На Институту свјетске књижевности, „Максим Горки“ у Москви, 21. окотобра 2015,одржана је конференција „Руска књижевност 18. и 19. вијека и словенске везе“, на којој је узело учешћа двадесет људи из различитих научних области: историчара књижевности, философа и писаца.
Посебна под-тема била је „Свјетовно и сакрално у књижевности“ којој је посвећено и највише пажње.
На овој конференцији било је излагања посвећних духовној сродности руског пјесника Гаврила Романовича Державина и Петра Петровића Његоша. Професорица и шеф одјела за словенске књижевности, Наталија Даниловна истакла је да су се и Державин и Његош, надахњивали у свом пјесништву Божанским присуством, и у основи имали исти однос према Творцу. Стваралачки дар, божански је залог у човјеку, а пјесничко надахнуће код ових словенских пјесника и савременика, у најбољим моментима, непосредно је пројављивање божанских сила.
Бог ствара из ништа, а пјесник ствара из пуноће божанског присуства, и свијета - божије творевине. Руска књижевност у 19. вијеку достигла је златно доба свог постојања, а у овом вијеку широко су присутне, како европске просветитељске идеје, тако и руска идеја која се темељи на византијском наслеђу. У 19. вијеку у руској књижевности десила се својеврсна прерада цјелокупног европског културног насљеђа, али и стварање особеног руског лика у књижевности.
Посебно занимљиво излагање било је академика Виктора Тројицког који је гороворио о природном, духовном и религијским у књижевности и музици и њиховом преплитању, прожимању и надограђивању у стваралаштву. Стваралаштво, било то књижевност, музика, сликарство, ослања се на оно што називамо природно, али ако се кроз природно, не пројави и духовна творачка енергија, која просвјетљава природно, историјско, земаљско, не може да се доспјети до оног високог значења које човјека обнавља из основа. Природне силе, које су велики Божији дар, ако се, преображајем не домогну духовних свијетлих сила, најчешће завршавају у деструкцији или апатији. Руска књижевност, кроз 18.и 19. вијек прошла је кроз велику драму, али је и дала обрасце „руског постојања“ и била залог руском човјеку 20. вијека како га деструктивне силе без духовног прагматизма и атеизма не би сасвим уништиле.
На овој конференцији је учествовао и књижевник Милутин Мићовић, предсједник Књижевног друштва „Његош“, који је говорио о разумијевању слободе код Достојевског и Његоша. Ова два словенска генија, у свом стваралачком опусу имају много додирних тачака. Оно у чему се највише додирују јесте разоткривање тамних страна човјека и историјског насљеђа, са којима се свако вријеме и сваки појединац хвата у коштац и испитује своје границе духа. Из простора адских сила, и духовних противрјечности, и код Достојевског и код Његоша, видна је и убједљиво посвједочена, човјекова духовна жеђ за Божанском свјетлошћу у којој се разрешавају све противрјечности човјековог духа. Љепота, која ће спасити свијет“, како каже Достојевски, виђена је као одбљесак Христовог лика, а што је пројављено и у Његошевој Лучи.
