Познати руски писац Захар Прилепин – о «патриотском» ставу домаће штампе
Захар Прилепин
Многобројна путовања, авиони, возови. Човек све време пред очима има неке часописе и новине који миришу на јучерашњу штампарску боју: чита и нехотице.
Слика коју сам стекао у току једног, давног дана је отворена, наметљива и неоспрна.
У часопису који рекламира главне руске авиолиније читам интервју с писцем фантастике који на читавој страни прича о томе да «Руси буквално ништа неће да раде» (ај-ај), мучи се питајући се зашто смо тако лењи, - «можда је то наслеђе феудализма» (никад у животу никоме неће рећи да је у САД ропство укинуто касније него у Русији), жали због патриотског жара и констатује – «авај нама», - да је књига Владимира Сорокина «Дан опричника» постала пророчанска, зато што живимо у њој.
Ма зар је могуће?
А зашто нису «Авантуре Незналице»? Или «Пинокиове авантуре»? Мислим да у два последња случаја има више подударности.
У једним од главних државних новина читам одговор свим критичарима недавне добитнице Нобелове награде. Коментатор пише да је читао интервју с њом и да није у њему приметио ништа чиме се блати Русија. Добитница Нобелове награде сматра да је у Русији произведена нова врста крвожедних кметова, диви се фотографијама «Небеске стотине», а не диви се портретима убијених становника Донбаса, прича о томе да су Руси увек убијали Белорусе, - а он то «није приметио». Тако је написао.
Уједно је поткачио све оне који су у додели награде видели политички аспекат. Шта вам је, ни трага. Чиста уметност.
У трећем издању које су ми дали људи са колица која се возе у авиону – «Свежа штампа! Штампа!» - прочитао сам подругљиво размишљање другог писца о смислу (тачније, о потпуном бесмислу) руске експедиције у Сирији.
Поред све љубави према овом писцу у сваком његовом интервјуу наилазим на хвалоспеве САД и никад нисам приметио да је бар једну војну експедицију САД покушао логички да објасни. Минимум трећина овог часописа је посвећена сиријској ситуацији и сви коментатори су се истакли. Сваки сразмерно таленту и надахнућу као да се клади у то «кад ће све овде да се сруши».
Четврто и пето издање које ми је доспело у руке у овој или оној мери понавља садржај прва три: донбаски ћорсокак, сиријски ћорсокак, ћорсокаци националне самосвести. И још једном исто то само обрнутим редоследом.
Шесто издање су биле новине у којима пишем ову колумну. Једне новине, кажем, од шест понуђених издања. «Патриотски дискурс» је у тренду, стварно.
Иде патриотски ваљак и руши све пред собом.
Авион је слетео, на аеродрому се може прићи штанду с новинама: можда је ситуација тамо другачија.
На корицама једног часописа видим портрет певачице, која је недавно на свом концерту тако дирљиво махала украјинском заставом. Покушао сам да замислим украјинску певачицу која маше руском заставом на насловној страни украјинског часописа.
На срећу, наша земља је другачија.
И девојка која је доспела на корице је врло позата и безусловно талентована певачица. Место јој је управо на корицама. Али ту има једна зачкољица: донедавно се овај часопис позиционирао као историјски. На његовим насловним страницама се, по правилу, појављују људи који су већ на другом свету. У крајњем случају личности које су већ у неким годинама, и које већ одавно – рецимо, једно пола века – имају статус живих класика.
У принципу, никаквих младих певачица никад није било на корицама овог часописа.
А сад се ова одједном појавила: како човек да се не зачуди, како да се не обрадује. Заправо, тешко је било не приметити и појављивање на страницама једног колумнисте који је читаве године неуморно разобличавао руски милитаризам и одвратне империјалистичке склоности. Баците миран поглед на шарене насловне странице часописа у току овог месеца и без икаквог напора ћете приметити двосмислене или отворене најаве «новог Авганистана», «перманентне изолације» и других симптоматичних стварчица. Позивање на интервју, на пример, аутора који је предложио да се Петру Порошенку додели награда за мир – зато што се «бори за мир», или најаву интервјуа с још једном у низ гламурозних дива, која непобедиво негодује због свега овога што се овде дешава и нада се победи «здравог разума» - који се, наравно, налази тамо.
Пошто сам безусловни и активни присталица слободе говора и штампе мирно констатујем: живимо у свету буржуја и буржоаских вредности.
Девет десетина медијског простора посвећено је пропаганди свега «напредног», «успешног», «либералног», демократског и прозападног.
Човек може прочитати гомилу најразличитијих и најраспрострањенијих издања и уверити се: гласове руске војске, гласове Православне Цркве, исто као и гласове свих осталих вера, гласове сељаштва и – о, већ предосећам подсмех, - радника, гласове руске школе и гласове породица с много деце тамо нећемо чути.
Огромна већина становништва са својим погледима, убеђењима и проблемима у штампаним медијима се налази на периферији, у најбољем случају, у њиховом правцу се може климнути главом: а ови ће, ето, такође пострадати, шта ли. Одушевљени глупаци. Руски медији наводно описују наш живот, али притом као да пливају у нашем блату у скафандеру и као да све гледају кроз лорнет.
Наравно, уздржавају се, не испољавају ни мали део онога што би могли да покажу кад се не би прибојавали да ће добити пацке.
Али у протеклој години ниједан херојски припадник добровољачких снага није се појавио ни на једној насловној страни руских часописа. Да ли сте обратили пажњу на то? Људи које огроман део земље доживљава као нове националне хероје, - као да их нема.
А кад би Стрелкова у кавезу одвезли у правцу Хага – онда би. У том случају – са задовољством.
Зато на насловним странама има глумаца, који због нечега играју руске војнике у филмовима и серијама. Али се после у својим интервјуима које дају некаквим бескрајно уморним гласовима, исти ови глумци жале на умор од «патриотске пропаганде» и уопште, осећају антипатију према свим овим топовима и бубњевима.
А што се онда, момче, облачиш у руског војника на снимању?
Обуци се у нешто друго, у Санта Клауса, у медицинску сестру, у радника УН.
У протеклој години много пута су се на корицама федералних издања могли видети извођачи који дођу да дају концерте на територији где су базиране Оружане снаге Украјине, али наравно, на истим корицама ради демократске разноврсности нисмо могли да видимо Јосифа Кобзона или Александра Скљара који су певали за припаднике народне војске.
Добро, оставимо на миру припаднике народне војске, они су и «бандити» и «терористи», - али сад ратују наши прави официри, прави јунаци, истински синови домовине, прави стручњаци свог посла – хајде да се кладимо у флашу ватрене воде да их нећете видети на насловним страницама?
Знојави војници, бацају бомбе, брр.
Нећете видети ни изванредне војне репортере – познате у целој земљи, који за разлику од многих уметника схватају смисао речи као што су «подвиг» и «храброст».
Руским медијима координирају неуморни пацифисти, несташни атеисти, непомирљиви антиимперијалисти, присталице неумољиве толерантности, богиње гламура, проповедници «нормалних вредности», који овде не умеју да виде ни вредности, ни норме, већ само аномалије.
Мислите да желим да позовем некога да мења ситуацију, да руши, да ломи?
Ни случајно.
Прича се да је наша телевизија сасвим патриотска – немам телевизор код куће, нисам у току, али прича се да јесте.
Повероваћемо.
Међутим, кад вам неко буде причао о «Северној Кореји» и другој «цензури» мирније се односите према томе. Горе описане ситуације нема ни у једној европској земљи. Никада ни у једном авиону ниједне европске земље, а тим пре у САД неће вам понудити гомилу издања у којима се говори искључиво о томе како се аутори стиде због своје одвратне земље или због одвратних патриота ове земље.
Али најважније је да имате на уму: иза наведених руских издања стоје озбиљни финансијски кругови, а иза ових финансијских кругова стоје ови или они политички посленици који с времена на време доносе кључне одлуке.
И оно што можете видети на корицама и на сјајним страницама часописа – управо то и јесте: њихова душа, њихова сјајна унутрашњост.
И ако им се пружи и најмања прилика да вас притисну с вашом «везаношћу за тло», с вашим «часовима православља», с вашом носталгијом за Савезом Совјетских Социјалистичких, с вашом моторолом, с вашом матрјошком, с вашом балалајком, с вашим подвизима и официрима, с вашим трошковима за војску, с вашим каспијским пуцањем, с вашим «Крим је наш», и другим црвеним заставама и георгијевским трачицама – притиснуће вас.
Имају све за то.
И они желе свој празник.
Доста им је било да се диве вашем, већ им је мука.
