На празник Светих мученика Кирика и Јулите, у уторак 28. јула 2015, Света Архијерејска Литургија је служена у храму посвећеном овим угодницима Божјим у Велици код Плава.
Литургијом је началствовао Епископ пакрачко-славонски Г. Јован уз саслужење Епископа домаћина Преосвећеног владике будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, бројног свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске и Епархија будимљанско-никшићке, рашко-призренске, пакрачко-славонске.
Послије одслужене Литургије Литија вјерног народа опходила је око храма уз читање Светог Јеванђеља.
Сабраном вјерном народу ријечима архипастирске бесједе обратио се Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, поздрављајући ријечима срдачне добродошлице Његово Преосвештенство Епископа пакрачко-славонског Г. Јована, кога је привукла величка жртва и захваљујући њему, по ријечима Владике Јоаникија, прича и повијест и слава величких мученика проширила се, не само у цијелом српском роду, него и у цијелој православној васељени и у свим мјестима гдје се говори о злочинима и фашистичком геноциду над недужним народима који су претрпјели окупацију.
"Ево, драга браћо и сестре, опет међу нама, драгог нам у Христу брата, Владике славонског, пакрачког и јасеновачког Јована, нашег драгог у Христу нам сабрата од младих дана наших и од првих служби, које смо заједно служили у манастиру Савини и у Цетињском манастиру. Милошћу Божјом и љубављу Владике Јована то наше заједништво се наставља."
"Величка жртва привукла је овдје и сабрала све оне који имају душе и срца, све нас објединила, Свјатјешег Патријарха српског и Високопреосвећеног Митрополита цетињског и посебно желим да истакнем Владику славонског Јована, мученичке Славоније и великомученичког Јасеновца. Од кад нам је дошао Владика Јован овдје у Велику, од тада се и прича и повијест и слава величких мученика проширила, не само у цијелом српском роду, него и у цијелој православној васељени,у свим оним мјестима гдје се говори о злочинима и фашистичком геноциду над недужним народима који су претрпјели окупацију."
"Ми, драга браћо и сестре, настављамо овај свети велички сабор, а он је диван и величанствен зато што је велики сабор на небу, зато што су се она дјеца Велике, побијена и поклана овдје, и оне трудне жене, и невине дјевојке, и младићи, и мноштво стараца, као мученици прикључили Светом Кирику и Јулити, мученицима из првих хришћанских времена и Светом Димитрију и Георгију и свим оним светим мученицима у хришћанској васељени који су за име Божје крв своју пролили. Желим да нагласим да је у спомен величких мученика, пошто смо прошле године обиљежили 70 година од њиховог страдања, великим црквено-народним сабором и лијепим научним скупом, изашла и књига о величком погрому, тачније Зборник радова са прошлогодишњег научног скупа коме је душа био, опет морам да кажем, Преосвећени владика Јован“, казао је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије."
Он је, говорећи о жртви величких мученика, рекао да је та жртва недјељива и да су пред Богом подједнако велике и вриједне жртве оних стараца, младића и дјеце. Жртве дјеце пострадале у Велици, ипак, према ријечима Преосвећеног Епископа, буди посебан осјећај, каква је била жртва деветогодишњег Томислава Вучетића или Милеве и данице Томовић.
"Ево једне Томове слике са млађим братом, Властимиром и са старијом сестром, на којој је Томо своје лице окренуо према сунцу више него ова остала дјеца, рекао бих, са жељом да се његово лице напоји што више сунца небеског и свјетлости небеске и Божје која га је укријепила да за име Христово пострада и да посвједочи име Божје, тај дјечачић од 9 година и многа друга дјеца и невине дјевојке, које своју част сачуваше, али и своју крв пролише овдје у Велици“.
"Има их велики број, а посебно сам нашао за сходно да поменем имена Милеве и Данице Томовић, и 118 дјеце из Велике и 27 које су злочинци уморили у плавском затвору. Сва њихова имена блистају на небу, обучена у небеску свјетлост и они нас сабирају, они нас оплемењују“.
"Нашем враћању у памет и подизању наше свијести о величким мученицима допријенили су многи, а посебно, драги у Христу брат, Владика славонски Јован који нам је и ове године са великом љубављу дошао. Преосвећени Владико, добро нам дошли у мученичку Велику. Донијели сте нам велику љубав и благослов великомученичког Јасеновца, Ваше распете Епархије, свештенства и вјерујућег народа. Дошли сте нам, као драги брат, да потврдите и утврдите наше јединство. Ми смо са Величанима били Ваши гости и најављујемо Вам се да ћемо опет доћи, ако Бог да“, казао је Епископ Јоаникије.
Његово Преосвештенство владика Јован је, овом приликом, подсјетио да је у Славонији 1941.године било 250 хиљада људи, у истој мученичкој Славонији педесет година касније било 150 хиљада људи, а данас тамо живи свега 15 хиљада људи. Мучеништво Славоније, истакао је Преосвећени Епископ славонски, није стало оног дана кад је Јасеновац затворио своје капије, када су га, како је казао Владика Јован, оставили за собом они јунаци, који су својим последњим јуришем 22. априла 1945. сами себе ослободили од Јасеновца.
"Јасеновац нико није ослободио, но они сами себе и од хиљаду њих који су кренули у последњи јуриш, стотину их је изашло из капије, стотину их је дочекало слободу“.
"Вођени мученичком крвљу, која једна другу дозива, као што Псалмопјевац каже да бездан бездане дозива, тако и овдје, слично слично тражи себи, па се великомученичка жртва величка препознаје у жртви јасеновачкој као својој пражртви и, заиста, били сте Величани код нас у гостима. Овдје сам да заблагодарим Величанима што сте нам били у гостима, како у Јасеновцу тако и у Пакрацу, што сте са нама подијелили радост повратка и обнове Цркве у славонској Епархији, у граду Пакрацу и у цијелој Славонији и што сте нам донијели своје срце и на радост обновљења тог народа, чији остаци остатака закланог народа сада живе у Славонији“, рекао је Његово Преосвештенство.
На дан пробоја тих логораша, 22. априла ове године, подсјетио је Владика Јован, Патријарх српски и 20 епископа служили су Литургију у Јасеновцу и по први пут принијели су колач и жито новомученицима Христовим, као што се приноси колач по њиховом страдањуСветом Георгију и Димитрију, Цару Лазару и косовским мученицима који су за све нас положили своју жртву.
"Дуго нам је требало да их препознамо и познамо да су они, не страдалници "сиви“, поготово у Јасеновцу у Другом свјетском рату, не неки јадни људи над којима треба вајкати туговати и плакати, но новомученици Христови, који су пострадали да би благодат Божју нама пренијели, да би се на мјестима њихових мучења подизале цркве, приносила бескрвна жртва, Свети Дух пројављивао и прослављао се Христос Бог, диван у светим својим“.
"А зато су то свештена мјестадрага браћо и сестре? Наш знак као хришћана је овај крст што држим у руци, што стоји на цркви вашој, тај крст је символ сваког хришћанина, јер је на њему страдао Христос оваплоћени Бог, истински Бог, истински човјек. Он је од људских руку распет и био погребен, Њега су пробадали копљем, Њему су се ругали, Њега су били, Њему су ставили трнов вијенац. Ако ли су Христу, оваплоћеном Богу трнов вријенац принијели и бичевали га, шта ми, драга браћо и сестре, да очекујемо у животу? Исти тај крст Христов и страдање“.
"Овдје се на велики крст Христов попела, са Њим се сараспела, али са Њим царствује у Царству небесном и са Њим чека Њега у последњи дан да их подигне и да онда стану једни пред друге џелати и жртве да видимо ко је силнији, да ли жртва у Духу Светом прослављена или џелат у смрти заборављен. Имена злочинаца овдје биће неупоредива са светлим, светим, благодатним именом Величких мученика који ће сијати у Царству небесном“.
"Шта нам је чинити, драга браћо и сестре? Ево, ово што чинимо, приносимо бескрвну жртву, сабирамо се, чувамо спомен, као што Господ каже у Светом Писму. Ево овдје храма, ево службе, а ја се надам, у име цијелог нашег рода и васколиког свијета, који памти жртве - ево овдје су домови, овдје су зидови, овдје је мјесто за један музеј да се у њему исприча повијест величког страдања. Има мјеста, има мишица, имате знања, имате добре воље“.
"Сигуран сам да ћемо у једној од наредних година и ту зграду освештати и да ће кроз тај музеј проћи сви који ће у будућности долазити у Велику, а бићеих све више и више, да виде шта се у Велици збило да нас опомиње од вијека до вијека и до крајева времена. Да нас опоменем на још једну жртву, 28. јула 1998, бранећи Косово и Метохију на Јунику, ево мало ниже од нас, свој живот је дао начелник штаба 63. падобранске бригаде Горан Остојић. То је најновија косовска жртва. Жртва се продужава довијека, али се и спомен њихов продужава довијека и спомен сваког нашег војника, који је положио живот свој за Косово и Метохију нека буде с вама и с нама и са васколиким свијетом“, поручио је Епископ пакрачко-славонски Г. Јован.
Црква на Велици подигнута је у славу Божију и част Светих мученика Кирика и Јулиту, а у спомен на Свете мученике Величке, њих више од 500, (док је, за сада, утврђено 428 имена) невино пострадалих житеља овог мјеста, који су 29. јула 1944, на најсвирепији начин, убијени од стране злогласних фашистичких “Скендербег“ и “Принц Еуген“ дивизија.