о. Георгије: Добар дан! Гледате емисију „Мој пут Богу“ о људима за које је обраћење Христу био догађај који је поделио њихов живот на „пре“ и „после“ и који су ради овог догађаја понекада дошли из велике удаљености. наша данашња гошћа је управо такав пример. Њен пут ка Богу ишао је кроз додир са светом злих духова. Елена, да ли бисте могли да нам кажете како је све уопште почело. Колико сам разумео, Ви нисте одрасли у црквеној породици.
Елена: Моја породица је била номинално православна, нецрквена. Ишли смо у храм једном годишње на празник, палили свеће. Уопште, постојао је неки појам Цркве, али веома нејасно. Родитељи су ме крстили чим сам се родила. У томе је помогла једина бака, позвала је свештеника код нас у госте, он ме је крстио, а она ми је „урекла“ килу (хернију). Такви су били и родитељи и та бака. Веровали су и у Бога и у „духове“. Мама ми је причала да је посећивао кућни дух на викендици. И бака је такође причала. Уопште, они су ми од детињства причале разне занимљиве приче и ја сам се свим тиме веома занимала. Волела сам приче, била сам помало затворено дете, волела да фантазирам. И научила се да гатам у другом разреду. Мама ми је показала једноставна гатања за испуњење жеља – то је било моје прво искуство. Једној девојци погодила, другој и тада сам схватила: ово ми даје власт над људима.
о. Георгије: Али, то је пре било као игра, зар не?
Елена: Да, али ми је већ било занимљиво. Причали су ми да смо имали вештице међу прецима и да се много њих бавило делима таме. Мени се од детињства ћак и допадало да се играм на тај начин. Неку тежњу сам већ осећала. Међутим, право занимање је кренуло у старијим разредима. Са 14 година, моји вршњаци су ме задиркивали. Видели су магијски медаљон, јако леп и питали ме: „Шта, ти си нека вештица?“ Ја им говорим: „Јесам“, а они: „докажи“. И ето, једној девојци сам гатала, другој. Тамо гатала, онамо испричала, а овде се испунило. Престали су да ми се смеју. Тако сам схватила да ми то даје одређену власт над људима. И почела сам да озбиљно читам о томе, да се озбиљније занимам. Опет, мама ми је показала гатања на божићне празнике, научила ме значењу карти. Она сама није вештица, просто је сматрала да је то нормална девојачка забава, окупљање након Божића, бацати чизмице „на мужића“ итд. Заинтересовала сам се. све ми се то чинило занимљивим, тајанственим.
Не могу рећи да сам од детињства тражила Бога, али сам увек схватала да постоје неке силе над којима немамо власт. Било ми је тешко да схватим: како то, живим, а затим ме неће бити, умрећу? Не могу тек тако да нестанем! И почела сам да тражим одговор на ово питање. Мислила сам да се можда у магијским ритуалима и крије одговор. Наравно, дешавало се да и о религији прочитам књиге. Међутим, све ми је то изгледало компликовано, досадно. У храму ми је такође било досадно. У детињству ми се тамо наравно допадало како све лепо изгледа. Када сам већ одрасла, помислила сам да истина сигурн није тамо. Вукло ме је као тинејџера ка нечему што је више очаравајуће.
Девојке из разреда су почеле да ме моле да призивам духове. Бавили смо се спритизмом, звали смо Пушкина, Љермонтова, постављале питања у вези са дечацима. Међутим, након тих сеанси, још тада, са 14 година, почела сам лоше да се осећам: као да ми температура расте и губим снагу. Али томе нисам придавала посебан значај. Једном, сећам се, сањала сам да ме воде по мрачном путу и приводе светлости. И чујем: „Зашто си призивала духове на Благовести?“. Пробудила сам се и питам: „Мама, шта су Благовести?“ Уопште нисам знала шта је то. Мама ми говори: „Неки православни празник.“ Ни на то нисам обратила посебну пажњу.
А са 16 година сам се већ веома занимала тиме. Сећам се како сам долазила у књижару, полице под називом „Езотерија“ су се савијале од терета књига. чега тамо све није било!
о. Георгије: Авај и сада се много такве литературе продаје. И ви сте највише по књигама изучавали?
Елена: Док сам била у школи по књигама. Затим сам већ прела на праксу. И медитацију сам пробала и „одласке у астрал“, да улазим у одређена стања. На пример, да би подигла расположење, да се у животу нешто побољша, затварала бих очи, замишљала „анђела чувара“, разговарала са њим, уопште, улазила у стање измењене свести. Паралелно са тим сам изучавала гатање уз помоћ карата.
Једном ми је познаница рекла: „Ти призиваш неке духове... Пушкина, Љуеермонтова... А постоји један веома снажни дух, директно из пакла, близак ђаволу. Позови га и можеш да наручиш жељу“. Не знам шта сам мислила са 16 година и зашто сам то урадила. Позвала сам га сама уз тањир. Толико сам осећала снаге у себи и толико се радовала што другима не полази за руком, а ја могу сама. И позвала, рекла му неке своје, тинејџерске жеље. Те исте ноће сам имала свој први тешки напад. Сећам се као да је на мени седело неко биће које ме је гушило, срце ме је болело, као да умирем. Будим се. У неком тренутку изговарам „Оче наш“, одмах ми је молитва дошла на ум, друге нисам знала. Затим поново улазим у сан и опет се све понавља. И тако целу ноћ. Ујутро сам се већ са тешкоћом пробудила. Дошла у школу и та девојка ми говори: „А, шта си ти мислила, да ћеш га тек тако позвати? У мојој књизи пише: прочиташ заклињање – дајеш душу“. Ја сам га тада по својој глупости опет позвала и рекла да ми нису потребне никакве жеље, ништа не треба да ми испуни. Али нисам то напустила, наставила сам да трагам. И Богу сам се молила, сећам се, испред икона за неке своје жеље. Просто сам мислила да је све духовно на неки начин заједно повезано.
о. Георгије: Зар нисте слушали да се Црква негативно односи према магији, гатањима?
Елена: Чула сам. Али када сам почела да разговарам са гатарама, видела сам да имају иконе. Оне воле да саветују, говориле су ми да постоји и бела магија. Да ако човек носи светлост и добро, онда то значи да Црква и не противречи томе. Међу друговима и познаницима нисам знала никога ко је био црквен. Схватала сам да је то лоше што радим, али нисам била свесна колико је то лоше. И наставља све то. Са 19 година сам се веома разболела. Добила сам потпуно несхватљиву болест. Не просто само снове које сам и даљи имала, почела сам да виђам и на јави различита бича, осећала непсретани страх, болело ме је срце, глава, бучало у ушима... Почели су да зову „Хитну“, лекари су ми говорили да имам инфаркт, нападе панике. Ишла сам код разних лекара – ништа ми нису нашли.
У то време сам добила интернет и на једном црквеном сајту прочитала да је потребно причешћивати се. Ја сам већ формирала магијско мишљење, суштина Православља ми је била нејасна, тешко да бих и разумела чак и да су ми објашњавали. Магијско мишљење је: Бог је васељена, ти радиш нешто – безлична васељена се одазива, као реакцију. Мени се некако чинило да је Господ Бог нешто огромно, недостижно, али не личност. Тада сам имала своју другу исповест са Причешћем. И то сам решила да урадим као магијски обред. Не да се покајем и променим. Али сам размишљала: исповедићу се, причестити, биће ми лакше. Као да сам се и припремила, нашла неку информацију о припреми, али опет нисам могла да проникнем у дубину, или можда, нисам ни хтела.
о. Георгије: Дешава се понекада таква унутрашња заааслепљеност, када се човек предаје лажном путу, неком греху. Већ само то добровољно-греховно стање изазива заслепљеност ума тако да човек не може са стране да види оно што ради, да то преосмисли. Тешко је то.
Елена: Јако тешко. Тим пре што су ми сви моји познаници који су се тада појавили повлађивали: „Свеједно. Иди ако ти је лакше и на исповест, Причешће“.
о. Георгије: Усудићу се да претпоставим да такав однос, наравно, није био на корист. Ви то нисте знали и делимично сте то из незнања урадили. За наше гледаоце бих нагласио да ако човек долази на исповест или Причешће или Крштење не ради сједињења са Господом Исусом Христом, већ ради неких сасвим других циљева, тим пре окултних, то представља тешки грех. Дешава се да говоре: „Ишли смо код врачара, а оне су нам рекле да треба да се крстимо“, или „Идите, причестите се, а затим ћемо ми гатати, урадићемо то што желите“. Због тога неки мисле да су оне православне. Зли духови тако раде, јер им је занимљивије да се наругају крштеном него некрштеном човеку. Зато се усуђујем да претпоставим да и у вашем случају то није донело оно што сте очекивали, јер није урађено са циљем због кога су ове Тајне и установљене.
Елена: Чак без обзира на то што се догодило из лажних побуда, неко олакшање сам осетила након Причешћа. Можда сам то могла да схватим као знак где да идем да бих се ослободила напада злих духова. Али, чини ми се да то нисам хтела, изнутра нисам желела да се избавим... Иако ми је било лоше. Када се бавиш езотеријом, тебе испуњава осећање да знаш нешто тајно, да ниси као сви – и та гордост ми је, мислим, сметала. Тако да нисам била спремна. Сада говорим са људима који остају у свему томе, они настављају да мисле магијски и једноставно не слушају. Јако је тешко допрети до њих.
Уопште, када сам одрасла, изучила сам различита гатања са картама и још увек ми се чинило да је могуће наћи неку светлу страну у томе. Сећам се још: када је неко вређао Христа, на пример, неки пагани које познајем, из неког разлога сам желела да Га заштитим. Када су ми езотерици, следбеници Ошо Раџниша говорили да је хришћанство бесмислица, да је то за робове, у мени је увек постојао унутрашњи отпор. Међутим, када сам постала старија, почела сам да читам различите књиге источних мистика, одлучила сам, да тако кажем, да развијам више своју духовност.
о. Георгије: А где сте је тражили?
Елена: На интернету има свега. Упознала сам се са људима, купила књиге. Волим да читам и књиге ме привлаче. А ове књиге су биле веома лепе. Посебно Ошо, на пример, о љубави: нацртан је лепи цветић, а садржина књиге трулеж. Притом ме је запрепастило: његов живот је представљен као да је он био велики мученик, страдалник. Тада нисам знала за хришћанске мученике, зато ми се чинило да је у питању велики човек кога нису схватили, а он је открио нешто разумно, схватио је да је човек слободан. Тамо се све врло лукаво предаје. Зато сматрам да такве књиге уопште не треба ни отварати. Данас си читао, сутра, а затим свест почиње да се мења.
И ето, након читања њега, појавиле су ми се чак и мисли о атеизму. Ако сам до тог трена свеједно себе сматрала православном, иако је то било жалосно, тамо се врло убедљиво сугерисало да хришћанство није потребно. Да је Исус Христос био само човек, да није умро на крсту, да је отишао да живи негде након тога. Уопште, разноразне измишљотине. На почетку сам била надахнута, али каснијем читам и видим: тамо се понавља стално једно и исто, и постоји гомила противречности. Поражава ме да људи у то све верују. Наравно, нисам знала, нико ми ништа није рекао... Међутим, могла сам сама да тражим истину. А ја сам је тражила оно што сам тада желела. Живећи кратко како је Ошо говорио, постала сам гора – развратнија, себичнија, равнодушнија за туђу бол.
о. Георгије: А зашто му верују? Зато што, са једне стране, постоје неке ствари из општељудске мудрости – Ошо је био начитан човек и могао је да стави час један, час други афоризам у своја размишљања. Са друге стране, његова основна претпоставка је да си ти добар већ сам по себи, такав какав јеси и нико нема права ништа да ти говори, зато се наслађуј собом, својим животом, ради шта хоћеш. За човека који је обузет страстима то је управо оно што жели да чује. Зато што се човек који угађа страстима налази у унутрашњем кофликту, савест му говори: то што радиш није исправно. Можеш себи да пуниш главу чиме год желиш, можеш да мислиш да си слободан, да никаквог Бога нема или да си ти сам бог, или да постоје богови који подржавају то што радиш. Можеш све то да измишљаш. Али на крају, ти свеједно чиниш грех против Јединог Истинитог Бога. Код Соломона стоје ове речи: „Весели се младићу и иди путевима срца твоја, само знај да ће те за све то Бог довести на суд“ (види Проп. 11:9). И тај унутрашњи глас савести који говори људима да нису на правилном путу ствара немир који доводи до депресија, стресоова. Чак када као да је све добро и у реду. Ето, одлучио си да не верујеш да је то грех, одлучио си да живиш како хоћеш. Рекло би се, твој је избор, живи и радуј се. А не полази за руком да се радујеш. Ствара се неки унутрашњи несклад. Људи то осећају, нервирају је због тога. Ошове речи као да помажу на неко време да се тај унутрашњи несклад угаси захваљујући аутосугестији, када се у свест убризга још једна доза убеђивања: „Не, све је у реду, ја сам у праву, не треба жалити ни за чим“. Зато су такве идеје популарне, међутим, оне нису у стању да измене човека на боље.
Елена: Као да узимаш таблете аналгина: узимаш, привремено бол пролази али болест остаје. Исто са књигама позитивне психологије, фенг шуија... И то сам све читала. Читаш, надахњујеш се неко време, а затим опет трчиш ка тој књизи, да поново читаш. Јер је ипак унутар тебе лоше. Не можеш да заглушиш. Упадаш у стање самообмане. Тек сам касније схватила да су стања благодати и стање самообмане (прелести) потпуно различите ствари. Од благодати Божије долази умирење, спокојство, тишина, мир у души. А када си у стању самообмане, унутрашњи немир, желиш да урадиш нешто, нешто срамно, као да се унутра догађа пуцање. Чини се да си ти бог. Све те књиге ти говоре: бићете сами као богови, шта ће вам нека Црква? И ја сам наставила тиме да се бавим.
И што је најгоре, људи су почели да ми се обраћају, да им гатам и саставим хороскоп. Другарица је позвала другу другарција и тако је кренуло... Схватила сам да ми иде за руком. Хтела сам да отворим свој салон. Иако је признајем било непријатно осећање након гатања. Чак сам и карте бацала. Али сам ипак ишла и куповала нове. Већ је почела зависност. Чак је долазило до тога да крећеш на посао и отвараш карте. Обавезно увек нешто лоше, нервираш се, програмираш се и наравно, биће лоше. Када врачаре призивају духове или отварају карте и отвори се нешто, човек почиње о томе да мисли и да изабира чињенице које ће потврдити предсказано. Овај механизам сам касније схватила. На пример, девојци је испало да ће срести светлог младића и уопште, она гледа само на њих. Нормално, среће младића са плавом косом а затим говори: „Па да, видиш да ради!“ Или позитивна психологија: наравно, ако је у дши мир, човек ће уопште урадити неке добре ствари. И то уопште није повезано са тиме да ти је космос, пошто си ти тако добар и сјајан, нешто изненада поклонила. Ово сам касније схватила, тада сам још била у стању обмане, у стању те магијске свести.
Преокрет се догодио 2012. године на божићне празнике. Одлучила сам да позовем дух мог тада омиљеног Ошо-а. Мислила сам. поразговараћу са њим за време спиритистичке сеансе. Скупиле су се другарице да гатају.
о. Георгије: Па да, зашто читати књиге када се може директно попричати? (смеје се)
Елена: О нечему смо гатали, веселили се. Помислила сам ипак да је, ето, дошло време озбиљнијих дела, да желим да ознам истину, постанем озбиљнија вештица. Позвали смо Ошо-а. Сећам се, питам духа: „Ко си ти? Ошо?“ Даска је показала три слова „ЗЛО“. То јест, дух је себи написао име. Ето, гатале смо као и увек, разишли се. Ту ноћ добро памтим. Дошла сам кући и ухватио ме је грозан страх. Никада нисам имала такав страх. Нисам могла да заспим. Сећам се, нашла сам црквену свећу, запалила је. Почела сам да се молим. Нагласићу да зли дух одлази само од имена Исус, само од крсног знака, само од православних молитава. Од свих осталих религиозних молитава не одлазе, проверила сам то на искуству. И иако сам одавно приметила ову законитост, нисам изводила правилан закључак. Неколико дана након што је „Ошо“ рекао да је он – зло, имала сам оштар заокрет.
Иако сам ја заправо дуго ишла ка том заокрету. Сећам се, седала сам и говорила: „Господе, ако Те има, покажи ми какав си Ти. Зато што осећам, да ја већ тонем, у свему овоме и да неће бити добро. Али ја ћу наставити да тражим“. Тих дана сам имала наравно много мисли. Читала сам и о јоги, путовањима на Тибет, то су били последњи одјеци мојих дела. Од „вољеног“ греха је тешко одрећи се. Такође сам гледала на интернету о спиритизму где је свештеник објашњавао да је у питању грех, показивали су ђавоимане, било је страшно. То су били тешки дани.
Наступило је Богојављење 2012. године. Пробудила сам се и схватам да желим да будем православна, да ћу бацити све моје књиге, да нећу бити у контакту са људима из претходног друштва. Све ћу то одсећи и познати само једну истину, јер истина је тамо, у Православљу. Са таквим мислима сам устала и све то одмах и урадила. Чак и не знам одакле ми таква одлучност. Као што ми је рекао свештеник код кога сам се касније исповедила: „Можда се за тебе неко помолио, тако се нешто веома ретко догађа, да се човек одмах потпуно од свега одрекне“. Врло дуго сам се припремала за исповест. Сећам се када сам на интернету почела да тражим било је овако: поставим питање и одмах добијем одговор. И управо неопходно, правилни, логичан одговор. Не као што је у езотеричким учењима: тажиш одговор и све се више упетљаваш. Све је почело да се склапа у глави. Просто истина и то је све. Припремила сам се. Сећам се, дошла сам на исповест у малом храму града Череповац, било је вече. И пред саму исповест ми је веома позлило, тресла сам се, изгубила сам говор. Мислила сам да ћу побећи из храма.
о. Георгије: Духови наравно ометају човека који је решио да приђе Богу. Јасно је да они неће седети и гледати како им добитак измиче. Зато, наравно, и не само у вашем случају, у многим сличним случајевима они покушавају да на неки начин спрече да човек оде од њих.
Елена: Да, било ми је веома лоше. Међутим, помислила сам, мој анђео чувар је поред, нећу отићи, идем на исповест. Помолила сам се свом анђелу чувару и то је одступило. Веома сам захвална оцу Јовану код кога сам тада била на исповести. Он сам је био проникнут болом због мене. Прошли смо чин одрицања од сатане, прочитали молитву, пљунули на његову страну. Сећам се, прве службе су биле тешке. До данас ми је тешко да стојим. Међутим, тада сам стајала. Ништа нисам разумела, али ми је било добро – чак није ни та реч у питању. Осећала сам како ми у храму сва тама силази са душе и постаје ми лако. Направила сам избор. Било је тешко. До данас ми је тешко. На почетку сам се избављала од магијског мишљења, да не бих мислила да је, на пример, птица пролетела и то је одмах неки знак.
о. Георгије: То заправо веома поробљава човека. Без обзира на сву реторику о слободи, што се човек више удубљује у такав начин размишљања, то се већим оковима заробљава. Ето ти знаци, гатања. То је управо било и код древних пагана, када ништа нису радили, не гатавши претходно. Први хришћани су осећали слободу од свега тога. Мислим да сте такву исту слободу осетили и ви, иако можда, није било једноставно.
Елена: Да, раније ми се чинило да хришћани нису слободни људи, а испоставило се све обрнуто. Хришћанство је религија врло снажаних, слободних људи, која даје силу за борбу са грехом. Уопште говорећи, надам се да је магијско мишљење отишло. И не желим да се враћам томе. Све књиге сам избацила. Свештеник је рекао: „Ти си друге обраћала тим ствварима, сада делуј у супротном смеру“. Нормално, ја сам са свјим познаницима призивала духове, некоме давала езотеријску литературу да прочита, гатала. Након покајања сам уз помоћ интернета нашла девојке које су се вбавиле сличним стварима. Њима је лоше, некима чак до данас. Значи да сам се ја лако ослободила. Не могу да кажем да је све прошло у потпуности. Мислим да је у питању дуг процес. Повредила сам свој духовни имунитет свим тим стварима. У крајњој мери сам схватила међутим: нашла сам оно што сам тражила. Жао ми је што је било тако дуго и са толико непријатних ствари, али ме је Господ привео Себи. Сада је главно – правилно корачати.
о. Георгије: Знам да на на друштвеној мрежи „ВКонтакте“ водите групу посвећену проблемима магије и окултизма, помоћи људима који су пострадали од тога. Зато што ваш случај није усамљен. У питању је духовни закон: ко се овако или онако обраћа силама зла, ништа добро од њих и не добија, јер они не помажу људима. Њихов задатак је да нанесу штету човеку. Можда бисте могли да кажете пар речи о људима који су се такође бавили окултизмом, чије приче сте чули, рећи шта се догађа са људима који настављају да се баве тиме а шта са људима који ипак све то одбацују и са покајањем прилазе Богу?
Елена: Наша група се зове „Опрез! Окултизам и секте“. На почетку смо је водиле Евгенија и ја. Она се још дубље бавила тиме, прошла иницијације, живела у ашрамима Ошо-а. Тамо је било озбиљније него код мене. Данас се она осећа лоше, не може да ради. Међутим, много је горе код оних који се не кају. Знам за примере много његових следбеника, езотерика и других који су јако лоше завршили. Желела бих да кроз ову емисију поручим људима који су се такође бавили делима таме, да се не боје демона, чак и ако вам ноћу долазе, плаше вас. Бог је јачи. Просто неки говоре да је то све, јако им је тешко и већ не могу да се измене. Мислим да таква чамотиња није потребна.
Када смо почели да водимо групу, наишли смо на јако много негатива. Ја и до данас не знам како донети светлост вере до многих окултиста. Да, може се нешто предати уз помоћ страшних прича, не говорећи просто: „Гатала сам и било ми је лоше“, већ описати сва осећања. Онда неко почне да се замишља. Већ су били случајеви када су ми говорили: да, ја сам такође гатала, имала сам сличне снове; да, треба да прекинем. Било је и случајева да када су људи схватали погубност гатања и окултизма, прочитавши наше приче, не само да су остављали, неко је прилазио и првом Причешћу, почињао да живи у Цркви. Знате, убрзо након покајања сам детаљно описала своју причу, а сада, након три године, пред ову емисију опет прочитала и мени се чини да то већ није о мени. Ја се чак неких ствари већ и не сећам. Мислим да је то позитивна ствар.
о. Георгије: Наравно. Господ је помогао да се избавите од тога. Заиста, почео је нови живот. И то је добро, да прошлост више не господари над вама чак и кроз сећања.
Елена: Са људима који се свиме тиме баве, говоримо на различитим језицима. Чини ми се да им је сада лоше. А они гледају на нас и говоре: „Безумни хришћани. Зашто си отрчала у храм?“ Код многих људи је утисак о Цркви типа: тамо су сви у марамама, зли, у дугим сукњама, ни да се осмехну, ни да се насмеју.
о. Георгије: Неки стереотипи се подржавају наравно, између осталог и антицрквеним силама. А понекада и директно од стране злих духова.
Елена: Заправо, људи не желе да се покају, јер је у Цркви неопходно да се ради на себи, пазити на своје страсти, признати их, борити се са њима. А са магијском свести је обрнуто: тамо људи траже срећу без посебног рада на себи. Али ја не видим срећу у њима. Видим егзалтираност, обману. Нисам видела људе који су постали милионери након што су зашуштали новчаницама итд. Али они у то јако верују. Убеђени су да они шаљу сигнале у целу васељену и да ће се то једном догодити. Раније сам говорила са многима, али сам сада постала опрезнија. Дешава се да се сама изнервирам и већ почињем да штитим себе, а не истину. Међутим, тако Богу није угодно. Наравно, настављам да радим против окултизма. Макар међу својим пријатељима. Многи нису веровали да сам православна. Мислили су да је у питању просто нова забава, проћи ће након неколико месеци. Али није забава, у питању је живот. У томе је истина.
о. Георгије: Мој блиски друг, отац Данило Сисојев много година се трудио у центру Јована Кронштатског. И ту је долазило јако много људи који су пострадали од деловања злих духова, од обраћања окултистима, гатарама, маговима. Отац Данило је на основу многих посматрања закључио: ако се обраћаш злим силама са молбом да се, на пример, неко исцели и оздрав, након тих магијских дела неко може и да се осети боље, али то траје само док човек не исприча о томе још некоме да би га увукао у исти процес. А након тога постаје горе. Често чак и горе него што је било на почетку. Сећам се примера који је наводио: мајка чији син је пио, ишла је врачари да га урекне да престане да пије. Престао је да пије, постао веома агресиван, тукао је и убио се. Ово је само илустрације истине да зли духови не помажу из алтруизма. Свако обраћање њима духовно штети човеку. Ту су и напади поседнутости. Вас је Господ сачувао од тога, али се често дешава да човек постаје поседнуст управо након што је почео да се бави сличним стварима или се обратио за помоћ злим духовима. На жалост, људи нису довољно свесни ове опасности. Када неки чују да Црква има негативан однос према врачању и екстрасензорици, мисле: па да, попови просто не желе конкуренцију или сличне безумне мисли. Ми упозоравамо на опасност зато што нам долазе људи, обогаљени овим искуством. Многи су добили такве повреде од којих се затим избављају годинама.
Елена: Чак и ако само мало учествујеш у томе, бићеш оштећен. А понекада чујеш: „Па шта, једном сам гатала, шта је проблем?“ Потребно је на неки начин допрети, да је чак и једном довољно. А шта све не пишу, буде и комично. Читала сам на интернету: ето, гатају за божићне празнике јер се Господ Бог тако радује томе што Му се родио Син да пушта демоне да се петају по земљи и они људима дају информације. Зато се тада може гатати и то онда тобож није грех.
о. Георгије: Наравно, у питању је потпуна бесмислица. Заправо је све једноставно. Ако очекујемо помоћ од Бога, можемо је замолити од Самог Бога. Ни карте нам нису потребне за то, ни демони... Када се човек обраћа не Богу, већ другим силама, онда је ту већ све очигледно. У питању су силе које су против Бога. Ако је Бог извор добра, јасно је да ове силе, како год себе описивале, ништа осим штете не могу да нам донесу. Елена, хвала вам пуно за учешће. Божију помоћ вам желим!
Са руског Станое Станкович
