сам видела први у свом животу православни храм. Мој муж је био и даље предан Цркви светаца последњих дана, а ја, његова жена, више нисам веровала као пре. Ми смо имали веома присну заједницу, и ја нисам желела да напустим своје призвање и све оне који су ми веровали. Једноставно, учила сам о Христу за време часова и разговора о вери, а своје неверовање сам држала у тајности. Желела сам да стекнем што више нових знања, да се окушам у посту и помолим, како бих се утврдила у одлуци о мењању живота, будући да се она није тицала само мене, већ и моје околине, а посебно оних које сам волела.
Увод у Православну Цркву: њена вера и њен живот
Христос је увек био за мене најважнији у учењу мормона. Цело моје духовно искуство било је повезано са Њим. Одступање од мормонских веровања било је релативно лако за мене у односу на то да оставим Христа. Осећала сам да ми је потребно да Га видим новим очима и да изнова проживим сусрет са Њим. Али ја заправо нисам знала ко је тај Христос. Одлучила сам да проучим хришћанство од самих његових корена и почела да читам оце ране Цркве, о доникејском Символу вере. То ме је уверило да се морам упознати с Православљем. И када се завршила моја чреда у нашој заједници, обратила сам се епископу са молбом да ми не даје нова задужења. То је био дан када сам последњи пут била у мормонској цркви.
На своје прво православно богослужење дошла сам у грчку цркву. Била сам сама. Мој муж се, такође, био већ удаљио од мормонизма. Он није био спреман да прихвати нова веровања, али је мене подржавао у томе. Током месеца ја сам ишла на службе, разговарала са свештеником и питала га за крштење. Он се на то осмехнуо и рекао да је потребно боље спознати веру. Нисам знала како се то зове, али ја сам постала оглашена. Након седам месеци моја деца и ја смо крштени, а и супруг нам се придружио након пола године.
– Уверен сам да су многима који су се обратили из мормона у Православље јасне потешкоће с којима сте морали да се суочите у периоду свог обраћања. Али, као што је речено, свако од нас је призван вери на посебан начин. Шта је за вас био главни мотив обраћања у Православље?
– Ја сам се обратила у Православље, јер сам веровала и верујем да је то Црква Христова. Читање раних отаца довело ме је до вере у Тројицу и у то да је Евхаристија истинско Тело и Крв Христова. Имала сам жељу да будем тамо где могу да додирнем Бога. Мени се допада што Православна Црква смело тврди да је у њој истина и што притом не суди онима који су изван ње. Православне службе, метаније, читање православних молитви, живот по вери – све то мојој души доноси мир.
– А да ли сте се интересовали за друге, тзв. апостолске традиције (римокатолицизам, источне цркве)? И ако јесте, зашто сте онда ипак изабрали источно православно хришћанство?
Разматрала сам римокатолицизам као опцију, јер сам као дете имала пријатно искуство у римокатоличкој парохији. Једна наша суседка, када смо се преселили из Јуте, била је римокатолкиња. Увек сам у њеном дому и њеном животу осећала Божије присуство. Моје ћерке су биле амерички скаути, а они раде под окриљем Римокатоличке цркве. Могуће је да бих била отворена за примање римокатолицизма, али сам ја свој дом ипак нашла у Православној Цркви. Када сам била оглашена, проучавала сам разлике између Православне и Римокатоличке Цркве, и обично сам православној пракси и учењу давала предност.
– Колико се ваш живот променио када сте постали православка?
– После крштења у Православљу, с Божијом помоћу, почела сам више да се бринем о својим прегрешењима и да мање осуђујем друге. Трудим се да се помолим на богослужењу и секирам се ако то не успем. И то није осећај кривице, већ више као неко жаљење због изгубљене прилике. Мени је сад лакше да се молим. У мормонизму сам се за време молитве осећала као да ме нешто притиска. Волим православне молитве и сада могу да се фокусирам на своје срце. Стекла сам и велику љубав према Мајци Божијој. Више се трудим да радим на себи, него да споља пројављујем праведност.
– Да ли имате омиљеног светитеља? И због чега сте га заволели?
– Немам омиљеног светитеља. То је једна од најдивнијих страна Православља, што у њему постоји толико различитих светитеља са толико различитим житијима да се они могу доводити у везу са нашим животом у различитим његовим периодима. Моје крштено име је Софија. Три моје ћерке носе имена њених ћерки – Вера, Нада и Љубав. Недавно сам размишљала о житију Свете Монике. Чини ми се да бих тешко могла да постанем монахиња. Не бих могла да понесем подвиг мучеништва. Али ја сам мајка, као и Света Моника. Она је постала светитељка захваљујући упорној молитви за своју породицу. И када ја ништа не могу да учиним – могу да се помолим. Увек! Често када заборављам да се помолим, Света Моника ме подсећа на то.
- Шта бисте желели да поручите следбеницима Цркве светаца последњих дана?
– Желим да сви чланови заједница светаца последњих дана знају да их ја волим као и пре! Ја сам их волела јер сам била једна од њих, и увек ћу ценити то своје васпитање. Трудила сам се да живим мормонским духовним животом веома брижљиво, али је онда уследило разилажење. Ја сам се у духовном смислу насукала на стену. У Православљу је моја душа пронашла мир, а ја сам стекла духовни раст у свом општењу са Богом.
Превео са енглеског: Василије Томачински
Превод са руског: Наташа Јефтић
[1] Книга оснивача Цркве светаца последњих дана Џозева Смита.
[2] Мормонско „откривење“ са смерницама шта је корисно а шта штетно по здравље.
[3] Заповест о чувању целомудрености.
[4] Библијски појас (енг. Bible belt) – регион у САД у којем један од основних аспеката културе представља евангелистички протестантизам. Језгро Библијског појаса традиционално чине јужне државе.
