Молдавија. Православни хришћани протестују против закона о забрани било каквог облика дискримицације
У Молдавији је доношење закона о забрани било каквог облика дискриминације био један од услова због којег се Европска унија сложила да јој уведе безвизни режим. Од самог почетка његовог разматрања у парламенту, јавност Молдавије изражавала је масовне и бурне протесте, пошто га је повезивала са легализацијом истополних бракова и усвајањем деце од стране хомосексуалаца. И поред тога, 25. маја 2012 године закон је био усвојен и 26. децембра 2012 године парламент је унео измене у кривичном и административном кодексу државе, одредивши мере кажњавања за дискриминацију: новчана казна од 6 хиљада долара или затворска казна у трајању до 6 година. 1. Јануара 2013 године закон је ступио на снагу. Социјалисти су поднели протест Уставном суду Молдавије, који је, међутим разматрање одбио као неосновано.
Молдавска Православна Црква Московске Патријаршије осудила га је, као закон који садржи легализацију хомосексуализма и разврата и дала парламенту месец дана на његово повлачење, претивши да ће у супротном изопштити из Цркве оне посланике који буду гласали за њега. За све то време Молдавију потресају протести. Међутим, безуспешно.
Објављујемо став епископа Унгенског и Ниспоренског Петра поводом ситуације настале у земљи.
Унгенска и Ниспоренска епархија увек су подржавале и подржавају хришћанску породицу, састављену од оца, мајке и деце. Православна Црква васпитава и изграђује своју децу и млада покољења у љубави према Богу и родитељима, традицији, и моралним вредностима.
13. септембра 2015 године у граду Унгена, владика Петар је организовао «Марш у знак подршке живота и традиционалне породице» и конференцију посвећену проблемима абортуса и традиционалне породице.
Тај орган је начинио становништво „осетљивијим“ на ликвидацију свих облика дискриминације и ширењу толеранције ка свему и свачему.
Какве опасности прете Цркви као социјално-правној институцији? Цркву можемо упоредити са Државом. А шта је то Држава? Држава- то је колектив људи, којом управља власт (систем државних органа). Држава је налик живом организму.
Уколико је човек здрав, онда је и колектив, део чега је човек, здрав; уколико је болестан, онда ће и колектив, део чега је човек, престати исправно да функционише. Како се болестан човек обраћа лекару за телесним излечењем, тако и Црква представља „лекара“ грешном човеку, спроводећи његово душевно лечење. Да нема ових „лекова“ човек би погинуо.
Људи су створени по образу и подобију Божијем. Али, ни један човек не личи у потпуности на оног другог. Људи се рађају са цртама које их разликују једне од других.
Како родитељи са љубавњу укоравају своју децу, тако је и Црква призвана да волећи упреже своје хришћане ради исправљања званих. Ако се организам, налазећи се у стадијуму распадања, не погребе, он ће бити извор инфекција за остале организме, живе и здраве.
Уколико ми, као служитељи Цркве, наставимо борбу са абортусима (убиство детета у утроби мајке) или са конзумирањем контрацептивних средстава (отрова), бићемо оптужени присталицама ове праксе за дискриминацију и одсуство толеранције.
Али, шта је то толеранција? Ради појашњења, навешћу пример. Ако неко уђе у наш дом и без питања узима нама потребне ствари (намештај, посуђе, намирнице, итд.) ми га морамо трпети, то јест „прихватити“ то да лопов узима мимо наше воље, иначе ћемо одговарати за нетолерантност.
Ако је у неком колективу четворо од пет људи здраво, а један је носилац заразне болести (на пример туберкулозе, колере, итд.) и он се обавезно мора изоловати и лечити. Онда, са тачке гледишта „недискриминације“, ако носилац инфекције не жели да буде изолован и подвргнут лечењу, он ће се сматрати „дискриминисаним“, а осталих четворо ће бити подвргнути казни.
Сутра-прекосутра, та „мода“ недискриминације и толерантности ће заменити хришћанске празнике: Васкрс, Божић, Успење Богородице, јер ће неко сматрати себе „дискриминисаним“ због тих Господњих празника и захтеваће да се замене другим, попут 8.марта.
Породица је основна ћелија народа. Демонстрираћу како се разара породица помоћу инструмента „антидискриминације“.
Први пут-то је уништавање хијерархије у оквирима породице, то јест, замена улога мушкарца и жене. Жене данашњих дана сматрају себе дискриминисаним уколико не учествују, уместо мушкараца, у доношењу одређених социјално-друштвених одлука. Из тога следи да више за породицу не зарађује мушкарац, већ жена. Тако жене, ослањајући се на „принципе недискриминације“, више не желе да рађају децу, да их васпитавају, да им спремају храну, пеглају одећу, итд. У последње време све се чешће примећује замена улога, појављују се многобројне феминистичке организације, ратујујуће за еманципацију и као последица све више расте број развода.
На тај начин, постепено, помоћу јавно деструктивних организама, очигледно се реализују интереси оних, који јасно стреме ономе што ми називамо моралом, пристојношћу, светошћу, а такође и правима већине.
Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници (1 Кор. 6: 9).
