Из збирке Московског државног обједињеног музеја-парка „Коломенско-Измајлово-Лефортово-Љублино“
Споменици писмености као део културног наслеђа сваког народа представљају непроцењиво благо које сведочи о животу и судбини претходних поколења. Корени руске писмености сежу вековима уназад, а њен развој је везан за окретање ка најбогатијем наслеђу хришћанске културе.
У 2015. години се свечано прославља 1000 година од смрти Светог кнеза Владимира – крститеља Русије. Усвајање хришћанства 988. године у Древној Русији као државне религије заслугом кнеза Владимира најважнији је догађај за историју и културу руског народа. Осврћући се на тај велики догађај, председник Руске Федерације Владимир Путин је истакао да је примање хришћанства предодредило судбину и цивилизацијски избор Русије, и да представља одлучујући тренутак, тј. прекретницу у црквеној и у општој историји руске државе.
Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил у својој Посланици поводом 1000-годишњице од упокојења Светог Великог кнеза Владимира назвао га је оснивачем Руске цркве која више од хиљаду година шири међу људима реч живота, љубави и мира. Прихвативши веру од Источног римског царства – Византије, Русија се у пуној мери присајединила највећој културној традицији оног времена и усвојивши је, са великом посвећеношћу наставља да је развија.
Примање хришћанства је утицало на знатно ширење писмености и у прилог томе сведоче многи познати споменици – руски преводи византијске књижевности. Још у IX веку просветитељи словенских народа пореклом из грчког града Солуна Света браћа Ћирило и Методије доносе на територију Древне Русије азбуку која је по једном од својих твораца добила име ћирилица. Они су превели на словенски језик текст Јеванђеља и Светог писма. Тиме је народ Древне Русије добио могућност да врши богослужење на свом матерњем словенском језику. Појава и ширење писмености чине основу на којој се руска књижевност касније развија.
Пре појаве штампарије књиге су умножаване ручно, а преписивачки центри у којима су настајале, где су чуване и одакле су се распрострањивале били су манастири. Преписивачке радионице су осниване и при кнежевским дворовима. У XIV веку се појављују први руски летописи, а најстарији центри у којима су они настајали били су Новгород, Псков, Кијев. У XVI веку рукописну књигу замењује штампана књига. Непревазиђено ремек-дело књижне уметности – прва штампана књига Апостол – издата је на Московском печатном двору (у првој руској штампарији) 1564. у време владавине цара Ивана Грозног – зналца и љубитеља „књижне премудрости“. Широм света постоји око 70 сачуваних примерака ове књиге.
Јединствени споменик књижевности и књижне графике је рукописни „Буквар“ који је крајем XVII века у Москви објавио учени богослов Карион Истомин. По овом буквару су учила да читају и пишу деца цара Алексеја Михајловича, а међу њима и најмлађи син владара – царевић Петар, будући руски цар.
Једна од најзначајнијих промена у области књижне делатности била је замена црквенословенског писма тзв. грађанском ћирилицoм коју је 1708. године спровео велики реформатор Русије цар Петар I. Као резултат ове реформе руском читаоцу постају доступне књиге о астрономији, географији, историји, бродоградњи, војним наукама. Без обзира на увођење новог, грађанског писма, традиција употребе црквенословенског језика очувала се у иконографији, у богослужбеним издањима, али и код старовераца који уносе своје елементе у орнаментално украшавање књига.
Руска писменост чији су почеци везани за период примања хришћанства чини основу велике руске књижевности XIX и XX века која је свету пружила врхунска дела писаца као што су Лав Толстој, Фјодор Достојевски, Антон Чехов, Владимир Набоков, Александар Солжењицин.
Експонати изложбе су фото-репродукције јединствених споменика XVI–XIX века из збирке Московског државног обједињеног музеја-парка „Коломенско-Измајлово-Лефортово-Љублино“.
Древне књиге и иконе из збирке Московског државног обједињеног музеја-парка „Коломенско-Измајлово-Лефортово-Љублино“
1675 год.
У средини је Свети кнез Владимир (960–1015), крститељ Русије.
Примање хришћанства допринело је развоју духовних и културних веза Древне Русије са Византијом и поставило основе руске писмености. Синови кнеза Владимира, невино убијени кнежеви-мученици Борис и Глеб први су светитељи које је Руска црква прославила.
„Синопсис или кратка збирка од разних летописаца, о почецима славјано-русијског народа“
Кијев, 1680 год.
На гравири је приказан Свети кнез Владимир, крститељ Русије. (960–1015). Књига представља први уџбеник руске историје. Изашла је у 25 реиздања широм Русије и Европе. Текст почиње речима: „Благодарение Богу от всех россов“ („Благодарност Богу од свих Руса“).
XVI век
Римски цар Константин (IV век) утврдио је хришћанство као државну религију. Његова мајка Јелена је позната по томе што је пронашла гроб Спаситеља и крст на коме је био разапет. Свети кнез Владимир, крститељ Русије, следио је духовни подвиг Константина Великог тиме што је свој народ утврдио у исповедању хришћанске вере.
XVII век
Свети Кирил, звани Философ (827–869) и његов брат
Методије Моравски, пореклом из грчког града Солуна,
састављачи су словенске азбуке, творци црквенословенског
језика и први учитељи писмености и просветитељи у
Русији.
1641 год.
Житије Светог Кирила Философа забележено је под 14. фебруар – дан његове смрти.
Текст житија сведочи о томе да је светитељ превео на словенски језик Свето писмо и да је то био „дар већи и вреднији од свег злата и сребра“.
XIX век
На карти су приказане области где су Свети Кирил и Методије ширили словенску азбуку.
